Nije HRABROST u opiranju, čvrstini i oštrini, nego u PREDAVANJU

Svi mi imamo nekakve planove u svojim glavama kako bi trebao naš život da izgleda, i kako bi trebala naša država da izgleda i naša kuća i naš brak i naša deca i naš auto... Vrlo često ne možemo da prihvatimo ponašanje naših prijatelja u određenim životnim situacijama, partnera koji neće da budu onakvi kakvim smo ih mi zamislili ili dece koja odbijaju našu dresuru... I toliko ozbiljno shvatamo te planove i odluke koje smo doneli, kao da nam život zavisi od toga... Teramo i opiremo se svim preprekama kojima nam život šalje uvereni u svoju snagu i hrabrost nakon svake savladane prepreke.

Kada malo bolje razmislite, nije li to samo u našim glavama? Ili još bolje, nije li, zapravo, ono što nam se događa refleksija onoga što se događa u nama? Da je to stanje našeg unutrašnjeg sveta i otpora da prihvatimo ono što jeste ili naša stalna potreba da se žalimo na život ili druge?

Nisu ljudi otuđeni jedni od drugih nego su ljudi otuđeni od sebe... to je stanje današnjice.

Paradoksalno je zaista, ali potpuno tačno da, ako gledate na svet tužnim ili radosnim očima zavisi od onoga što je u vama, isto važi i za bes, zadovoljstvo, ljubav, ljubomoru, zavist ili laž... Znam, teško je prihvatiti da smo besni, pakosni, da lažemo sebe i sve negativne emocije, ali istina uvek oslobađa...

U tom ogledalu nema ni Vučića, ni Putina ni Trampa, nema ni loše sreće ni sudbine, ni nevidljivih neprijatelja... samo mi i naš odraz u ogledalu... i presek stanja, sagledavanje gde se tačno nalazimo i zašto smo baš tu i sa tim ljudima i prihvatanj da je to tako... Naš život je takav zbog odluka koje smo donosili do sada i ničega drugog... to se uvek može promeniti... ako zaista težimo slobodi i spremni smo da preuzmemo odgovornost za sebe, svoj život i svoje odluke... ali, opet, bez kažnjavanja sebe zbog greški koje smo načinili. Svako greši, i svako ima svoj put, a greške su sastavni deo života bez kojih ne možemo ni napredovati. Oprostite sebi i drugima sve. Izađite iz tog kaveza u koji ste sami sebe zatvorili... i nastaviti dalje, samo sada, promenite priču...

Vrlo jednostavno, zar ne?

Ili ćete nastaviti da budete zatvorenik vlastitih misli i živeti u imaginarnom životu koji se odvija samo u vašoj glavi?

Zamislite šta bi se dogodilo kada bismo samo jedan dan prestali da se opiremo i žalimo i prihvatili život onakav kakav jeste: nesavršen u svojoj savršenosti... i uživali u današnjem danu i u svakom dahu i u svakom živom biću kojeg sretnemo dozvolivši mu da bude ono što jeste...

Neko će reći, lako je to reći, ali treba živeti pod tim uslovima, okolnostima, sa ovom državom ili sa ovim ljudima, u ovom kapitalističkom svetu koji pokreću pare i tako to... probaj ti, kad si tako pametna... znam sve, i opet ću reći da je to unutrašnja refleksija i naravno, vaša realnost, ali kada se promenite iznutra i spoljašnost drugačije izgleda, nije savršena niti raj, samo je drugačija, ali ništa ne možete da izgubite ako pokušate, zar ne? Ne pričam ja vama ovo da mi verujete, nego iz svog ličnog iskustva prenosim šta sve možete da probate, a da ništa ne izgubite, a možda vam bude i mnogo bolje?

Ne leži hrabrost u perfekciji, u pobedi, niti u neranjivosti, nego u apsolutnoj ranjivosti...

Nije hrabrost u opiranju, čvrstini i oštrini, nego u predavanju...

Kako vam ovo zvuči?

Biti istovremeno senzitivan, ranjiv, strastven i hrabar nije kontradiktorno. To je veliki dar.

