Vipassana

Bejaše to jedan ponedeljak 2010. godine kad prvi put čuh reč Vipassana. Buenos Aires, noć, milonga, i za stolom sasvim slučajno upoznajem devojku koja živi u Americi, a naše je gore list. Sitno ćaskanje, smeh, argentinsko vince ugrejalo lice, i priči nikad kraja. Tamo pred kraj večeri, kad je djeva skapirala da kao trkački bajker naginjem po krivinama duhovnosti, reče: “Mislim da bi trebao da probaš Vipassana meditaciju.”
“Zašto?”, odgovorih pitanjem.
“Mislim da će ti se svideti, ti si pomalo hard, Vipassana je hard, sigurno ćete kliknuti.”, reče ona i otpi gutljaj vina.
“A koja je šema ta Vipassana?”, upitah ozbiljno zagrejan.
“Pa ono, deset dana ćutanja, post, i 80 ljudi meditira od 4h ujutro do 21h u noć.“, reče ona i u tom priđe zalizani argentinac i odvede je na ples.
Ma to je neka sekta, pomislih onako hrišćanski i otkačih misao da luta po praznini prošlosti.
 

Godina 2013, juli, a u Buenos Airesu hladan vazduh ujeda kao iz razjapljenog zamrzivača. Gastritis me prži već dve nedelje, desna ruka bolno visi o ramenu, potrošeno koleno probada te ne mogu ni u šetnju poći da ohladim misli. Sedim sam u sobi kao ruski umobolnik i postavljam si pitanja zašto i kako… Palim komp, kao malo bih da surfujem netom, ali posle deset minuta pada sistem kod komšije od kojeg svlačim signal. Ovako izgleda kraj, pomislih, i bacih se na krevet. Razapet kao morska zvezda buljim u plafon, motam misli kao rolnu crno-belog filma, a onda sa dalekih planeta doleti reč Vipassana.  Prihvatam misao ali ne reagujem i sklapam oči. Zaspah.
Ujutro se budim, reč Vipassana vibrira pred očima, spremam mate čaj i sedam za komp. Komšija popravio ruter. Nalazim Vipassanin sajt, popunjavam aplikaciju i u roku od 7 dana stiže odgovor da sam primljen na desetodnevni kurs.

Dvadeseti oktobar godine 2013, odlazim za Brandsen, u Vipassana centar, otvorenog srca ali usran kao golub. Jebi ga, ipak deset dana u šutnji i bez mrsne klope nije zezanje. Kupujem čokoladu na usputnoj pumpi, proždirem je u autu kao da je poslednja, lažem sebe kako mi trebaju zalihe masti.

Parkiram auto na šljunkovitoj površini i ulazim u Vipassana centar sagrađen u bespuću; svuda okolo mir, tišina, nekoliko tek sagrađenih hangara neprirodno su štrčali sa zelene poljane.
Banjavam kao hajduk u prostoriju za prijem; ćelav, ogroman, a ramena mi blago podignuta kao da sam došao po reket. Zaposleni volonteri nemo me gledaju, smeškaju se, daju mi formular u ruku i odlaze. Završavam tehnikalije, uzimaju od mene novčanik i mobilni telefon, pakuju ih u vrećice roze i plave boje,  i odvode me u džinovsku spavaonu, istovetnu kao u kasarni.
Likovi živopisni raznijeh godišta nadiru u spavaonu nasmejani i vedri, kao da smo došli u centar gde besplatno dele pečenje, pivo i vutru. Aha, pomislih, ovde će belaja biti.
Iste večeri nas odvode u salu gde mi, 40 muških čeljadi, po zadnji put razmenismo poglede sa četrdeset ženki. Osoblje se uljudno predstavilo, upoznaše nas sa pravilima i kodom discipline za koji smo se svi unapred složili da ćemo bespogovorno poštovati.

Reklo bi se ništa strašno: Zavet ćutanja i bilo kog vida komunikacije, uključujući i onu ceduljama i pogledima, bez dodirivanja takođe, nema čitanja literature, nema zapisivanja beleški, no any toxins, no klopa na kvarno. Ustajanje u 4h ujutro, meditacija do 6h, zatim doručak i odmor do 8h , onda meditacija do 11h, zatim pauza za ručak do 13h, potom meditacija do 17h, potom marenda i odmor do 18h, zatim meditacija i razgovor sa profesorom do 21h.

