Hafiz – besmrtni ljubavnik

Mada niko nije potpuno siguran koje godine je veliki persijski pesnik Hafiz rođen, većina savremenih pisaca (uključujući A.Dž. Arberija, Pola Smita i Danijela Ladinskog) utvrdili su da je to bilo oko 1320. godine, šezdesetak godina nakon što je Hulagu, unuk Džingis Kana, opljačkao i spalio Bagdad, i pedesetak godina posle smrti pesnika Dželaludina Rumija.

Hafiz se rodio, živeo i umro u prelepom Širazu, gradu koji je čudesno izbegao pljačkanje, silovanje i spaljivanje koji su snašli najveći deo Persije za vreme mongolskih najezdi u trinaestom i četrnaestom stoleću. Na rođenju je dobio ime Šemsudin Muhamed. Kao najmlađi od tri sina, odrastao je u toploj porodičnoj atmosferi i, sa svojim sjajnim smislom za humor i ljubaznim ponašanjem, bio radost za svoje roditelje, braću i prijatelje.
Od detinjstva je pokazivao veliko zanimanje za poeziju i religiju. Ime “Hafiz“ je označavalo i akademsko zvanje u teologiji i počasnu titulu koja se davala onome koji je znao napamet ceo Kuran. Hafiz nam u jednoj od svojih pesama kaže da je napamet naučio četrnaest različitih verzija Kurana.

Kad je Hafizu bilo tek nekih deset godina, njegov otac je umro i ostavio svoju udovicu u finansijskom škripcu. Dva njena starija sina otišla su od kuće u potrazi za poslom, dok su se Hafiz i njegova majka preselili kod njegovog strica Sadija (nadripesnika koji je dobio ime po slavnom pesniku Sadiju). Po jednoj priči, stric Sadi je jednom prilikom ostavio na stolu nedovršeni gazal, a kad se vratio ustanovio je da je mlađani Hafiz završio pesmu na izuzetan način, pretvorivši mlak i nenadahnut odlomak u delo utančane lepote. Kažu da je Sadi uzviknuo da će Hafizovo pesništvo izazivati pravu pomamu kod svih koji ga budu čitali. To je bila zaista velika pohvala, pošto je stric Sadi besumnje pod ‘pomamom’ mislio na božansko ludilo, ili Bogoopijenost, ushićeno stanje za koje neki još i danas veruju da može da nastupi kao posledica nesputanog upijanja poetskih izliva vinskog maestra Hafiza.
Majka je zbog porodičnog siromaštva morala da radi izvan kuće, kao i dečak Hafiz, koji je od svoje zarade plaćao večernju školu i uz to pomagao porodični budžet. U tinejdžerskim godinama je lakomo čitao, marljivo učio, naučio kaligrafiju i počeo da piše pesme pod pseudonimom “Hafiz“.

Imao je dvadeset i jednu godinu i radio u jednoj pekari kad je jednog dana od njega zatraženo da isporuči hleb u imućnom delu grada. Dok je išao pored jedne raskošne kuće, oči su mu se srele sa divnim očima neke mlade žene koja ga je posmatrala sa balkona. Hafiz je bio tako savladan lepotom te dame da se beznadežno zaljubio u nju.
Ta mlada žena zvala se Šakh-i-Nabat (“Prut šećerne trske“), i Hafiz je saznao da je bila obavezana da se uda za jednog princa. Naravno, znao je da njegova ljubav prema njoj nije imala perspektive, ali to ga nije sprečavalo da piše pesme o njoj. Njegove pesme su bile čitane i razmatrane u vinarama Širaza, i uskoro su ljudi u celom gradu, uključujući i samu damu, znali za njegovu strastvenu ljubav prema njoj.
 

Zbog ljubavi pokušava nemoguće

Hafiz je danonoćno mislio na prelepu damu i gotovo da nije spavao ni jeo. Iznenada, jednog dana se setio lokalne legende o jednom Savršenom Učitelju, Babi Kuhiju, koji je nekih trista godina ranije izrekao svečano obećanje da će posle njegove smrti svako ko bude mogao da kod njegovog groba ostane budan tokom četrdeset uzastopnih noći steći dar besmrtne poezije, kao i da će mu se ispuniti najvatrenija želja srca.
Iste te noći, po završetku posla, Hafiz je otpešačio četiri milje izvan grada do groba Babe Kuhija. Cele noći je sedeo, stajao i hodao oko groba moleći Babu Kuhija za pomoć u ostvarenju njegove najveće želje – da dobije ruku i ljubav predivne Šakh-i-Nabat.

