REKONEKCIJA ~ Vibrirajuće STRUNE koje leže u SRCU SVEGA

Ljudi su radoznala bića. Uvek hoćemo da znamo „kako” i „šta”, čak i onda kad nam odgovori na ta pitanja ne donose ništa dobro. A to je često slučaj. Često „kako” i „zašto” umeju da budu dva vrlo onesposobljavajuća pitanja. Pa ipak, od samog početka, zapitkivao sam upravo to: „Kako?”, „Zašto?”, „Kako to funkcioniše?”, „Zašto je tu?”, „Šta se događa?”
Nikad nisam dobio zaista zadovoljavajući odgovor.

Znam da ne insistiraju baš svi tako uporno na odgovorima. Neki ljudi naprosto ne postavljaju mnogo pitanja. Pročitaju nešto o nečemu i veruju u to. Prijatelji im ispričaju o nečemu drugom, a oni veruju i u to. Velika lakovernost, kombinovana s onim što nazivam „faktorom leminga”, tera ljude da masovno jure i glavačke se bacaju s jedne novodobovske litice za drugom u potrazi za odgovorima, da bi se ipak udavili u moru kontinuirano preusmeravane neodlučnosti.

Tek nakon što sam shvatio da neću dobiti nove odgovore - barem od spoljašnjih izvora - došao sam do zaključka da možda i nije tako važno da znam. Možda bi znanje čak bilo kontraproduktivno. Ali postojali su znaci - primamljivi nagoveštaji koje ću sada podeliti s vama.

„Ono što radiš jeste rekonekcija lanaca.”
„Ono što radiš jeste rekonekcija struna.”

Iz vlastitog iskustva, odmah sam znao na šta se odnose „lanci”. Kad upotrebljavamo ovu isceljujuću energiju, činimo više od pukog rešavanja nekog konkretnog problema; doslovno ponovo povezujemo lance - lance dezoksiribonukleinske kiseline: DNK. DNK je složen molekul, koji se sastoji od dva lanca povezana u dvostruku spiralu, poput izuvijanih merdevina. Nauka nam kaže da svako ljudsko biće poseduje dva lanca u svakom molekulu DNK u svom organizmu, te da je takva konfiguracija osnova dizajna našeg genetskog koda. Od takvih minijaturnih delića materije potiče struktura našeg organizma, mozga, pa čak i velikih delova naše ličnosti.
Ono što nam nauka ne govori - barem ne još - jeste da je moguće da smo nekad imali dvanaest lanaca DNK, koji su u sebi nosili toliko puta više kodiranih informacija!

„Rekonekcija lanaca” nagoveštava da će ljudska rasa, umesto da nastavi da evoluira na gotovo linearan način, uživati blagodati istovremenog posezanja unazad i uzimanja određenih aspekata iz vremena kad smo bili potpuniji ljudi.
To je deo onoga što se dešava sada, sa rekonekcijom: ponovo se povezujemo s onim što smo nekad bili.

„Ono što radiš jeste rekonekcija lanaca.”
„Ono što radiš jeste rekonekcija struna.”

Isprva sam mislio da ove dve rečenice imaju otprilike isto značenje - neki ljudi će govoriti o lancima DNK; neki drugi upotrebiće reč strune, to je sve. Stvar semantike. Potom sam čuo za koncept kvantne fizike i odmah sam znao da sam potpuno pogrešno shvatio značenje „niti” o kojima su bića govorila.

Ta rečenica se uopšte nije odnosila na DNK. Odnosila se na ravni postojanja koje se pojavljuju istovremeno (paralelno): odnosila se na subnuklearnu fiziku. Odnosila se opis fundamentalne strukture samog univerzuma. Odnosila se na teoriju struna.

U suštini, „teorija struna” jeste shvatanje građevinskih blokova materije i energije na način koji možda može da razreši dilemu koja već decenijama muči naučnike: rasprava o tome da dve glavne grane fizike ne mogu obe biti tačne!