Ko želi može da napusti centar pre nego što počne otvorena operacija na vašem mentalnom telu, baš se tako izrazio naizgled nežni volonter. Čekaj, stani! Kakva operacija, kakva je ovo zajebancija?
Pomislih da ustanem i kažem da odlazim, ali rumeni ponos u opancima i šajkači pljusnu mi šamar; sedi seljače goljo!
Odlazim na spavanje, sklapam oči, činilo se da posle nekoliko sićušnih trenutaka zvuk gonga zavibrira prostorom; pomislih da sanjam,  ali jutro bejaše - ustajanju vreme. Kupimo ćebad i ko je šta imao, i odlazimo u salu za meditaciju - ogromni hangar popločan plavim strunjačama. Svako dobi svoje mesto na kome će zakucan ostati do desetog dana. Prethodno veče naučiše nas Anapassani, metodi opserviranja suptilnog disanja. Jednostavno, ništa teško rekoše; samo se skoncentrišite na mesta gde vazduh dodiruje unutrašnju stranu nozdrva, kao hladna voda kad se prolije na vreli tiganj, takva je senzacija, govorio je Učitelj Goenka.
 

I tako, sedoh i pokušah da se skoncentrišem na disanje. Ništa lakše kao što rekoše, ali prva dva-tri udisaja, već odmah posle njih pali se mešalica... Gde sam bio? Šta će biti? Šta keva u Bg-u sprema za klopu i da li se Fabijana sunča na Ipanemi?
Tako ubih prvu čuku ipo, a na meditaciji posle doručka rekoše da koncentracijom na disanje oštrimo mentalne noževe za operaciju na umu koja počinje za tri dana.
„Šta?“, pomislih i htedoh prvog jataka pored da upitam „ Jesu li ovi normalni?“,  ali se setih zaveta. Tog dana počinje tortura. Pokušavam da se skoncentrišem da disanje i svaki put posle nekoliko minuta misli počinju nekontrolisano da zuje. Na silu usmeravam pažnju na disanje na vrhu nozdrva, na onaj deo koji je kao kod krave sa probušenom nozdrvom i metalnom minđušom, ali mi ni to ne polazi za rukom. Osećam nervozu, ostali studenti oko mene naizgled uspevaju do postignu tehniku disanja - melje me osećaj inkopetencije. Psujem u sebi i ukrštam poglede sa ostalim zabludelim studentima, koji špartaju salu očima tražeći istomišljenike.

A u prvom redu do profesora, nepomični kao bronzani kipovi, sede studenti koji su već pohađali nekoliko kurseva. Šta li se dešava u unutrašnjosti ovih mladića kada sede ovako nepomično, kao bića sa druge planete? Razmišljam i posmatram ih satima. Jastuci ispod njih, sede u lotosu ili kleče na kolenima. Tragovi života neprimetni na tim zaleđenim telima. Scena kao iz filma „Osmi putnik“,  gde je slinavo čudovište pobolo svoje larve u ledenom hangaru.
 

Te večeri odlazim na spavanje polu lud i zverski umoran i posle deset minuta - ponovo Vipassana! Ovog puta učitelj suptilnog noćnog disanja drži čas - baja od 150 kila žive vage hrče kao da mu je svaki izdisaj poslednji. Ostali spavači ustaju, negoduju, uzdišu duboko, šatro se nakašljavaju nebili ga nekako probudili, ali baja ne jebe živu silu - pilana se nastavlja tokom cele noći. Sanjarim da spavam.
Narednog jutra ustajem polupan ali ipak odlazim na meditaciju, zauzimam jadnu pozu za meditiranje zguren kao sužanj. Činilo se da je tako lakše ali noge ubrzo počinju da bole, ramena se urušavaju a kičma se pod teretom tela savija kao vozna šina tamo kod Knina.

Majko mila, pa zar još osam dana ovoga? Uzimam stolicu, probam da se namestim, ne ide. Zatim odvlačim moju strunjaču do zida, sedam u lotos pozu i naslanjam leđa na zid. Posle pet minuta tonem u plitki san i kljucam kao beogradski stonder na horsu. Ha, evo ga rešenje za prebroditi ovih osam vekova što me deli do slobode.
Preživljavam taj dan kuntajući u sali za meditaciju. Uveče istog dana, Učitelj Goenka, najumilnijim glasom ikada čutim preko TV ekrana saopštava tehniku Vipassane sa kojom počinjemo od sutra.

