Monah u CIVILU ~ Ispovest DUHOVNOG avanturiste!

Isus nije bio hrišćanin, Muhamed nije bio musliman, Buda nije bio budista, oni su bili poručnici (mesindžeri) koji su prenosili poruku o Ljubavi. Pitanje nije koji je od njih bio pravi mesindžer, već jesmo li mi poruku primili?

Rođen kao dete komunizma u porodici koja je gajila duh jugoslovenstva, sve do takozvanog buđenja Srbije davne '88-'89 godine prošloga veka, predstavu nisam imao da sam Srbin, a još manje da sam zbog toga po difoltu pripadnik pravoslavne vere, tako da su mi termini religija i duhovnost bili strani. U stvari, jedared sam se kao dete zagubio na Kališu te se u neko doba pronađoh u skromnoj crkvici Svete Petke, tako da to gubljenje u svetim odajama smatram svojim prvim religijskim iskustvom.

Mnogo kasnije od tog događaja, kad sam napunio dvadeset četiri godine, jak impuls poterao me da se krstim i svetu rabotu obavih u Ruskoj crkvici, u zaleđu crkve Svetog Marka, u Beogradu. Jezdio sam dugo na talasu pravoslavlja i prve slatke duhovne voćke probah zahvaljujući dugim postovima i čitajući knjige velikih monaha kao što je otac Tadej, a naročito bih izdvojio knjige oca Siluana koje sam pronašao u grčkom manastiru nadomak Londona.

Za vreme mog bitisanja u Engleskoj u nekoliko navrata sam po 5-6 dana boravio u katoličkom samostanu, negde na severnoj ruti Londona, ali zaista se ne mogu setiti imena jer sam u samostan dolazio u ranim jutarnjim satima kako bih ohladio glavu od užarenih londonskih noći. Vreme u samostanu većinom sam provodio na misama u kapelici ili čitajući knjige velikih katoličkih skolara, a za prste mi se najviše lepio Sveti Franjo Asiški.

Trenutke kojih se sa posebnim zadovoljstvom prisećam su meditacije u koje sam zaranjao u kapeli crkve Abbey National u Londonu. Bile su to moje prve meditacije, a tip da meditiram u kapeli Abbey Nationala, dobio sam od iskusnog meditanta iz Beograda koji je tih dana boravio u Londonu; došapnu mi da je Abbey National jaka energetska tačka i da će meditacije biti znatno delotvornije ako ih budem obavljao u crkvi. Čuh, odoh, meditirah, i čovek istinu zborio skroz.

Zrikavljenje sa pravoslavljem počelo je pred moju selidbu za Argentinu; nekoliko dana pred polazak za Južnu Ameriku odoh da se pozdravim sa ocem koji je tad bio namesnik Pravoslavne crkve u Londonu, te mu rekoh o mojoj nameri, a on kad ču to porušiše mu se obrve kao krov na kineskoj kući, te primeti sasvim ozbiljan: “Šta ćeš tamo među tim katolicima? Pazi se, u Argentini ima dosta nacista i odbeglih fašista!”

Shit man, pomislih protenstantski, pa zar od svih lepota i krasota Južne Amerike, otac prvo da me blagoslovi strahom?

Odoh pomalo uplašen za Latinsku Ameriku a tamo me zli katolici primiše kao najrođenijeg; “Sedi, kako si? Popij mate, hoćeš biftek? Julija dodaj vina, evo i slatkiša.”

Najprijatnije iznenađenje tek je sledilo; južnoamerikanci ne da nisu marili što sam pravoslavac, već pojma nisu imali koja je razlika između pravoslavlja i katoličanstva. Nekoliko godina boravka na tom ludom kontinentu bilo mi je potrebno da skapiram koliko su u pravu što za razliku ne mare; razlike u suštini i nema.

Ako je od Hrista nastalo hrišćanstvo kao jedinstvena vera, onda ne postoji drugo objašnjenje već da su i pravoslavlje, katoličanstvo i protestantizam, sekte jedne religije.
Svaka od nabrojanih sekti ima milione sledbenika pa joj se čini da sekta nije, a dokaz hrišćanskog sektarenja je da je svaka od sekti ubeđenja kako su njena filozofija i praktikovanje istinsko i pravo. Dakle isključivost i netolerancija!

Jednog jutra dok sam se sunčao na plaži u Florijanoplisu (Brazil) razmišljah o hrišćanstvu i silnoj podeljenosti unutar religije, pogledah namah u zlatno sunce i zaključih - ovde nešto ne štima! Ustaj sinak na noge lagane, pali kompjuter, knjigu u šake i napravi svoju istragu u vezi hrišćanstva. A onda BUM!

