Username |
|
Lozinka |
|
Lozinka |
|
Lozinka |
|
Naziv linka: |
|
URL: |
|
Naziv: |
|
Link: |
|
Naziv: |
|
Datum: |
|
Opis: |
|
PRVI SRPSKI PORTAL ZA RAZVOJ SVESTI
Za detalje o svim vidovima oglašavanja preuzmite PDF prezentaciju ili pogledajte stranicu Marketing
U svakom trenutku možete nam pisati na novasvest@gmail.com
Avgusta 2011. godine uputih se iz Hare Krišna centra u mestašcetu General Rodrigez, nadomak Buenos Airesa, u nemačku raw food komunu u ljutojem Paragvaju. Šta je momak iz Beograda na prvom mestu tražio u Hare Krišna centru? Pa ništa naročito, ostao sam bez love a potonji su nudili najbolje uslove za preživljavanje: četiri sata fizičkog rada na poljima i baštama, a za to sam dobijao tri obroka dnevno i kunt. Fer inaf, plus što sam kao bonus materijal ušićario predivnu filozofiju Bhagavat Gite, nauživah se čudesno ukusne vegetarijanske hrane i upoznah pregršt jakih likova iz svih krajeva sveta.
E ti pojačani likovi, mamicu im njihovu, napališe mene i jedan mladi par iz Amerike da će krajem septembra pored Zemlje proći planeta Nibiru, koja će kako stara predanja govore, svojim gravitacionim poljem napraviti krš i lom na našoj zeleno-plavoj kugli.
Primanje pade opasno i mladi par iz Amerike i ja izguglovasmo raw food komunu u Paragvaju koja se za nadolazeću nesreću spremala pune tri godine. Na sajtu komune su tražili radnike za bušenje spasonosne pećine, i fizikalci su mogli boraviti u komuni u zamenu za rad, a posle obavljenog posla imali smo pravo na štek u pećini. Juhu!
Mi poslali prijave, Nemci nam za nekoliko dana odgovoriše potvrdno i usput nas zamoliše da kupimo u Argentini srebrne novce, izvesni materijal i pregršt semenki i mladica koje će nam, kako rekoše, trebati kad apokalipsa prođe. Scenario filmski i primanje amera i mene produbilo se do ushićenja. Ja bez love, ali mislih biće belaja, uzimam telefon i zovem ortake širom sveta; pozajmljujem novce ali mudro ne pominjem Nibiru. Ma ne zato što sam dripac, već ko će dati lovu za ukopavanje u pećinu?
Nedelju dana trebaše nam da pokupujemo namirnice i potrepštine, i jedno predivno jutro zapalismo nas troje iz Buenos Airesa za slobodarski Pargavaj. Smeh, radost, cika, piska i muzika u autu tokom celog putešestvija.
Posle dva dana i 1400 prevaljenih kilometara, dobro štekovanu u gustoj džungli, kod mesta San Bernadino, pronalazimo komunu koja se magično zvala El Paraiso.
“Fucking shit, what is this?”, reče dugokosi amer dok je otvarao drvenu kapiju da džip uđe u komunu.
Hop, mi tamo a ono stvarno raj; plantaže ananasa, bezbroj drveća narandži, manga, mandarina, crvenog grejfurta, džinovski listovi sićusnih gold banana, orhideje vise sa lijana tropskog rastinja, poj ptica i neki majmunčići motahu se u krošnjama divljeg kokosa.
Par iz Nemačke na čijem zemljištu je nikla komuna ljubazno nas primio pored predivnog prirodnog bazena, koji se nalazio u srcu imanja. Objasnili nam pravila komune i rasporedili nas po bungalovima sagrađenim po nacrtima arhitekata iz bajke; kamen, trska i prozori.
Te prve noći nemogah da zaspim od silnaje tišine, te sam se igrao sa strahićem kako ću izdržati fizičke napore konzumirajući isključivo sirovu vegetarijansku hranu?
Šema u komuni beše slična onoj u Hare Krišna centru; ujutro posle raw food doručka, koji je obično bio orandž đus i nekoliko oraha i badema, počinje se sa radom na bušenju pećine u trajanju od četri sata, zatim sledi salata, onda kupanjac u bazenu, potom poslepodnevna sijestica posle koje dolazi zajednička večera, koja počinje sat vremena pre zalaska sunca, odnosno u 17h.
U komuni je pored osnivača i njihove ćerke, boravio i bračni par iz Nemačke koji nije popušio priču o Nibiru, tako da oni nisu radili u pećini, jedan momak iz Hamburga koji je zalego na rudu, i sjajna lobanja iz Zagreba koja se primila na priču ali nije radio, već se povazdan snimao sa mašinama i dinamitom, te postade zvezda Fejsbuka.