Evo kako sam ja to ukopčao:
Veliki Učitelj Goenka, neka se zlate stope njegove, reče da u svekolikom postojanju postoje univerzalni zakoni i osećanja: ljubav, mržnja, bol, tuga, ljutnja, empatija, itd.
To su osećanja koja svi ljudi na planeti osećaju, bez obzira na boju kože i veru koju ispovedaju. Okay, složih se sa njim.
U Univerzumu, nastavi On, postoji i jedan zakon koji je za celo vidljivo i nevidljivo postojanje univerzalan: sve što se u određenom trenutku pojavi ima svoj vek trajanja i sigurno u jednom momentu nestaje. Univerzalni zakon da se sve, čitavo vreme, u nekom svom ritmu konstantno pomera, jasno potvrđuju reke, planine, mora, vatra, tela, vazduh, vasiona, reči, rečenice, bolovi, sreće, tuge, ljubavi, životi, a i nove države koje su nastale na skeletima starih. Okay, pomislih, i ovo je istina.

U prirodi postoji nedeljiva subatomska čestica, nastavio je Učitelj Goenka, neka reči Njegove večno žive, koja vibrira brzinom od trilion on and off-ova u sekundi. U jednom trenutku ta subatomska čestica je vidljiva a već narednog trena nestaje, i kvantni fizičari zbog nemogućnosti da utvrde u kojoj dimenziji se čestica gubi, tu pojavu mračno nazvaše dark matter, ili crna materija. Okay, i sa ovim se slažem. Do duše nisam svedočio eksperimentima ali vidim da se naučnici sa svih kontinenata, različitih vera i boje kože slažu sa tom teorijom.

I sam sam dosta čitao o kvantnoj mehanici i pogledao veliki broj naučnih dokumentaraca na tu temu, i sećam se da je u jednom od filmova savršeno prosto, kroz crtani film, bio pokazan eksperiment kada su naučnici u laboratorijskim uslovima pokušali da snime ponašanje subatomskih čestica kako bi teoriju i dokazali, ali kad su u eksperiment postavili instrument za snimanje, čestice su volšebno počele da se ponašaju po sasvim drugom obrascu, drugačijem nego pre postavljanja instrumenta. Kao da su čestice nekako osetile da su posmatrane!

Mislim da se kvantna fizika trenutno zakočila na toj neverovatnoj činjenici i da je ovo naše ludo doba pravo vreme da u sebe ludo zaljubljena nauka konačno prizna postojanje sila koje se naučno prosto ne mogu dokazati. Ali da se ne pravim pametan pređimo na meditaciju Vipassanu koja se bazira na eksperimentisanju gore navedenih pravila u okvirima tela.
Moram primetiti, ali eto ne mogu dokazati, da subatomske čestice moga tela kad su u off modu (crna materija) nemaju drugo gde da odu već u mentalno telo ili um, nazovi kako hoćeš. Ovo sam zaključio jednostavnom konstatacijom da sam svestan postojanja uma kao i sva ostala umno zdrava ljudska bića, ali jednostavno ne mogu ga dodirnuti, niti pronaći centar u mozgu gde se krije to jebeno Ja.

I pre nego što uronimo u meditaciju, umalo da zaboravim i najvažniji princip Vipassane, a to je zauzeti odgovarajuću poziciju za meditaciju tokom koje leđa treba da stoje pravo, zatim zatvoriti oči i pažljivo opservirati telesne senzacije ( bol, svrab, kašalj, češanje, gutanje pljuvačke, golicanje, razne vidove suptilnih vibracija, itd.) i pritom se truditi ne reagovati na njih niti ih deliti na dobre-loše, prijatne-neprijatne. I ceo taj proces posmatrati inteligentno, objektivno, strpljivo…

Zašto?
Tim principom ostavljamo um bez njegove glavne klope, a to je dualizam.
Da pojednostavimo, zamislimo da je um sijalica koju pali naizmenična struja: struja ima dva polariteta i to su, jel tako, pozitivan i negativan, i sijalici nije bitno koji će od ta dva polariteta da dodirne prekidač. Pukom opservacijom telesnih senzacija ne stvaramo telesne naboje plusa i minusa i time ne palimo svetlo uma. Staloženost znači…
Idemo!