ISUS
Listajući rimske, zatim judejske, i na kraju spise proverenih špijuna Engleza iz vremena od pred dve hiljade godina, iskopah podatke koji su me zakovali za stolicu.
Pored fantastične priče o Isusovom čudesnom začeću, ne postoje nikakvi istoriijski podaci o bilo kakvoj aktivnosti tokom Njegovog odrastanja i mladosti, da bi se potom u tridesetoj godini pojavio niotkuda i počeo da širi Novu filozofiju. Treba podsetiti da se i dan danas, u dvadeset prvom veku, pitanja vezana za Isusov život pre pojavljivanja u Svetoj zemlji, tretiraju kao jeres.
Četiri Jevanđelja pisana su između četrdeset i sto godina od Hristove smrti, i u njima se nalaze zabrinjavajuće razlike u opisu Isusovog učenja, a najupadljivije razlike su u vezi Vaskrsenja, koje je temelj Hrišćanske vere.

Marko svoje Jevanđelje završava kako su skolari pronašli Učiteljevu praznu grobnicu, ni jednom jedinom rečju ne pomenuvši da Ga je neko posle smrti video živog.

U Jevanđeljima po Luki i Mateji pominje se Vaskrsenje, ali se Jevanđelja bitno razlikuju u opisu detalja samog Vaskrsa, dok u Jovanovom Jevanđelju postoji pregršt priča koje se ne nalaze ni u jednom od ostalih Jevanđelja.
A onda kao grom iz vedra neba pogodi me istorijski verifikovana činjenica da je Markovo originalano Jevanđelje posle dvesta godina od njegovog nastanka, misteriozno dopunjeno tekstom o Vaskrsnuću.

Primljen kao Marti Misterija u prašnjavoj biblioteci u katakombama ispod Keopsove piramide, pretražuejm net i kupusam knjige narednih nekoliko noći. Ne spavam, ustajem sa stolice, nervozno koračam po sobi, zatim pijem vodu, otvaram frižider, jedem voće, vraćam se za komp, nervozno provlačim ruke kroz kosu, ne verujem šta čitam; pa jel ovo ljudi moguće?

Razapeti na krstu ne umire od zadobijenih rana već od gušenja; naime, telo zakucano na krst nema oslonac na nogama te ceo pritisak tela pada na pluća. Smrt nastupa u roku od nekoliko dana, ali Mateja piše da Isusa skidaju sa krsta mtrvog posle tri sata, a Luka govori posle devet.
Isusa potom u grobnicu odnose Jozef i Nikodimus koji sa sobom nose pregršt nekakvih biljaka. Polažu Ga u grobnicu i odlaze.

A onda sledi događaj sa kojim se jedino slažu hrišćani od tri naroda (Jevreji i Muslimani) koji naseljavaju Jerusalim - Posle tri dana Isus živ ustaje iz grobnice.

Jevanđelja se ponovo sukobe i jedno govori da su skolari Isusa prepoznali u gradu, drugo na brdu iznad Jerusalima, neverni Toma čak prstima proverava Njegove rane, On se pozdravlja sa njima a zatim odlazi ne dopustivši sledbenicima da krenu za Njim. Sledbenici ushićeni odlaze u grobnicu i telo Isusovo unutra ne nalaze; uzdasi neverice, zatim plač i molitva.
Interesantno je da skolari u grobnici pronalaze biljke koje su doneli Jozef i Nikodimus i otkrivaju da travke ne služe za balsamovanje, već za vidanje rana.

Glava mi klonu kao da mi neko koplje zario u rebra; ne osećam umor ali razočarenje da. Ko je pisao Jevanđelja? Dokumenti dokazuju da ni četiri Jevanđelja nisu imala imena autora sve tamo do dvestote godine posle Isusove smrti. Ko je dopisao imena? Ko je dorađivao Jevanđelja?
Ustajem sa stolice i odlazim do prozora; piljim u mesec propet na noćnom nebu, dok okeanom pucketaju srebrne krljušti vode.

Jesu li Jevanđelja pisale iste one sile što zbore da sam u grehu začet, da sam grešan rođen, da u grehu živim, da sam grešan kad se smejem, da sam proklet kad sa devojkom u postelju pođem? Valjam kad ćutim i bespogovorno slušam!

Prvo je bila reč… A šta ako reč neistina beše? Neeeeeeeeeeeeee….