Dan za danom, noć za noći, i sedmicu za sedmicom, bavio se svojim “nemogućim snom“. Svakog jutra je odlazio na posao u pekaru, a uveče je nakon posla odlazio na grob Babe Kuhija. Uz put, dok bi prolazio pored palate u kojoj je živela ljubav njegovog života, jednom ili dvaput ju je spazio kako ga krišom gleda kroz prozor.
Sa svakim proteklim danom postajao je sve ispijeniji i slabiji. Kretao se i funkcionisao kao čovek u dubokom transu. Samo su mu oči bile žive – poput užarenog ugljevlja. Tokom beskrajnih noćnih bdenja ponavljao je, u sebi ili naglas, ime Babe Kuhija; ali često bi, uzdrhtavši, shvatio da su se ponavljanja izmenila i da sada ponavlja ime Šakh-i-Nabat! Prigušeno se nasmejavši sebi, zamolio bi Babu Kuhija za izvinjenje i nastavio da ponavlja damino ime.
Do tada je već postao uveren da Baba Kuhi razume i čak odobrava njegove pobude; i da mu zapravo pomaže da ostvari svoje ciljeve, gurkajući ga da ostane budan kad on samo što ne bi pao u dubok san, i usađujući mu u um ideje koje su mu pomagale da zadrži slabašnu vezu sa stvarnošću i da izvršava svoj teški zadatak.

Najzad je, četrdesetog dana, otišao da provede poslednju noć kraj groba. Dok je prolazio pored doma svoje voljene, ona iznenada otvori vrata i priđe mu. Prebacivši mu ruke oko vrata, reče mu između žurnih poljubaca da će se radije udati za genija nego za princa.
U agoniji očajanja i žudnje, on se otrgnuo i dahćući ime Babe Kuhija požurio da se kod groba sretne sa svojom sudbinom.
Četrdeseta noć kao da nije imala kraja. Pa ipak, kad se osvit približio, njegovo biće počeše da ispunjavaju nekakva snaga i likovanje za kakve nije znao. Uspeo je! Pobedio je. Uskoro će imati pravo na želju svog srca!
Uz tresak poput groma i svetlost blistaviju od hiljadu sunaca, pojavila se božanska figura neuporedive veličanstvenosti. Anđeo Gavrilo! Gavrilov glas imao je uragansku snagu i ritam moćnog okeanskog gibanja, te se dizao i padao i podizao i nosio Hafiza sa sobom, sve više i više.

Anđeo Gavrilo mu je rekao da mu je, zahvaljujući milosti Gospodara Ljubavi, dodeljen dar besmrtne poezije.

«A sada», naglasio je Gavrilo, «izaberi jednu želju, i ona će ti biti ispunjena. Dobro razmisli. Šta je želja tvog srca?»
Hafiz je bez reči zurio u najdivnije biće koje je ikada video. Ako anđeo Božji može da bude ovoliko lep, pomislio je, kakav li je tek Svemogući Bog? Konačno je uspeo da prozbori: «Bog. Jeste, Bog! Bog je ono što želim!»

Gavrilo se nasmešio, i talasi boja zablistaše nebom. On reče Hafizu da treba da ode u određeni dućan u Širazu, gde će gazda, trgovac po imenu Muhamed Atar, čekati na njega.
Muhamed Atar bio je Bogoostvarena duša, jedan od onih retkih Savršenih Učitelja koji deluju u tajnosti, bez javnog prepoznavanja. Atar je zagrlio Hafiza i rekao mu da je mudro odabrao kad je zatražio Božestvo pre nego tolike privlačne stvari ovog sveta. Prihvativši Hafiza kao jednog od svojih bliskih učenika, rekao mu je da uvek mora da drži u tajnosti identitet svog učitelja. Takođe mu je rekao da mora bezuslovno da izvršava njegove zapovesti. Treba da nastavi da piše poeziju i da pokuša da bude strpljiv. U podesno vreme, kad bude spreman, dobiće nagradu Bogospoznaje.
[Treba da napomenemo da Muhamed Atar nije bio slavni Savršeni Učitelj i pesnik Faridudin Atar, koji je u dvanaestom stoleću u Persiji napisao Zbor ptica i druga čuvena mistička dela.]

