Moja mala devojčica i njen bol

Jednog sasvim običnog popodneva, jedne sasvim obične sedmice pojavila se ispred mene.
Malena, kovrdžava, uplakana i uplašena sedela je na stolici naninog stana… sedela je i čekala. Čekala zadnji zagrljaj i pozdrav. Čekala je tatu i mamu koji će je povesti zajedno sa sestrom u novi grad.
Preseljavala se iz jednog grada u drugi i odlazila iz jedne tadašnje republike u drugu, tamo negde, kako su joj rekli, gde će biti lepše i bolje. I verovala je ona tati i mami jer oni nikad lagali nisu.

A odmah pored malene suznih okica javio mi se tog popodneva i natovareni kamiončić pun imetka jedne porodice, parkiran u sokaku ispred vrata naše nove iznajmljene tuđe „kuće“.

Da… Drage moje… Sasvim iznenada mi se vratilo sećanje na koje sam bila i zaboravila. Setila sam se sebe sa pet godina.

Došlo mi je moje unutrašnje dete. Moja mala uplašena „JA“, da me podseti i šapne odakle su nastali strahovi od napuštanja, tuga zbog rastanaka i nezadovoljstvo zbog promena.

Zaista sam za nju bila zaboravila. Dugo, veoma dugo bila je ostavljena, zaboravljena, usamljena i napuštena. I ko zna dokle bi ona bila još tako sama da u moj život nisu ušli ljudi koji su me naveli da se okrenem sebi.
Da je došla ranije pre par godina ne bih je tako mogla utešiti, zagrliti i ohrabriti kao sada, jer sam tada i sama vodila njene borbe ne znajući njihovo poreklo.

Toj mojoj malenoj su rekli da ne plače.
Viđaće ona svoju nanu, rekli su joj. Rekli su joj i da će dolaziti. Ali nisu rekli da taj zagrljaj i poljubac i drhtavo mahanje rukom toliko boli. Nisu rekli da će u tišini i mraku noći zvuk zatvorenih vrata odzvanjati toliko dugo.

Rekli su da su tamo jako fina i dobra deca s kojom ću se igrati, a nisu rekli da ta deca na takozvane „Bosančice“ gledaju podrugljivo i podozrivo kao da imaju bar tri uha ili oka na glavi. Nisu rekli jer verovatno ni oni nisu znali da će za igranje žmurki i kocki dobrih desetak godina biti baš tačan broj da „Bosančice“ moraju da sačekaju drugi krug. Dosta toga nisu rekli, jer nisu znali.

A znali su da zagrle i obrišu iskrene potekle suze zbog propuštenih prilika u kojima bih im pokazala i dokazala da shvatam da za žmurke nije bitan broj. Znali su mama i tata okrpiti dobro te novonastale rupe u malenoj iskrenoj duši, ali na žalost nisu imali moć da ih obrišu čarobnim štapićem, jer tu moć niko nema i nemam je ni ja sada kada sam majka.

Te moje okrpljene i potisnute rupe provlačile su se kasnije kroz život i dobijale još društva. Taj tada stečeni manjak samopouzdanja i strah od ostavljanja kasnije se provlačio i kroz prva ljubavna iskustva, nova poznanstva, prerastajući u jedno nezdravo stanje dokazivanja drugima i brige šta će oni reći – više nego brige za sopstveni osećaj u svojoj koži.

Naravno, sada znam da se to odvijalo nesvesno kod svih nas. Svi su radili najbolje što su znali, pa i ja.

Zato pozovite svoje unutrašnje dete… Pozovite ga da ga zagrlite, poljubite i utešite! Recite joj sve ono što nije mogla da zna. Recite joj:
„Dobra si! Lepa si! Znaš i ti sve! Ne plaši se! Ljudi dođu i prođu a rastanci su neminovni kad za njih dođe vreme. Život ne prestaje tad! On te voli i čuva i neminovno teče.
Dođi baš takva divna kakva jesi… svi greše, neka si i ti. Ne boj se! Ne stidi se! Ne tuguj!

Uvek je bilo i biće – ko treba ostaće, ko ne treba otići će… nije tvoja krivica.
Razmisli malo, jer svi su tu sa nekom misijom kao što si u nečijem životu i ti.

Raširi ruke, voli i raduj se! Pevaj i smej se! Došla si. Našla si me kao i ja tebe i ne ljuti se što me nije bilo pre. Parala sam zakrpe i šila nove haljine da zablistamo zajedno kao nikada pre.“

Drage moje, jeste li vi našle „malene“ vaše, ili vas još uvek negde čekaju?
Sigurna sam da svi imamo neka iskustva iz ranog detinjstva koja veoma utiču na nas.

Pridruži mi se na dvodnevnom seminaru: Oslobodi svoje dete senke
Vreme: 29-30. april 2023, 10-14h
Mesto: Belgrade City Hotel, Savski trg 7, Beograd
Cena: 111€

Više o seminaru pogledaj OVDE