Shrvan odlazim u krevet; pokušavam da zaspim ali ne ide. Okrećem se, prevrćem, ustajem, pijem vodu, odlazim do prozora i gledam u prazninu mraka. Tamo pred jutro nekako zaspah; nedelja - mi gazimo u crkvu, miris tamjana i hor muških glasova, mi se molimo, mi palimo sveće, oni nas blagosiljaju a mi sa olakšanjem iz sebe ispuštamo duhovnu kanalizaciju, umivamo se i odlazimo. Slavimo slavu, pijemo rujna vina i manastirske rakije, žvaćemo meso, gutamo kolače, brbljamo samo, obećavamo stvari koje ostvariti ne možemo, gledamo se u oči, lažemo se… Znamo.

Reči Ja i Moje vilice nam znoje.

Prilazi mi neprijatelj znani, mrzovoljno pružam ruku, kažu trebao bih da ga volim, ali kako kad zavidim najboljem drugu.
Ali mi se ipak volimo, mi se jako volimo, mi se tako snažno volimo da bi prijatelju kresno ženu, a boga mi i on moju, i kum bi svoju kumicu zajaho kao junac junicu.

Na čelu stola tip sa zlatnom kajlom, jednom rukom drobi pogaču drugom dodaje paketić ispod stola, naravno sve sa smajlom. Deca plešu, igraju ringe-ringe-raja, tetka unosi tortu od hiljadu razbijenih jaja a pop u crnim rejban naočarama slavsku pesmu poji, dok se u džepu mantije najnoviji ajfon gnoji.

A na zidu svetac zakucan bdi nad nama svima, suze mu curkaju niz lice isposničko, ja'l od tuge ja'l od duvanskojeg dima?

Jutrom ustajem palim televizor a istina se rapidno menja kao pogled u retrovizor; kravate na debelim trbusima očigledno lažu, pa šta je ovo ljudi moji, zar baš svi da me ko margarin mažu?

Izlazim iz stana, kupujem novine, sedam u kafić, naručujem espreso i zarivam plastičnu kašičicu u meso.

Novine listam, naslovi se razlikuju od jučerašnjih al sadržaj teksta nepromenjen. Svestan jesam da gluposti čitam al' ipak dobrovoljno ka sportskoj stranici hitam. Odlazim u prodavnicu: “Jel sveža teletina komšo?”
“Jeste, jutros smo ga skinuli sa sisu”, znam da folira, ipak kupujem kilo, i brzinski hitam da slučajno ne propustim misu.

Mi znamo da postoji destinacija gde se ispušta duhovna kanalizacija, to je naša crkvica koja šljaka na principu - motkica i mrkvica.
Tamo gde je laž sveprisutan zvuk, tamo je jedina istina - čovek je čoveku vuk!

Ali nije sve tako crno mamlaze! Ako veruješ u nešto iskreno i dugo, to će se obistiniti, pročitah u jednoj od svetih knjiga. Oh da, kako sam samo glup i neveran?! U veri je sigurno spas…
Čekaj, daj da bacim oko na druge vere i vidim kako oni o Istini zbore.

MUHAMED
Od malih nogu kao paprika bejah punjen animozitetom i predrasudama prema islamu, te mrzovoljno kupih nekoliko knjiga i sedoh za komp istragu da činim.
A onda novi bum i počinjem da slinim...

Prorok Muhamed dolazi na svet začet seksualnim odnosom njegovog oca i majke. Otac Muhamedov ubrzo umire, majka ga zbog siromaštva daje beduinskom plemenu na usvajanje te Muhamed provodi narednih nekoliko godina krstareći pustinjama arapskim. Majka ga potom vraća k'sebi ali ubrzo umire i ona, pa onda Ga usvaja ujak.
Kad je stasao, Muhamed donosi ekstremno hrabru odluku za epohu u kojoj je živeo i uzima za ženu bogatu udovicu Hadidžu, koja je bila devet godina starija od Njega. Uživa u blagodetima komfora nekoliko godina, a zatim upada u dobuku unutrašnju krizu ophrvan licemerjem, spletkama i lažima koje uočava u civilizaciji. Kriza je bila kapisla koja je aktivirala Prorokovu želju za spiritualnim povlačenjem i počinje češće da odlazi u pećine iznad Meke, u kojima je prvo provodio sate, a potom dane u tišini, meditaciji i molitvi.

Tokom jednog od duhovnih povlačenja desilo se nešto što će promeniti svet za sva vremena; Muhamed je zaspao tokom meditacije, a kad se probudio telo Mu se nekontrolisano treslo od straha kojeg nikada ranije nije osetio. Posle Je govorio kako je sanjao da ga Je anđeo Gabrijel tako snažno zagrlio te Je mislio da će se ugušiti.