Fizički rad u pećini beše nadljudski, ali nije teško padao jerbo je cela ta luda priča oko planete Nibiru, i kopanja sa plavokosim i plavookim Nemcima u srcu džungle sumnjivog Paragvaja, izgledala kao filmska priča. Najkvalitetnije mašine behu naše igračke; makitine bušilice i električni čekići, zatim kacige, pa naočare za varenje, potrošili smo preko 20kg dinamita, vodenim kompresorima prali smo pećinu svakog dana, i zaista je nemoguće utvrditi tačnu tonažu kamena i zemlje koju smo izneli iz brda.
Par iz Amerike koji je doputovao sa mnom u komunu, dobio je zaduženje da posadi sadnice u saksije, osuši voće i povrće, i spremi namirnice koje smo kasnije ubacili u pećinu. Dakle, na bušenju pećine aktivno je radio vođa komune, omladinac iz Hamburga i moja malenkost.
Ne, ovo zaista ne pišem kako bih se pohvalio našom lakomislenošću, niti da bih dočarao tehnike rada u rudniku, a najmanje kako bih pokazao svoju fizičku snagu, već želim konstatovati da su trojica radnika u roku od četiri nedelje probušili 12 metara dugačku pećinu hraneći se živom vegetarijanskom hranom.
Lider komune se 100 odsto hranio sirovom hranom, dok smo hamburžanin i ja u nekoliko navrata poklekli pod mešalicom uma koji je sve vreme brbljao da nam neizostavno treba proteina životinjskog porekla kako bi izdržali tako naporan fizički rad.
Tih nekoliko begova iz komune i halavo trpanje mesa, pilećih bataka, pica, sireva i ostalih "čarolija" savremene kuhinje, bili su dani kada smo prvi put tokom celog rada osetili upalu mišića. Telesnu senzaciju upale mišića ništa drugo nije moglo da izazove do konzumiranje mesa i mlečnih proizvoda, odnosno kiseline koja se u namirnicama životinjskog porekla nalazi.
Na ovako neobičan način poruših mit o mesu kao primarnom izvoru energije i proteina za ljudsko telo. Takođe moram napisati da sam više puta tokom boravka u komuni tako gadno krizirao za slanim i kiselim ukusima da sam u nekoliko navrata, nervozan kao narkoman, sedao u džip i vozio sumanuto do prve prodavnice u obližnjem selu u kojoj sam kupovao spasonosni čips.
Tih dana sam intenzivno razmišljao o neverovatnoj globalnoj navučenosti na razne namirnice kojima smo hranjeni od malih nogu, jer su tamo neki plaćeni eksperti plasirali bezvezne teorije u javnost, o neophodnosti unošenja istih. Pa zar su stvarno sve te viršle, paštete, kobasice, lisnata testa, mleko, krem sirevi, majonezi, kečapi, čokoladni kremovi, napolitanke, grisine, gazirana pića neophodni da bi jedno dete imalo srećno i zdravo detinjstvo?
Prelepa stvar u bajci oko sirove hrane je da se od sirovog voća i povrća mogu praviti žešće ukusne i vizuelno lepe đakonije. Na trpezi komune moglo se naći svega; čokoladni pudinzi od kakaa, avokada i banana, čarobni raw–food hlebovi od sušenih banana i susama, zatim raw pice, pasta od rendanih tikvica i paradajz sosa, onda palačinke od kupusovog lista punjene šitaki pečurkama sa sitno seckanom paprikom i soja sosom, bezbroj raznobojnih salata, ceđeni sokovi od sezonskog voća, smutiji svih vrsta, itd., itd.
Moram se pohvaliti da tokom boravka u komuni vredan bejah baš kao Nemac, noću sam spavao kao beba, meditirao sam satima kao tibetanski monah, pisao sam kao Hesse, i nisam morao biti Dr Oetker da bih ukapirao kako varenje teške, masne i procesovane hrane konzumira veliki deo energije tela i blokira većinu energetskih tokova.
Nekoliko dana pre nego što je svanuo prljavi 27. septembar, obavestio sam porodicu i prijatelje diljem sveta o nadolazećoj apokalipsi, i to su zaista bile tarantinovske konverzacije, ali o njima nekom drugom prilikom…
Ah da, dužan sam da napomenem da motiv štekovanja u pećini nije bio strah od smrti, već smo svi koliko nas je bilo u komuni goreli od želje da svedočimo porađanju tog novog čovečanstva koje je trebalo da se dogodi posle katastrofe.
Ranim jutrom, 26 septembra, napunili smo pećinu zalihama namirnica, kutijama baterija, lampi, opreme za kampovanje, benzina, medicinske opreme i lekova, zatim smo uneli nekoliko ogromnih buradi čiste izvorske vode, a na kraju smo montirali drveni WC i stavili kofu živog kreča ispod njega.