Ovo nije fizika nad kojom smo se svi patili u školi. Ovo je fizika koja pruža podršku životu i spoznaju o njemu, o paralelnim ravnima postojanja. Pogledajte. Najzad, fizika je ono što definiše fizički univerzum koji nastanjujemo. Fizika govori o predmetima u tom univerzumu, silama koje ga drže na okupu i tajnama koje ga pokreću.

Fizika govori i o krajnostima. Na jednom kraju skale, bizarni principi „kvantne mehanike” opisuju i predviđaju ponašanje vrlo, vrlo sitnog atoma i njihovih sastavnih delova. Na drugom kraju, dve Ajnštajnove teorije relativiteta bave se neizmernim prostranstvom samog univerzuma, brzinom svetlosti i zakrivljavanjem kontinuuma proctor - vreme20 od strane masivnih tela kao što su zvezde, galaksije i crne rupe.

Sem svoje apstraktne lepote, obe teorije dokazale su se kao vrlo moćna oruđa. Kvantna mehanika dovela je do razvoja kompjuterskog čipa. Relativitet je kosmolozima omogućio da objasne sve moguće čudne aktivnosti u bespućima univerzuma.

Problem je, kažu, u tome što, ako je kvantna fizika tačna, tada relativitet mora biti lažan, i obrnuto. Kad pravila koja važe u jednom domenu pokušate da primenite u onom drugom, ona prestaju da funkcionišu. Kvantna mehanika pretpostavlja da je, na subatomskom nivou, tamo gde materija i energija prestaju da budu zasebni entiteti, univerzum toliko haotičan i nepredvidljiv da se naziva „kvantnom penom”. S druge strane, relativitet funkcioniše samo u savršeno glatkom, visoko predvidljivom univerzumu.

Fizičari već decenijama tragaju za nekim načinom da objedine ove dve moćne teorije u jedinstvenu „teoriju svega”. Sada se čini da su ga možda našli - s teorijom struna.

Prema ovom konceptu, najmanje „stvari” u univerzumu nisu subatomske čestice za koje smo svi čuli - protoni, neutroni i elektroni – pa čak ni još tajanstvenije čestice kojima rutinski barataju nuklearni fizičari – kvarkovi, leptoni, neutrini (što sve, ako mene pitate, zvuči kao nazivi za žitne pahuljice) i tako dalje. Izgleda da najfundamentalnije čestice u univerzumu uopšte i nisu čestice. Najbolje se mogu opisati kao petlje, „strune”, koje vibriraju na određenim frekvencijama. Ove vibracione frekvencije određuju „identitet” strune, a prema tome i vrstu čestice čiji je ona deo: kvark koji je deo atoma koji je deo molekula, ili čestica koja na kraju postaje foton elektromagnetske energije. Sve zavisi od frekvencije vibracije.

Kada se posmatra na tom nivou, „kvantna pena” više ne izgleda tako nepopravljivo haotična.
Dakle, ovo možda zadovoljava fizičare, ali šta je s nama ostalima? Šta nama znači teorija struna? Verovatno ste već shvatili: teorija struna pretpostavlja da su oblik i sadržaj celokupnog univerzuma određeni vibracionim frekvencijama u srcu svakog pojedinog atoma, svake pojedine čestice. Ovaj koncept potvrđuje pretpostavku da, naposletku, nema razlike između materije i energije. Sve je to jedno - i sve je neka vrsta muzike. Zvuči vam poznato? Ovaj koncept već vekovima razumeju mistici i drugi duhovno orijentisani pojedinci.

Međutim, to nije sve. Na sićušnom nivou teorije struna, području tako majušnom da se može opisati samo pomoću veoma složene matematike, univerzum nije četvorodimenzionalna konstrukcija kakvu mi, ljudi, opažamo i u kojoj živimo. Ljudi funkcionišu u svetu visine, dubine, širine i vremena. To je sve što znamo. Ali nije i sve što postoji - ni izdaleka. Dosad su fizičari koji rade na osnovu teorije struna postulirali da strune istovremeno egzistiraju u sedam do jedanaest različitih dimenzija. Naći će naposletku i dvanaestu - neki već kažu da ih ima i više. Na drugom kraju kosmičke skale, naučnici već poseduju dokaze da ne samo da se neke čestice ne pokoravaju Ajnštajnovom „kosmičkom ograničenju brzine” - brzini svetlosti - nego i da je uveliko prekoračuju.