Jutarnji gong vibrira u ušnoj školjci, ustajem mrtav umoran jer časovi noćnog suptilnog disanja traju po vascelu noć, otvaram oči, odlazim do klonje, umivam se, gledam se u ogledalu i provaljujem nestrpljenje za Vipassanom. Odlazimo u koloni kao ruski zarobljenici u salu sa meditaciju, pronalazim svoje mesto u mraku, stavljam jastuče pod dupe junačko, ispravljam leđa, zatvaram oči i tonem. Posle 5-6 minuta osećam bolove u kolenu. Okay, ako se bol pojavio trajaće neko vreme a onda mora da prođe, barem tako zbori univerzalno pravilo. Bol ne popušta neko vreme i u trenu kada pomislih da je Vipassana zajebancija, setih se da ubacim posmatrača u priču te pomeram pažnju na bolno mesto, jer posmatrač poseduje moć da menja tok kretanja subatomskih čestica. Posle nekoliko trenutaka bol nestaje. Fuck me!
Okay, posle nekoliko minuta pojavljuje se senzacija u leđima - neko strujanje dizalo se uz kičmu, osećam boluckanje ali ništa strašno.  Ne reagujem! Primenjujem šemu opservacije i mentalnom kamerom snimam kičmu... Posle nekoliko trenutaka senzacija se gubi. Jebem ti sve, pa ovo zaista šljaka!

E onda me napada svrab na uvetu, desna trepavica počinje da pleše, trpim kao neko vreme, ali ne dugo. Pomeram ruku i češkam se po uvcetu – 1:0 za um.
Jedva sam dočekao kraj tog prvog seta, ispružam nogu misleći da mi je koleno puklo, osećam trnce i bol u čašici, ali posle nekoliko minuta masiranja bol nestaje.
 

Ništa. Zauzimam pozu lotosa, koja mi je by the way najteža od svih, ali okuražen malopređašnjim iskustvom, hrabro sedam, ispravljam kičmu i zatvaram oči. Odmah po zatvaranju kapaka počinje mučenje senzacija sa tri različite strane, koleno, kičma, a podkolenična kost pulsira kao da će se svakog sekunda rasprsnuti pod težinom tela. Stežem zube i tog trena kapiram da je i to senzacija, zato opuštam stisak i trpim na suvo. Prelazim mentalnom kamerom pojedinačno svaki od tih upaljenih delova tela i posle nekoliko minuta senzacije isparavaju. Smejao bih se, ali i smeh je senzacija. Mirujem.
Zatim duhovni smrad napušta telo i teški znoj curka mi niz leđa i stomak. Bazdim ali trpim. Senzacije se potom javljaju na nekoliko različitih mesta i osećam vibracije iznad temena. Ne behu bolne, nisu ni golicale, vazduh se jednostavno tresao iznad moje glave. Bolovi u telu postaju intenzivniji, vibriranje iznad temena postaje sve jače, vata me prpa i čujem glas: „Otkoči se. Najebaćeš!“

Izlazim iz poze pomalo zabrinut, razmrsujem noge, češkam se po glavi, masiram članke i provaljujem da me um ponovo napalio. Čekaj, gde nastaju sve ove senzacije jer mene zaista ništa ne boli?
Um me opasno zajebava, konstatujem i ponovo zauzimam u pozu.
E nećeš više mamicu ti tvoju. Sedam na potkolenice kao kakva japanska gejša, guram jastuče između nogu i zadnjice, čvrsto rešen da izdahnem u pozi. Zatvaram oči, ispravljam kičmu i uranjam. Ne osećam nikakve senzacije, ali ovog puta mešalica misli kreće takvom brzinom da melje, da sam posle nekoliko trenutaka morao da otvorim kapke. Bio sam ubeđen da će očni živac da mi eksplodira. Naravno ništa od toga nije bila istina. Uuu, pa sa ovim bajom nema zajebancije.
Zauzimam pozu za peglanje ali gong označava početak doručka. Fucking shit, pa zar je već prošlo sat ipo!


Odlazim na doručak i posle klope hitam na odmor u spavaonu, koji sam prethodnih dana koristio za kunt, ali ovog puta ležem na krevet, ukrštam ruke ispod glave kao đevrek, i gledam u plafon. Razmišljam o Vipassani…
Minut za minutom, sat za satom, dan za danom, moja glad za čučanjem u pozama, trpljenjem bolova i ostalih telesnih senzacija povećava se rapidno. Jedne večeri, svemoćni Učitelj Goenka, neka se zlati ime Njegovo, ponovo progovori: „Studenti posle nekoliko početnih dana obično prave grešku i stvaraju želju za bolovima, a jedini obrazac za ispunjavanje želja je bezželjnost.“
Bum!
Ta rečenica obavlja akupunkturu na mom mozgu i pokreće neverovatan broj procesa koji su na đubrištu memorije stajali zatrpani kvadrilionima nepotrebnih novinskih i televizijskih informacija. Naredno jutro ustajem ozbiljan da konačno istinski uronim u sebe i počnem sa posmatranjem grubih i suptilnih senzacija na telu, bez pridavanja bilo kakvog značaja i jednima i drugima.