Hafizovo uspešno četrdesetodnevno bdenje postalo je poznato svima u Širazu, i učinilo ga nekom vrstom junaka u vinarama. No, uprkos svom dubokom iskustvu Boga i inicijaciji na duhovnu stazu od strane njegovog učitelja, Hafiz je i dalje gajio strastvenu ljubav prema Šakh-i-Nabat. Mada se kasnije oženio drugom ženom koja mu je rodila sina, lepota Šakh-i-Nabat uvek će ga nadahnjivati kao odraz savršene lepote Boga. Na kraju krajeva, ona je zaista predstavljala podstrek koji ga je odveo u naručje njegovog Božanskog Voljenog, zauvek mu promenivši život.

Hafizova poezija postala je dobro poznata u celom Širazu, i njegova slava i ugled su rasli. Za vreme vladavine Šaha Abu Išaka, Hafiz je često bio pozivan da čita svoje gazale na dvoru. Pesnik je svoju zahvalnost pokazao tako što je pisao pesme o Abu Išaku i o nekim šahovim prijateljima – sudijama, advokatima, profesorima, kao i o jednom nastavniku koji je osnovao jedan univerzitet i Hafizu dodelio profesuru.

Dok se družio sa imućnim i glasovitim ljudima sa Abu Išakovog dvora, Hafiz je upao u velike dugove. Da bi izbegao poverioce, napustio je Širaz i dve godine proveo u Jezdu. Krišom se vratio i ostao skriven u kući jednog prijatelja dok neki njegovi uticajni poznanici nisu udesili namirenje njegovih dugova, što mu je omogućilo da se vrati nastavničkoj službi na univerzitetu.

Hafizovom prvom pokrovitelju je odrubljena glava

Nije prošlo mnogo vremena a grad Širaz je napala i osvojila armija Mehmeda ibn Muzafara, čija prva odluka je bila da zatvori vinare, u kojima je Hafizova poezija bila tako popularna. Kasnije je po nalogu Muzafara na javnom trgu u Širazu odrubljena glava Šahu Abu Išaku, Hafizovom prvom zvaničnom pokrovitelju.
Hafiz je neko vreme bio tužan i potišten, a njegova poezija je odavala njegovo turobno stanje. Izgubio je posao na univerzitetu i snalazio se za preživljavanje koristeći svoje kaligrafske sposobnosti. Onda je, na zaprepašćenje celog grada (i na zadovoljstvo mnogih), tiranina Muzafara napao iz zasede, oslepeo i utamničio njegov rođeni sin Šudđa. Novi šah je ponovo otvorio vinare, i Hafiz ga je za to pohvalio u jednoj pesmi koja je sigurno bila uz likovanje čitana u svim vinarama u gradu. Hafiz je povratio svoj položaj nastavnika, i neko vreme je bio u milosti novog vladara.

Biograf Pol Smit pretpostavlja da je to bilo vreme kada je pesnikov učitelj Muhamed Atar okrenuo njegovu svest ka unutra. Smit smatra da je Hafizova poezija postala “duhovno impresionistička“, odnosno tananija, usled toga što je Hafiz imao iskustva viših ravni svesti. Čini se da Smitovo mišljenje podržava i Meher Baba u svojoj knjizi Bog govori, koja sadrži i citate iz Hafiza kako bi se ilustrovali i pojasnili fenomeni na koje nailaze duhovni putnici dok istražuju više ravni svesti.

Šah Šudđa, koji je i sam znao napamet Kuran i bio pesnik, uskoro je postao kritičan prema nekima od “impresionističkih“ pesama Hafiza, i optužio je Hafiza za nepovezanost. U isti mah, konzervativno sveštenstvo, čije lukavstvo i licemerje su bili istaknuti u nekim Hafizovim pesmama, počelo je da spletkari protiv pesnika. Redovno su u šahovom dvoru ružno govorili o Hafizu, optužujući ga za klevetanje, pa čak i bogohuljenje. Srećom, jedan od šahovih najbližih savetnika, Hađi Kivam, bio je Hafizov energičan branitelj.
 

