Moć prihvatanja kroz ideje Budizma

Doktrina Budizma veruje da u osnovi ljudske patnje, ili blaže rečeno nezadovoljstva, tuge, stresa, anksioznosti, stoji privrženost i vezivanje za stvari koje su prolazne.
Patnja nastaje zbog vezivanja u bilo kom smislu; zbog preterane želje da se oslonac traži u prolaznim stvarima.

Tako se za uzrok patnje smatra ta želja, preciznije rečeno žeđ, za čulnim uživanjima, ali se to takođe odnosi i na privrženost idejama, mentalnim konstrukcijama, verovanjima i stavovima. Mora se napomenuti da ovom logikom iz vezivanja za prolazne stvari proističu i ostala ljudska osećanja, pa samim tim i zadovoljstvo i sreća.
 

Susret sa nekom, nama prijatnom stvari, izaziva želju da je imamo, da uživamo u njoj ili da budemo blizu nje. Ako se naša želja ostvari i mi stupimo u bilo kakav kontakt sa njom, osećamo zadovoljstvo. To zadovoljstvo nije trajno kao ni ta stvar, ona je promenljiva i propadljiva.
Kada vreme promena dođe, kada pristup tom zadovoljstvu postane onemogućen, nastupa patnja (njen intenzitet zavisi od jačine naše privrženosti) jer dolazi do propadanja onih stvari i stanja za koje se osoba vezala, odnosno koncepta za koji se vezala.
Ako shvatimo da je vezanost zasnovana samo na određenoj misli ili emociji, i kada (ako) prestanemo da tražimo sebe tamo, otpočinjemo proces odvajanja od te stvari dok potpuno ne prekinemo vezu i ne oslobodimo se od nje.
 

Samim našim postojanjem osuđeni smo na dualnost naših emocija i skoro je nemoguće izaći iz začaranog kruga. Izgleda nemoguće iskoreniti želju jer ona stoji u osnovi našeg bića i osnovni je pokretač. Isto tako izgleda nemoguće i osloboditi se patnje; ona je sastavni deo gorepomenutog kruga. Jedini način da se želja, a time i patnja iskoreni, jeste svesno napuštanje svih veza sa materijalnim svetom.
 

Smatram da Budizam pre svega uči čoveka prihvatanju (ne osporavam da postoje drugi religijski i filozofski sistemi koji predlažu takva rešenja) i korišćenju istog kao oruđa u svakodnevnom suočavanju sa stvarima koje ga okružuju i samim sobom.
To prihvatanje stvari ne bih poistovetio sa ravnodušnošću, već bih pre to okarakterisao kao intenzivno razumevanje iz kog proističe lični mir i (koliko je god to moguće) život u skladu sa okolnostima.

Sama svest o tome da je patnja neizbežni deo našeg postojanja, kao i konstantno podsećanje na to i vežbanje prihvatanja prolaznosti, otvara nove mogućnosti i stvara bolje uslove za prevazilaženje nas samih.
Sama svest o tome poboljšava sposobnost oblikovanja našeg doživljaja realnosti u skladu sa trenutkom.
 

Autor: Uroš Đorđević

SEMINARI & RADIONICE