Bejaše to sedmi dan Vipassane. Tog jutra spavalo mi se kao izgladnelom vojniku na mrtvoj straži, ali volja u meni ključala je kao upaljena Etna. Odvlačim se u salu za meditaciju, sedam u gejša pozu, guram jastuče između peta i zadnjice, ispravljam kičmu i zatvaram oči.
Uranjam kao peščani sat u sebe i posle samo nekoliko minuta telesne senzacije se pale kao fliper na multibolu. Ne reagujem. Kašalj prvi počinje da me loži; opserviranjem grla skidam senzaciju. Zatim jedna pregorela crna misao nabijena negativnim emocijama iz prošlosti iskače kao hleb iz tostera. Vibrira.  Smeši se. Loži me. Znam. Posmatram. Opserviram. Onda lagano odlepljujem emocije kao pozadinu sličice sa misli. Olakšan od težine emocije imidž nestaje u etru, emocija se rastvara i nestaje. Bolovi u kolenima stvaraju senzaciju da su od keramike. Keramika počinje da puca. Lomi se. Osećam krckanje, trpim, ne reagujem; znoj lije sa mene kao da sam pod tušem.
Gubim pojam o vremenu, kičma škripi od bolova, posmatram i trpim.
Onda u igru utrčavaju nervi na vratu; cvrče kao jaje na tiganju, usmeravam pažnju na njih, polako se gase, umor pomaže da zaboravim.
Kukovi pucaju kao da su od stakla, bolovi postaju nesnosni, osećam da mi nervni sistem isparava; isparenja bola uvijaju se kao dim lagano uz kičmu, misli iščezavaju, telesni bolovi stežu me u bure sadašnjeg trenutka, tu sam, prisutan, moje telo i ja.
Posmatram um, osećam da se nešto razliva po lobanji; nevidljivi sloj uma ogulio se kao glavica crnog luka, i odmah zatim materija se izliva u obojenu vibraciju.
Koža više nije graničnik između mene i Toga.

Senzacija straha doleće. Posmatram, ne reagujem, levitiram u beskraju….
Osećam ljubav ali ne bih ljubio.
Osećam moć ali ne bih vladao.
Osećam znanje ali ne bih pametovao.
Ulazim u srce. Tamo je sve…

Kičma mi se polako uvija kao kod praistorijskog reptila. Dah polako teče kroz bronhije, potom ulazi u grudni koš a tamo savršeni brak srca i pluća.
Udisaj - ukucaj,  izdisaj – iskucaj. Prija…Mirujem…
Zatim polećem, pretražujem, posećujem drugare, ulazim u njihova tela, gledam organe, posmatram misli, ulazim im u polja, suze na mojim obrazima….
Potom posmatram sopstveni um; on vibrira istom brzinom kao i materija. Dva voza tutnje istom brzinom jedan pored drugog. Aha…

Posmatrač u vozovima misli da se vozovi ne pomeraju. Um na off-u. Stvarnost na on-u.
Čujem krckanje kolena meditanta pored mene, komšija se pomera, pojavi se misao da će se možda saplesti i pasti na mene. To nije moguće, ja nisam tamo.
Neko koristi moje telo ko se predstavlja imenom datim! Hahaha, ako je materija igra uma zašto to ne bi bilo i ovo prekrasno stanje? Nema veze…
Osećam žeđ. Da otvorim oko? Nemoj, ostani ovde. Otvori, žedan si. Vara te opet. Ma jok!
Samo održavam tvoje telesne funkcije; žedan sam. Ma jok, nisi!
Spuštam pljuvačku a sa njom svest silazi niz grlo. Osećam kako se spoljni svet ponovo slaže. Opserviram signal očnog živca. Podižem roletnu i izranjam. Napolju čekaju misli.
Prelaze preko mene kao po bioskopskom platnu. Ahaaa, one ne postoje bez mene a ja sam bezbojan bez njih!