Koliko napora je potrebno da prestanemo da se žalimo, nego da preuzmemo odgovornost za svoj život?

Jedna od najvažnijih životnih mudrosti koju sam naučila je upravo to: kako se nosiš sa planom B? Šta radiš kada stvari nisu onakve kako smo ih zamislili? A nikada nisu onakve kako ih zamislimo, realno, zar ne? Kako se nosiš sa tim kada ništa ne ide po tvom planu? Kako se nosiš u nemogućim i nepodnošljivim situacijama? Ili najteže lekcije, kako se nosiš sa svojom porodicom?

Ponekad je deset godina potrebno da bi nešto naučili za jedan dan, i onda jednoga dana se probudiš i sve znaš. Kako se toga ranije nisam setila?

Zato su 40-te godine zajebane. Planiramo jedno i ispadne drugo, a mi nećemo tako, nego drugačije, i opiremo se životu i žalimo na sve svaki dan, pa onda u silnoj borbi našeg ega i srca, negde na pola puta nešto pukne i onda nas pošalju kod doktora koji nam prepiše terapiju za pritisak, čir, gastritis... i mi mislimo tako treba, jbg, sad sam u tim godinama... Ili smo, kao toliko pametni i neshvaćeni, pa lutamo, tražeći da nas neko shvati, pa se još ošamućuju raznim opijatima i alkoholom u jurnjavi za sitnim zadovoljstvima i senzacijama... samosažaljevajući sami sebe jer nas niko ne razume, žaleći se na sudbinu ili šta već... nesposobni da prihvatimo odgovornost za svoje odluke... spavamo...

Da li je to tako lako?

Samo se treba prepustiti i prestati se žaliti...

Ili tako teško?

Ne verujte mi ni reč, nego probajte.

Ja, evo 8 godina nisam popila ni jedan lek i ništa me ne boli... kada me život pošalje na selo, ja naučim da sejem baštu, kada sam izgubila „siguran“ posao naučila sam koliko mi malo, zapravo, treba, a kada me je vratio u porodičnu kuću, naučila sam da je lako biti mudar i sejati pamet po svetu, aj ti objasni mudrost tvojim najbližima... kada sam upala u rutinu uvidela sam lepotu u malim i običnim svakodnevnim stvarima, i sasvim mi je komotno da prihvatim da jedino što sam danas uradila je to da sam disala... ne moram da idem na seminare da hodam bosa i da grlim drveće jer osećam duboku povezanost sa prirodom... dobro mi je... meni je to sasvim dovoljno...

Sada zaista razumem Vilijema Blejka: „Videti svet u zrnu peska, i nebo u divljem cvatu, držati beskraj na dlanu ruke i večnost u jednom satu.“

Zahvalna sam za sve. Šta će biti kasnije, ne znam, sutra, tek ne znam... ali dobro se osećam u tom neznanju... pomalo sam uvek u iščekivanju nečeg lepog... to me raduje... trebalo je doći do toga...

Nije to savršeno, ali je to potpuno druga dimenzija života u prihvatanju i prepuštanju, i apsolutnoj ranjivosti...

I da se razumemo, nisam ja sada tu doživela bog zna kakvo prosvetljenje, još uvek ima raznih repova koji se vraćaju, na primer, glupost uvek zna da me iznervira, ali ja sada znam... to se javlja moja gordost, drugarica stara, pa se malo družim sa njom, šta ću, nismo još završile lekcije...

Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem je da sam na putu ljubavi, za razliku od „prethodnog života“ kada sam bila na putu straha i držala se nekih principa i gorčine koja me je trovala i unutra i spolja...

Dobra vest je da nas naše telo i duša mnogo više vole i poštuju nego mi njih, pa se mnogo brže regenerišu i leče kada osete da smo se vratili frekvenciji ljubavi.

Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebao ništa drugo da radi. Duško Radović

Autor: Sunčica Božić

Digital nomad. Writer freelancer. Vegetarian chef. Junglist.
Half Buddha half Jedi.