Smrt Hafizovog zaštitnika pokazuje da je bekstvo neophodno

No onda je, 1362. godine, Hađi Kivam umro i Hafiz više nije imao prijatelja na dvoru. Tada je ortodoksni kler pojačao svoj pritisak na šaha da uhapsi ili protera Hafiza, a pesnik je pravio tajne planove da skloni ženu i sina iz Širaza. Ali, pre nego što su planovi mogli da se ostvare, Hafizov sin je iznenada teško oboleo i umro. Pesnikovi gazali iz tog razdoblja pokazuju dubok bol koji su on i njegova supruga osećali.
Uskoro je pretnja za Hafiza bila umanjena kad je Širaz napadnut a Šudđa svrgnut od snaga Šaha Mahmuda, Šudđinog rođenog brata. I Mahmud i njegov podržavalac bagdadski sultan, visoko su cenili Hafizove gazale, tako da se pesnikova slava sada raširila po celoj Persiji. Sultan ga je više puta pozivao da dođe u Bagdad u zvaničnu posetu, ali Hafiz nikada nije prihvatio te pozive. Jedan od njegovih dvostiha, koji navodi Pol Smit, izražava pesnikovo zadovoljstvo zbog ostanka kući u Širazu:

Lahor s prašinom Musale i voda Ruknabada
Nikad mi nisu dali da skitam ili otputujem suviše daleko.

No, stabilnost i mir nikad se nisu dugo zadržavali u Širazu u Hafizovo vreme. Šudđa se 1366. godine vratio sa velikom i dobro obučenom vojskom i ponovo osvojio grad, a Hafiz je ponovo strahovao za život.
Pošto su se pritisci povećavali, pesnik je morao sebi da potraži utočište. U gluvo doba noći on i njegova žena su pobegli iz grada i započeli dugo, naporno putovanje od pet stotina kilometara do Isfahana, gde su proveli sledeće četiri duge godine. Mnogi od Hafizovih gazala napisanih u tom razdoblju izražavaju njegovu čežnju za ugodnom i izdašnom dolinom Širaza, u kojoj živi njegov učitelj Muhamed Atar, a takođe i njegova voljena Šakh-i-Nabat.

U Isfahanu, daleko od doma i prijatelja, finansijske nevolje su se uvećavale. Iznenada je, kao dar od Boga, dobio pismo od bengalskog kralja. Kralj je pisao o mučnoj privatnoj situaciji koja uključuje njegovo zdravlje i tri prelepe žene u njegovom haremu, kao i o njegovim uzaludnim naporima da dramu te situacije izrazi u stihu. Napisao je prvi stih jednog gazala i naprosto nije umeo da završi pesmu. Najbolji indijski pesnici su mu preporučili Hafiza kao čoveka koji bi mogao da obavi taj posao. U nastupu nadahnuća Hafiz je istog dana završio taj gazal i uz svoje pozdrave ga poslao kralju. Za svoje delo je dobio dar u zlatu koji mu je omogućio da nekoliko godina udobno živi u Isfahanu.

Ali, i dalje je žudeo za Širazom. Stoga je napisao pismo prijateljima u gradu, u kojem ih je pitao da li može bezbedno da se vrati kući. To je bilo 1373. godine; Hafiz je imao pedeset i tri godine i bio je na vrhuncu svojih stvaralačkih moći. Iako je bio najslavniji pesnik Persije, bio je frustriran i često zadužen. U izgnanstvu se teško zarađivao novac. Na njegovo gorko razočaranje, prijatelji su mu napisali da ga opominju da je politička klima u Širazu još uvek promenljiva, i da je bolje da ne dolazi.
Hafiz je potom pisao prijateljima u Jezdu, koji su njemu i njegovoj ženi poslali ljubazan poziv da dođu i borave kod njih. Tako su otputovali u Jezd, gde su ostali naredne dve godine. Tamo je svoje gazale čitao na dvoru sultana od Jezda.
Onda je, bez ikakvog upozorenja i na Hafizov užas, jezdski sudija izneo savetodavno mišljenje da bi Hafiza trebalo prisilno odstraniti iz Jezda i poslati natrag u Širaz. Međutim, nekim srećnim sticajem okolnosti su građani Širaza u isto vreme pismeno zatražili od Šaha Šudđe da odobri povratak njihovog slavnog zavičajnog sina Hafiza. Šah je, protivno želji ortodoksnog sveštenstva, poslao Hafizu poziv u kojem ga moli da ponovo svojim prisustvom učini čast gradu Širazu.

Hafiz i njegova supruga su se 1375. godine s velikim zadovoljstvom vratili u Širaz, i on je opet postavljen za profesora na univerzitetu. Razume se, odmah je obnovio svoj bliski odnos sa svojim duhovnim učiteljem Muhamedom Atarom. Upravo u tom razdoblju je, po mišljenju Pola Smita, Hafizova poezija postala “duhovno nadrealistička“.
Samo godinu dana posle povratka u Širaz preminula je Hafizova supruga. Napisao je gazal u kojem se jada kako je «zla sudba otrgnula voljenu iz mog naručja». U dubokoj tuzi Hafiz je preklinjao svog učitelja da ga skloni od patnje ovog sveta i pruži mu sjedinjenje s Bogom koje mu je bio obećao, ali kažu da ga je Atar ukorio zbog nedostatka strpljenja.