Otvaram drugo oko. Gledam oko sebe. Ljudske čaure sede nepomične, žmure i bulje u unutrašnjost kapaka.
Posmatram svoje ruke, gledam u noge, nemam kontrolu nad njima, palim mentalnu kameru i snimam ekstremitete. Prvo se pali desna, zatim leva ruka. Otkočujem prste na nogama i rukama, dodirujem kolena. Usporen sam kao kornjača. Strah od telesnih lomova se javlja. Ne mari, znam da je senzacija.
Polako ispravljam vrat kao gušter sa Galapagosa. Prijaju pokreti spori, ovo je pravo stanje, ovo je istinsko znanje.
Odmrsujem jednu nogu, zatim drugu; još uvek ne mogu da se uspravim i ustanem.
Strpljivo sedim i čekam, trnci polako iščezavaju, podižem jedno koleno i spuštam taban na pod. U tom trenutku zvuk gonga kao note dragog songa.

Pucketaju koske, škripe zglobovi, krećem se usporeno kao kroz rezervoar ulja. Deset minuta hodam do izlaznih vrata, otvaram ih, napolju crveno Sunce izronilo iz zelene poljane; mačevi svetlosti probadaju oči, ne osećam bol, gledam u Sunce…
Posle neke vremenske jedinice osvrćem se oko sebe a tamo, kao mungosi izašli iz rake, poređani ostali mužjaci. I oni nemo gledaju Sunce. Isto pitanje svima vibrira iznad glave: Jel moguće da ovo Sunce zaista ne postoji?

Dolazim na doručak poslednji. Ne osećam glad. Pun stomak meditacije.
Jedva čekam da se vratim na meditaciju. Zauzimam pozu, zatvaram oči i ponovo ronim. Savršeno stanje se ponavlja, ne osećam bolove, ne marim; do uveče surfujem na istom buzzu, u pauzama koračam, smeškam se i gledam ispred sebe.
Uveče odlazim na konak. Počinju časovi suptilnog noćnog disanja. Spavaona se trese, ja se smeškam, jutrom ustajem pola sata pre svih i odlazim u salu za meditaciju. Kao džanki jurim jučerašnji fleš, želja oduvala samu sebe. Hahaha, upadam u zamku; na jučerašnju senzaciju zalepih etiketu prijatna.
Ne pojavljuje se više tokom čitavog boravka u centru. Ne mari, makar sam video kako izgleda To…

Pretposlednji i poslednji dan uče nas metti - meditacija empatije i ljubavi prema svim vidljivim i nevidljivim entitetima u postojanju.
Učitelj Goenka peva pesmice toplim glasom, govori: „Neka sva bića osete mir, ljubav i dobrotu…“
I ranije čuh reči ove ali nikad ovom bojom glasa; sedim u lotosu, očiju sklopljenih, počinjem da plačem, kao sisa, plačem, jecam, sline mi cure niz nos, padaju na tlo, senzacija…
Ne reagujem, jecanje guši, ne reagujem; tako čitav poslednji dan. Kao i većina studenata…

Desetog dana skidaju zavet ćutanja. Mužjaci i ženke ponovo se mešaju. Žamor, razgovor, suze, smeh... Smeta mi buka, odlazim u spavaonu i buljim u plafon. Ispuštam još suza; odlazim u klonju, gledam se u ogledalo i umivam. Lobanja ista, ali u očima drugi sjaj.
Narednog jutra beše poslednji dan, doručkujemo, razmenjujemo adrese i telefone, ljubimo se, grlimo, plačem ponovo... Zašto siso? Ostao bih još koji dan…
Palim auto, nekoliko ljudi kreće sa mnom za Buenos Aires. Stajem na pumpu da natočim gorivo, zamišljeno gledam ispred sebe zaboravivši na red iza mene. Gledam u daljinu, automobilske sirene trube; ne marim. Nervozni gaučo izlazi iz vozila, dere se i maše rukama, kano da je hteo bol naneti. Okrećem se, posmatram ga. On menja kretnju i odlazi.

Dolazim na gajbu. Sve bejaše kao i pre samo oluja razbila prozor; staklići na parketu i razmazana čokolada na srebrnom staniolu. Prijatno - neprijatno?
Pomislih da psujem. Posmatram glagole psovki kako zuje, puštam ih da odu, čistim sobu zviždući, zatim sedam za radni sto. Palim kompjuter i ubadam OVA SLOVA…



Napisao: Aleksandar Bilanović, pisac i life coach
www.latinoffroad.com
 

Ovaj tekst možete čitati i u decembarskom broju magazina Nova Svest

SEMINARI & RADIONICE