Pada noć 27. septembra i komuna na livadi bulji u noćno nebo, očekujući pojavu stranog nebeskog tela. Tamo pred jutro počinju smeh i suze, te se izgrlismo međusobno onako toplo, bratski, ratnički, baš kao što se grle preživeli posle katastrofe.
Sledećeg dana organizujemo žur i noćno kupanje na prirodnom bazenu. Usput ubirem nekoliko banana, zatim uskačem u bazen i onako do pola u vodi, jedem voće i slušam sviranje toplog povetarca u krošnjama starog manga. Mlečni put rasut po noćnom nebu kao perut na Božijem crnom fraku, odsjaj zvezdica pluta u vodi, gledam plavokose Nemce, smeju se, plešu, grle, gledam u nasmejanog suseda i tripujem; pa mi smo Bogovi.
Sledećeg dana sjurismo se kao Komanči u Asuncion gde se odmah upletosmo u mrežu čula. Daj voća i malo meda i eto savršenog reda; glava ispražnjena od suvišnih misli, osećanja fina, meka, a pogled laser što crta želje po "stvarnosti".
A šta će indijanci iz džungle prvo da nacrtaju? Pa mlade djeve, ništa drugo. Podaše se bez mnogo otpora kad nas ugledaše onako zdrave, preplanule,vitke. Aure nam plavičastog sjaja a u bermudama zlatna jaja. Kad smo tela napojili, a paragvajke valjano oznojili, prošetasmo gradom gde bestidno kao pravi Arijevci, gledasmo snishodljivo u ljude što kusahu kuvanu hranu, a one što su žvakali meso smatrali smo za niža bića.
Ih kako sam pametan, poseban i lep, pomisli anđeo i izraste mu rep!
Nije pravilo da raw food baš tako sirovo prehranjuje i ego, jer bujanje ega može se desiti svakome ko se veže za uspeh u bilo kom polju rada, a verovatno najviše podivlja kod onih što barataju novcem. Ali redove ove pišem jerbo sam kasnije tokom mojih putovanja, upoznao nemali broj likova koji su 100 posto bili na raw hrani i svi do jednog imali su zajedničku crtu - bili su izuzetno naporni pričajući non-stop o beneficijama sirove hrane, nisu se puno družili sa neznalicama što jedu kuvanu hranu, i bili su isključivi u svojim kamenim stavovima da je raw food konačno rešenje za spas čovečanstva.
Na pomen da postoje teritorije na kojima ne raste voće i povrće, nisu imali odgovore ili su pak odgovori bili izuzetno plitki. A na primedbe da je većina voća i povrća danas debelo genetski izubijana tvrdili su da majka priroda tokom rasta GMO biljaka konstituiše vitalne energije u njih. Ti tipovi sigurno tvrde da je i bivši premijer Izraela Arijel Šaron bio živ proteklih šest godina.
Da li puko funkcionisanje vitalnih delova tela mereno medicinskim uređajima označava život? Da li je prelepo dizajnirano voće i povrće zaista živo samo zato što laboratorijski rezultati pokazuju da se u njima nalaze proteini, minerali, vitamini?
Iz životnog iskustva, i proučavanjem knjiga i časopisa o zdravoj ishrani, zaključio sam da je proces kuvanja namirnica izuzetno bitan.
U Hare Krišna centru hrana je bila znatno ukusnija i raznovrsnija, a energetski više puta delotvornija za telo i um nego u raw-food komuni, jer tokom procesa kuvanja, pesmom, igrom, čantranjem mantri i usmeravanjem pozitivne energije, u hranu se zaista vraćaju vitalne i lekovite energije. Oni koji su u svetu energija znaju o čemu pišem, i evo naglašavam da se u nutricionim informacijama o voću, povrću, hrani uopšte, nalaze isključivo naučni podaci, i da se ni u jednom izveštaju, analizi, elaboratu ne mogu pronaći informacije o energetskom ehu koji hrana takođe nosi u sebi.
Pretpostavljam da je svima jasno da na etikete organik, natural, sveže i domaće, ne treba obraćati pažnju jer su samo puki marketinški trikovi. Pa monasi iz Hare Krišna centra prodaju povrće i voće na pijacama Buenos Airesa sa natpisom organik samo zato što biljke ne prskaju pesticidima i đubre zemljište organskim đubrivom. Lično sam išao sa njima u nabavku semena za čeri paradajz, blitvu, spanać, zelenu salatu i sve do jedne kesice bile su Monsantove. Pojeo vuk raw magarca!
