Šta je suštinski ljudsko?

Sve više vas je svakim danom svesnije u kakvom složenom, uzbudljivom trenutku živimo; periodu bitnom ne samo na ovoj planeti nego i u kosmičkim razmerama. Pred našim očima se lome i sukobljavaju pozitivne i negativne tendencije koje nas mogu odvesti ili u nezamislivo veličanstvenu budućnost (šta god da zamislimo kao moguće, realnost će to prevazići), ili vratiti na početak.

Izdvajanje bitnih kockica mozaika iz cunamija informacija koje nas svakodnevno zatrpavaju, postaje neophodan uslov ako želimo da naš brod po burnim morima dovedemo do jedinog duhovnog cilja koji je sudbina svih nas: spoznaj samog sebe.

Neću previše pominjati „zle“ elite, „zle“ vanzemaljce, ili pak iluzije našeg uma – nije bitno ko hoće da vas porobi, bitno je da na bilo koji dostupan način srcem pronađete skrivenu Stazu ka slobodi. A putokaza na Stazi je mnoštvo, ko zna da ih prepozna. Takvi putokazi u mozaiku sveta me i podstiču da pišem ove stranice.

Ovde smo da pomognemo jedni drugima, jer to ceo Univerzum očekuje od nas u ovom trenutku. Naišao sam nedavno na hrvatski duhovni blog u kome se autor požalio višim sferama da je prošlo godinu dana od famoznog datuma 21. 12. 2012., kada su mnogi očekivali da se nebesa otvore i odvedu nas u predivnu utopijsku budućnost. Ključna primedba je, eto, manjina je duhovno spremna za promenu, uzdizanje svesti, ulazak u Novo Zlatno Doba čovečanstva, ali manjina mora da čeka većinu da se duhovno probudi. U tome je autor bio u pravu - zaista su promene odložene da bi se pružilo više vremena duhovnim tragaocima da počiste smetlište nesvesnog (u tome je srž svake duhovnosti), i da se pruži šansa ogromnom broju ljudi koji su nesvesni duhovnih svetova i mogućnosti van čulnog sveta, da se priključe duhovno osvešćenoj manjini, kako bi što više takvih ljudi ostalo na ovoj predivnoj planeti da zajedno grade Zlatno Doba, saučestvujući u božijoj Kreaciji.

Autor tog bloga zaboravlja da pomene osnovni postulat duhovnosti, koji su današnje elite (porobljene egoizmom i materijalizmom) zaboravile: Elita služi većini, ne vlada njom. Više služi nižem, to je istinska hijerarhija na kojoj se zasnivaju svi kosmički zakoni. Arhanđeli, duhovni Učitelji, oni koji su proširili svoju duhovnu viziju na mnogo širi pejzaž od naše ograničene svesti, pomažu nama da se uzdignemo do njih. U višim sferama je sve obrnuto od današnjeg iskrivljenog shvatanja elitizma na ovoj planeti. Treba deliti darove elite, a ne sve sebično zadržavati za sebe i grčevito se držati stečenih pozicija. Nasuprot tome, treba pomoći nižnjima svojim iskustvom i vođstvom, da svi prođemo kroz opasnosti duhovne Staze kojom su Učitelji već prošli.
U ovom trenutku istorije i prenaseljenosti planete, kosmos od nas zahteva zajedništvo više nego ikada. Izrastamo u novu vrstu u kojoj će međusobno pomaganje biti jedno od prvih pravila.

Jedno od obeležja današnjih kolektivnih trendova je sve veći strah od tehnologije, koji ljude tera da joj okreću leđa i tragaju za onim što je suštinski ljudsko. Sve ima dobru i lošu stranu u ovom dualnom svetu. Dobra strana tehnologije je mnoštvo mogućnosti koje nam pruža, olakšava život i biva produžena ruka nas samih. A postoji i kontra reakcija na negativne strane tehnologije (dehumanizaciju, otuđenje), u vidu našeg vraćanja samima sebi. Jedna od najlepših osobina ljudskog roda je što u svemu projektujemo sebe (personifikujemo sile prirode pretvarajući ih u bogove) i tražimo ljudsku stranu (životinje i predmeti počinju da govore u filmovima, i ceo svet oživljava i pretvara se u bajku). Roboti postaju fizički nalik ljudima, čak žele da imaju i emocije. Dok god smo takvi, loše strane tehnologije (otuđenje među nama) teraće nas da se još više zbližimo međusobno i pomognemo jedni drugima na zajedničkom Putu.

Internet i Fejsbuk tako postaju priprema za kolektivnu telepatsku mrežu unutar nas, kada nam tehnička pomagala više neće biti potrebna da budemo umreženi.

Put ka tome je spuštanje svakodnevne kolektivne svesnosti u kolektivno nesvesno, koje je jedinstvena mreža cele Prirode. Zaboravili smo sami sebe i sada pomažemo jedni drugima da se setimo ko smo i zašto smo ovde i sada.

Najlepši i nama najrazumljiviji prikaz odnosa Boga i ljudskog roda je da je Bog beskrajni Okean, a mi kapi tog Okeana. Kapi su zaboravile da su deo Okeana, jer im je svest u procesu evolucije kroz biljne i životinjske oblike, i u milionima inkarnacija u ljudskom obliku, postala obavijena mehurom impresija (karmom) koje čine um. Ali kapi su i dalje kapi, iako toga nisu svesne i misle da su ego, telo, čula, a misli su te koje i dalje održavaju iluziju. Često volim da posmatram ljude kao kapi Okeana – ako tako posmatrate ljude oko vas postaćete najveći filantrop, volećete sve oko sebe toplom i nesebičnom ljubavlju. Nasuprot tome, ako posmatrate ljude kroz prizmu njihovih želja uma, koje rađaju zlo i egoizam (kao i većinu „grehova“ - pohlepu, požudu...) postaćete mizantrop, kakvih je, doduše, bilo puno među velikanima književnosti i filozofije. Ljude zaista nekada nije lako voleti. Za razliku od nas, životinje imaju samo prirodne želje (nagone za hranom, snom, produženjem vrste...) i zato se danas mnogi od nas okreću ljubavi ka životinjama, jer su tako čiste i nevine, poput novorođenog deteta.