Dakle, šta sve ovo znači u našim, ljudskim razmerama? Kao prvo, pokazuje koliko mnogo naučnici još moraju da nauče. Kao drugo, sada znamo da postoje i druge dimenzije. Kombinujte to s nestalnom, nepredvidljivom prirodom našeg univerzuma (prema kvantnoj mehanici) i dobićete ne samo naučno potkrepljenje koncepta mnogostrukih dimenzija već i mnogostruke univerzume – u ovom slučaju, paralelne univerzume, što je takozvano tumačenje „mnogo svetova”. Možda postoji beskonačno mnogo takvih univerzuma, koji svi dodiruju naš na nivou struna.

Rukovodimo li se ovom logikom, nameće se neizbežan zaključak da mesto na kojem se ovog časa nalazite postoji u beskonačno mnogo varijacija, koje se sve pojavljuju u isto vreme. U jednom od tih univerzuma, sedite sami. U drugom, prostorija je potpuno prazna. U trećem, u prostoriji se odvija žurka. Drugim rečima, sve nije samo moguće, nego je i verovatno u nekom alternativnom univerzumu.

Sve dosad, većina nas bila je svesna samo ovog univerzuma koji nastanjujemo. Putem novih rekonektivnih frekvencija, sada smo u stanju da stupamo u interakcije s drugim planetama ili dimenzijama… svesno. To predstavlja prelazak s petosenzornih ljudskih bića na ono što Gari Zukov naziva multisenzornim ljudskim bićima ili ono što ja nazivam transsenzornim, transcendentno senzornim – ili „transcendenzornim” – ljudskim bićima. S ovim, kadri smo da prevaziđemo naših pet bazičnih čula.

Kad mi je kanalisano onih šest rečenica, ko je slao te poruke? Očigledno nisu poticale od osoba koje su ih izgovarale, a u prostoriji se nije video niko drugi. Stoga može biti da su potekle s jedne od tih simultano prisutnih ravni postojanja: od nekog ko je shvatio kako da pređe iz jedne ravni u drugu i predstavi se u sobi u našem svetu.

Nekad sam mislio da ljudi mogu da se svrstaju u tri grupe: oni koji ne veruju ni u šta izvan bazičnih pet čula, oni koji prihvataju mogućnost da postoji nešto izvan tih čula i oni koji definitivno veruju da postoji nešto više. Ipak, odjednom sam zatekao sebe u četvrtoj, najmalobrojnijoj grupi: onih koji znaju da postoji nešto više.

Šta to znači kad različiti ljudi koji dolaze u moju ordinaciju stalno iznova viđaju ista bića – bića koja se ne pominju ni u jednoj knjizi ili bajci? Vide iste anđele, ista bića, iste vodiče, iste… nazovite ih kako vam drago. Šta to znači kad ljudi - koji se međusobno uopšte ne poznaju – osećaju iste mirise, vide iste boje i oblike i osećaju iste senzacije? Nema šanse da su se ove manifestacije mogle ponavljati s ovako apsolutnom preciznošću, sem ako zaista ne postoje negde, a razni ljudi ih „hvataju”, iako prevazilaze njihovih pet bazičnih čula.

Drugim rečima, čini se sasvim jasno da su ovi pojedinci u dodiru s barem jednim alternativnim univerzumom, drugačijim od našeg, a ipak povezanim s njim negde u kvantnoj peni. Dva univerzuma, tri univerzuma, više univerzuma povezanih međusobno i sa svim ostalim mogućim univerzumima… preko vibrirajućih struna koje leže u srcu svega.