Moje lično mišljenje je da su semenke, a potom način uzgajanja biljaka, ključ zdrave ishrane. Proces uzgajanja biljaka je izuzetno bitan, i idealno je imati baštu i napraviti energetski kontakt sa biljkama koje ćemo kasnije konzumirati, ali zbog nemogućnosti da se svi bavimo poljoprivredom tvrdim da je proces kuvanja i prerade krucijalan.
I zaista, kako prosečan građanin da se orijentiše u ovom mutnom oblaku raznih informacija, teorija, linkova, emisija o zdravoj ishrani, i sklopi neki svoj jelovnik?
Meni je u tome pomogao nepismeni domorodac u bezimenom bolivijskom selu koje se nalazi na 4500m nadmorske visine. Nekoliko godina sam praktikovao pravoslavne postove u Južnoj Americi i više puta sam telu naneo golemu štetu jer sam bio isključiv u primenjivanju pravoslavnog posta. Naime, u siromašnim delovima Južne Amerike povrće i voće u sebi sadrži bakteriiju koja izaziva stomačne tegobe, dijareju i grčeve, a u pojedinim mestima se isključivo konzumira meso i mlečni proizvodi, tako da sam tokom posta bio prinuđen da samo jedem konzerve sardina, hleb i prženi krompir. Onda sam jednog dana sreo plavookog Kožu (Kože - tamnoputi potomci starih Inka) konobara u nebeskom selu koji me upozna sa dnevnim menijem krčme krajputašice, u kome je bilo svežih laminih stejkova, kozjih kotleta, čarolija od laminog i kozjeg mleka, kajgane, pomfrita i hleba, i posle njegove ponosite recitacije ja 'ladno zaiskah hleb i prženi krompir.
On me sa čuđenjem pogleda i upita:
- Jesi bolestan?
- Ne, ja bih Hristovim stopama - rekoh ubeđen u ispravnost mojih reči, a on će na to
- Pa ti si plagijator ako pokušavaš da činiš isto što i On. Imaš li petlju da pronađeš svoj put?
Onako izgladneo i praznog stomaka njegove reči uzeh za ozbiljno te iskoristih moć tadašnjeg, mislim sadašnjeg trenutka, da krenem stazom svojom, te zavapih iz sveg grla
- Dovuci te lamatine i sira… i gledaj da bude bogato!
Eto tako je izgledao trenutak kad rastavih um od njegove omiljene zabave koja se zove ples sa konceptima.
Da li sam mesojed ako jednom mesečno izujedam sočni argentinski stejk? Da li sam raw-foodista ako mi je 50 odsto ishrane sirovo voće i povrće? Nosim li na leđima etiketu vegetarijanac, možda vegan, ako pola godine jedam kuvana jela od povrća? Možda sam makrobiotičar pošto uživam i tu vrstu kuhinje? Da li sam pušač ako ponekad na proplanku sa idiličnim vidikom zapalim cigar duvana? Jesam li alkoholičar ako preteram u piću nekoliko puta godišnje kada se nađem sa dragim ljudima?
Da li me svaštojedstvo pretvorilo u spiritualno prase koje obožava da guta redove Bhagavad Gite, koje se valja u mislima proroka Muhameda, učitelja Isusa, prosvetitelja Bude, i lagano vari stihove Rumija, sufija, i mudrosti Indijskih mistika?
Kojoj veri pripadam ako meditiram po Budinom receptu ali se obraćam Bogu i u pravoslavnim, katoličkim, protestanskim crkvama, i gorim od želje da uđem u džamiju u koju odbijaju da me puste? Postojim li uopšte kao jedinka jer nemam omiljeni fudbalski klub, ne čitam dnevnu štampu, ne gledam televizor, nisam zdravstveno osiguran, ne uplaćujem penzioni fond, i nemam bankovni račun?
I na kraju, da pojasnimo šta označava reč apokalipsa.
Pogledati apokalipsa dictionary.com:
“Apocalypsis” - otkrovenja, od grčkog “apokalyptein” - otkriti, obelodaniti, odati.
Hrišćanska priča o kraju sveta je deo otkrovenja po Jovanu iz Patmosa, knjige “Apokalypsis” (naslov preveden na engleski kao "Apocalypse" 1230. god.) ili "Otkrovenje" po Viklifu 1380. god.
Generalni osećaj u srednjovekovnom engleskom je - uvid, vizija, halucinacija - što znači da je "kataklizmični događaj" moderno značenje.
Sada je vreme Otkrovenja, Revelacije. Zar to nije fantastično? Dostojno pokliča?
Dajte te apokalipse malo češće…
Autor: Aleksandar Bilanović, pisac, life coach
www.latinoffroad.com
Ovaj tekst možete čitati i u februarskom broju magazina Nova Svest