Čarolija toga da smo kapi Okeana u ljudskim telima, vraća nas iznova samima sebi - shvatamo da je sve povezano, deo smo kosmičkog holograma Ljubavi koja drži sve na okupu. A jedan vaš malecki pomak u svesti, mali korak u razumevanju ko smo i zašto smo ovde, „u ovom trenutku istorije“, biva nagrađen sa deset koraka kojima nam kosmos pomaže u spoznaji sebe. Jer naše ljudske snage su male da bismo izrasli iz malenog ljudskog bića u ogromno prosvetljeno kosmičko biće. Potrebna nam je pomoć celog kosmosa, svih Božijih anđela i samog Boga. A početak i kraj tog ogromnog putovanja je u svesti.

Živeti u sadašnjosti takođe eliminiše strahove i brige. Kako nastaje strah? Plašite se budućeg trenutka. Kada ste u sebi, u telu, sada i ovde, ne u umu, znajući da vas ceo kosmos podržava u tome, parališući strah nestaje.

U filmu „Nakon Zemlje“ (After Earth) junak kaže doslovno sledeće: “Opasnost je realna, strah je iluzija.” Sve je više knjiga, filmova, produkata današnje kulture, u kojima možete pronaći novu paradigmu kolektivne svesti: Svi smo povezani u Jednu Celinu, a cilj je biti u svesti i delovati u sadašnjem trenutku.

Odlika ljudskih bića je potpuno razvijena svesnost. Celokupna evoluirajuća priroda nas podržava u tome, sve zvezde i planete, sva biljna i životinjska carstva. Živeli smo na mnogim drugim planetama u nekom zabitom kutku svemira, ali svi moramo da se rodimo na planeti Zemlji da bismo spoznali sebe, da bismo krenuli putem ka samima sebi/ka Bogu, usmeravajući svetlost svesti, taj tanani snop svetlosti svesnosti, ka mraku svog unutrašnjeg nesvesnog, putem involucije svesti.

Kada ste svesni da ste na planeti koja je duhovni epicentar svemira, i znate da se nalazite na njoj u trenutku velike duhovne promene koja će uticati na ceo svemir, postajete mirni i bez straha. Osećate se zaštićeni od strane mnogo veće sile od vas. Svaku trunku vašeg napora da spoznate sebe i pomognete drugim ljudskim bićima u tom naporu (koji i nije napor, samo se treba opustiti i prepustiti toku) podržava ceo kosmos, sva bića bez fizičkog tela, duhovi prirode, anđeli, celolupna Priroda, jer to je svrha našeg postojanja na ovoj svetoj planeti, zato smo ovde.

Jedna od meni lepših strana ljudske prirode je naša iracionalnost, nepredvidljivost – u tome nikada ni jedna mašina neće moći da nas kopira niti dosegne. Nepredvidljivost, i kada činimo i dobro i zlo, je zbir hiljada naših ranijih pojedinačnih života i kolektivne svesti naše rase, i zato ni jedan naučnik ne može da nasluti kako će bilo ko od nas reagovati na neko iskustvo, podražaj ili podsticaj.

Ponoviću moj omiljeni citat Dostojevskog iz „Karamazovih“: „Ljudska priroda je previše široka, trebalo bi je malo suziti.“

Sa otporom prema tehnologiji, prebrzom toku života i drugim posledicama savremenog života, počeo je povratak suštinskom ljudskom. Ono što nas kao ljudska bića izdvaja su emocije, duhovnost, empatija i saosećanje, i naravno Ljubav koja obuhvata sve. Živimo na planeti na kojoj je ljubav najizraženija, čak i životinje nas svaki dan podsećaju na to - „svrha psa je da vam preda svoje srce“.

Postalo nam je tesno na planeti, i sve više ljudi shvata da put ka spolja vodi ka unutra, ta tanka staza koja nas vodi ka spoznaji sebe. Autori filma „Matriks“ su svesno stvorili parabolu da duhovni svet vlada materijalnim, i zato su stavili na vrata Proročišta antički moto „Spoznaj sebe“.

Dodatna tendencija buđenja je da više odraslih dodaje igru u svoj život kako bi podstakli maštu, inovaciju i stvaralaštvo.

A Balkan je igralište starih duša koje su se rodile ovde da bi iskusile suprotnosti materije i ograničenja, da bismo kroz otpor materije duhovno i duševno ojačali. Toliko toga smo videli u mnoštvu života, mi stare duše na Balkanu. Sve nas je vodilo ka ovom trenutku iluzije vremena, ka spoznaji svoje svrhe. Odjednom, sve teškoće u kojima smo bili, ekonomske krize, ratovi na Balkanu, frustracije materijalnim siromaštvom, nesrećama, sve nam izgleda kao sredstvo povratka nama samima. Zato se rađaju duhovne zajednice, povratak prirodi, nova oduhovljena poljoprivreda, veganstvo - svest da ni jedno Božije biće ne treba da umre da bismo mi živeli.

Uživajte u ovom trenutku i na ovoj planeti voleći sve oko sebe – jer ovakva predstava se ne ponavlja. Svi smo mi glumci i režiseri, a kraj priče znate, mora biti happy end.

Autor: Vladimir Madić
www.esotheria.com

Ovaj tekst možete čitati i u februarskom broju magazina Nova Svest