Ubrzo posle ženine smrti, Hafiz je dobio poziv da poseti kralja Bahmanija, vladara Dekanske visoravni u Indiji. Taj kralj je bio ljubitelj dobre i vešte poezije i bio je voljan da Hafizu dobro plati za to dugo putovanje. Hafiz je zatražio predujam, i kralj je poslao pozamašnu svotu. Deo tog neočekivanog dobitka Hafiz je dao svojim poveriocima, deo siromašnim rođacima, a ostatak je zadržao za putne troškove. Potom je na putu za Persijski zaliv nabasao na jednog prijatelja kojeg su banditi opljačkali, i Hafiz mekog srca dade mu sav novac koji mu je preostao.
Dva bogata trgovca koji su visoko cenili Hafizovo delo ponudili su se da mu podmire troškove ostatka putovanja do Bombaja i kopnom do Dekanske visoravni. Tako su svi zajedno krenuli na put i u Hurmuzu se ukrcali na brod. No, pre no što su napustili luku naišla je strašna oluja, i Hafiz je zaključio da Bog ipak ne želi da on ide u Indiju. Stoga je napisao posebnu pesmu za kralja i poverio je nekome na brodu da se pobrine da bude dostavljena. Kad je primio pesmu, kralj je bio toliko zadovoljan da je Hafizu poslao veliku svotu novca što mu odaje počast u stihovima i što je uložio napor da poseti njegovo kraljevstvo.

Najzad, nagrada nad nagradama

Kad se vratio kući, Hafiz se zarekao da više nikada neće napuštati Širaz, i udvostručio je napore da dobije veliku nagradu koju mu je pre četrdeset godina obećao njegov učitelj Muhamed Atar. Kažu da je Hafiz u očajanju uspešno savladao neverovatno iskušenje poznato kao Čehel-a-Našini, u kojem aspirant četrdeset dana i noći neprekidno sedi u jednom krugu nacrtanom na tlu. Posle tog podviga svog sledbenika, učitelj Atar ga je svečano poslužio crvenim vinom i dao mu večni dar Bogospoznaje.

Tokom preostalih osam godina života, Hafiz je napisao skoro isto toliko pesama koliko i u celom svom dotadašnjem veku. Više nije pisao o patnjama odvojenosti od Voljenog. Više nije pisao kao neko bolestan od ljubavi koji čezne za uživanjem u izabranici svog srca. Sada je pisao o etapama Duhovne Staze, koju je lično prešao, i o jednoti Boga, koju je tada doživljavao.
Nešto od zanosa kasnijih gazala pruženo je u izvanrednim obradama Danijela Ladinskog u njegovoj knjizi Večerašnja tema je Ljubav. Stihovi koji slede su iz jedne od dužih obrada Ladinskog, pod naslovom “Poput Ganga“.

Ushićeno se izražavam rečima a takođe i
 Najsuštijim jezikom – Tišinom –
Govoreći na hiljadu različitih načina:
«Dragi zemljaci i svi moji bliski rođaci –
Komete i galaksije,
Svaka amebo, stvorenje i biljko:
Prinesite svoju čašu i sipaću vam Boga.
O, kada Prijatelj počne da se njiše
Od tolike ispunjenosti ljubavlju,
Muzika teče poput Ganga
Iz mojih usta.»

Ne možemo da završimo povest o Hafizu a da ne ispričamo često kazivanu anegdotu o strašnom osvajaču Tamerlanu (Timur Ćopavi), koji je opustošio velik deo Persije i ušao u Širaz posle pokolja približno sedamdeset hiljada građana Isfahana i podizanja goleme piramide od njihovih krvavih glava.
Tamerlan je više godina pre tih događaja osvojio gradove Bokaru i Samarkand i učinio ih dvema svojim prestonicama. Hafiz je u to vreme napisao pesmu koja se ruga njegovim osvajanjima.

Lepotice Širaza, daj mi samo ono što ljubav ište,
I za tvoj mladež, to zrno peska što
Prianja uz obraz bisera, Hafiz bi dao
Celu Bokaru i Samarkand.

