Bliski susret sa ČUDOM TIBETANSKOG LAME

Iz 'Katmandua' Stevana Pešića prenosimo doživljaj Francuskinje Martin i njen bliski susret sa čudom tibetanskog lame.'Gurua je videla prvi put pre osam godina. Pred završetak studija, putovala je sa prijateljima kroz Indiju i proveli su mesec dana U Daramsali, gde se njen lama tada nalazio. Sve joj se to učinilo egzotičnim i privlačnim. Po povratku u Pariz zaljubila se u jednog studenta, živeli su zajedno nekoliko meseci, a on se onda zaljubio u drugu. Razočarala se, dosta joj je bilo Pariza, setila se Daramsale, sakupila novac i krenula u Indiju.

U Daramsali je tada oko lame bilo desetak stranaca. Slušali su ga i nisu mu verovali. Tražili su čudo kao dokaz. Lama jednog dana i sam povede reč o tome. Govorio je o čovekovoj potrebi za čudom, ali ono, rekao je, zavodi na stranputicu, nepotrebno je i opasno - čudo je ništa. Prisutni su se zastideli svoje dečje želje. Jedan od njih predloži da izađu u baštu. Prostorija u kojoj su se nalazili bila je zagušljiva i slabo osvetljena. Lama reče da ne moraju izlaziti odavde da bi stigli u baštu. Eto, ako žele, nastavio je, on može učiniti čudo, ne veliko, za to nije sposoban, već malo i pristojno čudo. Da prošetaju baštom, na primer, ovde je zaista zagušljivo.

Neki se nasmejaše ovom. Znali su da lama voli da se šali, ali svi su, razume se, želeli da se nešto dogodi. I dogodilo se. Svi su se odjednom našli u bašti ašrama, a da se niko nije pomerio smesta. Sedeli su u travi, a neki su šetali. Sunce je sijalo. Jedna vrana odlete sa drveta ispod koga se našla Martin. Nikada neće zaboraviti lepršanje njenih krila. Lama je takođe bio među njima. Prisutne obuze strah. Šveđanka histerično zaplaka. I tad se svi ponovo nađoše u onoj prostoriji i na svojim mestima. Lama reče: 'Vidite, čudo je nepotrebno i štetno. Činiti takozvano čudo mogu mnogi, uz nekoliko godina propisanih vežbi duha i tela. Ali, najveće je čudo ne činiti ga. To je zadatak istinskog čoveka'.

Među učenicima su posle nastale duge i žučne rasprave. Neki su ceo događaj objašnjavali kolektivnom hipnozom i autosugestijom, što, kazala je Martina, nije isključeno. Najveća zabuna nastala je kad je neko od prisutnih pokazao grančicu koju je otkinuo dok su se nalazili u bašti. Optužili su ga da je tu grančicu imao uz sebe, ali to niko nije mogao da potvrdi. Sutradan je taj koji je doneo grančicu sa te čudnovate šetnje, otišao iz ašrama. Kazao je lami da nije spreman za ovo. Za njim su uskoro otišli i drugi. Ostalo ih je dvoje, Martina i jedan Nemac. Nemac je kasnije otputovao u Šri Lanku. Martina je zamolila lamu da joj bude guru: pristao je. Već je nekoliko godina sa njim, za to je uglavnom zahvalna čudu sa baštom. Ali, posle tog događaja nikada više nije tragala za čudom'.