Tamerlan je čuo za tu pesmu, i nikad je nije zaboravio. Kad je Širaz kapitulirao bez borbe, a njegove trupe trijumfalno umarširale u grad, Tamerlan je razaslao svoje haračlije da naplate naknadu od svakog građanina (kao nagradu što ih nije poklao). Kad je jedan haračlija došao do Hafizove kuće, pesnik se pravdao svojom nemaštinom i rekao da ne može ništa da priloži.
Kad mu je rečeno da proslavljeni persijski pesnik nije platio danak, Tamerlan je gnevno izdao nalog za hapšenje. Sutradan je Hafiz, odrpan i razbarušen, stajao pred prestolom svirepog monarha.

Nagnuvši se napred i mrgodno ga pogledavši, Tamerlan reče: «Znaš li ti ko sam ja?»
«Da, vaša preuzvišenosti», odgovori Hafiz učtivo. «Vi ste moćni Tamerlan.»
«Dabogme da jesam», narugao se Tamerlan. «A ti si, rekao bih, pesnik od izvesnog ugleda.» Zabacio je glavu i s visine pogledao u Hafiza. «Čuo sam da si jednom napisao strofu o silnoj važnosti koju pridaješ mladežu na obrazu svoje dragane. Jesi li ti taj koji je napisao tu suludu strofu koja me je učinila predmetom ismejavanja sveta? Jesi ti napisao tu budalaštinu?»
Hafiz sleže ramenima. «Bojim se da je tako, vaša preuzvišenosti.»
Tamerlan se ispravi. «Ja sam udarcima svog srebrnog mača pokorio četvrtinu naseljenog sveta. Spalio sam i sa zemljom sravnio na hiljade varošica i gradova – sve da bih obogatio svoje prestonice Bokaru i Samarkand. A ti bi ipak», i on svoj veliki prst zabi u Hafiza, «ti bi, ništarijo, menjao moje gradove za mladež na obrazu svoje dragane!»
Hafiz je ponovo slegao ramenima i blago rekao: «Upravo zbog te moje rasipničke darežljivosti me danas vidiš u ovako bednom i žalosnom stanju.»

Grohotom se nasmejavši, Tamerlan reče pesniku da može spokojno da se udalji. Duhovitost je Hafizu spasla život.

Godine 1389, nakon što je napisao sopstveno posmrtno slovo, Hafiz je napustio svoje smrtno telo. Ali, čak i u smrti je bio u središtu prepirke. Dok su njegove pristalice i bliski prijatelji nosili njegovo telo ka muslimanskom groblju na obali njegove voljene reke Ruknabad, neki ortodoksni sveštenici, tvrdeći da je Hafizova poezija bogohulna, nisu dozvoljavali da se njegovo telo sahrani na posvećenom zemljištu.
Usledila je rasprava i neko je predložio da razmotre Hafizova dela i u njima potraže odgovor na postojeću dilemu. Na stotine Hafizovih pesama iseckane su u dvostihe i stavljene u jedan ćup. Jedno dete je izabrano da izvuče jednu jedinu traku hartije. Izvučeni dvostih je glasio:

Nikad ne ostavi mrtvačka nosila Hafiza.
Mada je ogrezao u greh, on boravi u Raju.

Tako je neukrotivi Hafiz ponovo imao poslednju reč. Radosno kličući, njegovi prijatelji podigoše mrtvačka nosila na kojima je ležalo njegovo telo i odneše ga do grobnog mesta, pored jednog čempresa koji je Hafiz lično posadio. Na divnom nadgrobnom spomeniku koji je kasnije podignut piše:

Kad prolaziš pored Hafizovog groba, zamoli za milost,
Jer to će biti mesto hodočašća za razuzdane iz celog sveta.

Mnogi duhovni tragaoci još i danas koriste Hafizov Divan kao proročište i u njemu nalaze odgovore, baš kao što mnogi hrišćani i Jevreji za savet pitaju Svetu Bibliju. Hafiz je u islamskom svetu opšteprihvaćen kao duhovni učitelj i jedan od najvećih pesnika svih vremena. U zapadnom svetu, tragaoci i ljubavnici Boga koji nalaze nadahnuće i radost u novim tumačenjima njegovih gazala koja nam se danas pružaju, sve više cene bogatstvo i lepotu njegovih reči i zarazno svojstvo ispoljene ljubavi i svetlosti.

Izvor:  www.meherbabasrbija.com

 

Ovaj tekst možete čitati i u januarskom broju magazina Nova Svest

SEMINARI & RADIONICE