Prorok je u intenzivnim telesnim bolovima tokom dugih meditacija počeo da prima prve poruke i shvati je da ih treba podeliti sa ostalim ljudima. Na osnovu ove prve spoznaje i svih ostalih koje su se desile tokom Njegovog života, Muhamed je napisao svetu knjigu Qur'an što doslovce znači - recitacija. Mora se naglasiti da je ljudsko biće koje je prvo primilo islam bila žena, to jest Prorokova supružnica Hadidža, jer je ona prva poverovala u Muhamedovo otkrovenje. Kad je Muhamed počeo da pripoveda o Alahu kao jedinom Bogu, kreće klasika; vladajuće pagansko pleme Kurejšija počinje da progoni, ubija, muči i oštro sankcioniše Muhameda i njegove sledbenike. Primoran da beži, Prorok se seli u Medinu, gde sa ostalim narodima koji su naseljavali tu oazu, odnosno Jevrejima, Hrišćanima i Arapima, pravi uniju i piše jedan od prvih poznatih ustava.

Muhamedova pobeda nad pobedama desila se nekoliko godina kasnije kada je sa vojskom od deset hiljada ljudi došao pred zidine Meke kojom su vladali Kurejši, koji su by the way, umalo pomrli od straha kad su ugledali silinu Muhamedove vojske. Bez borbe ujahavši u Meku, i u maniru jednog od najvećih ljudskih bića koja su hodila ovom planetom, Muhamed Kurejšima oprašta dugogodišnje brutalne progone, ubistva, mučenja i nikoga ne primorava da primi islam.

Muhamed je tokom života doneo zakone od kojih su žene imale ogromne beneficije, a uvođenje u upotrebu famoznog vela, nastupìlo je sto godina posle Prorokove smrti, kad je muški deo muslimanske populacije protumačio reči (citiram Qu'ran) “Pokrij svoju golotinju”, na kukavni način kojem svedočimo danas.

Veo je jedino bio obavezna gardeoroba za 9 Prorokovih žena kao pokazatelj skromnosti, i sve posle toga je zloupotreba nadasve prelepog gesta vladara Muhameda. Treba napomenuti da je Mumamed tek posle smrti Hadidže oformio čuvenih devet brakova, i najsporniji brak je onaj sa devojčicom Ajšom, koja je, kad je stupila u brak sa Prorokom, imala svega 9 godina. E tu filozofija islama počinje da curka, ali treba uzeti u obzir da su brakovi Proroka posle Hadidžine smrti služili i za ujedinjavanje zaraćenih arapskih plemena.

Šerijatski zakon takođe ne drži vodu u delovima odrezivanja ruku lopovima i kamenovanju preljubnika, ali treba podsetiti da je u to vreme (sedmi vek) i hrišćanski i jevrejski zakonik nalagao istovetne kazne. Šerijatski zakon je konstantno dopisivan i prepravljan baš kao i svi zakoni sveta, ali krajem osmog i početkom devetog veka, iz nekog razloga se zamrzao u vremenu. Vlade zemalja koje doslovce primenjuju taj zastareli zakon u današnje doba su, dakako uz teroriste, ekstremiste, mudžahedine, glavni krivci za iskrivljeni imidž o islamu koji danas vlada u Zapadnom svetu.

Mene lično je veoma dirnula Prorokova skromnost koju je ispoljavao tokom čitavog života, Njegov izražen animozitet prema zlatu i srebru, nesebično pomaganje drugima, propovedanje ljubavi, insistiranje na jednakosti, a najviše me dotakao podatak da je Muhamed nakon smrti zabranio glorifikovanje svog lika, tako da se ni u jednoj džamiji ne može pronaći Njegova bista ili slika. Poslao je jasnu poruku: “Nisam Ja Muhamed rođen od majke Amine, i oca Abn al Mutaliba, osmislio Qur'an, već sam dopustio da Božije reči prostruje kroz mene! Slavite Boga, ja sam sluga.”

Onima koji se bave duhovnošću poznato je da je vrhunac svih spiritualnih učenja oslobađanje od personalnosti!

Godine 632. posle iscrpljujućeg hadža, Prorok je održao poslednju molitvu pred hiljadama ljudi, ostavivši sledbenicima uputstva za budućnost, a zatim je posle kraće bolesti preminuo u svom skromnom domu, sagrađenom pored džamije u Medini. Na tom istom mestu je i sahranjen, lica okrenutog prema Meki.

Islam doslovce znači - predaja. Neka se slavi ime Prorokovo.

“Pa zar mi je trebalo trideset i kusur godina da razbijem predrasude i po prvi put se ozbiljnije pozabavim sa ovom predivnom filozofijom?”, upitah sebe pomalo ljut.
Naložen kao hepo kockica sutradan odlazim do grada i kupujem pregršt knjiga o budizmu. A tek onda sledi istinski Bum!

BUDA
Budizam se tretira kao prva organizovana religija, ali lično mislim da budizam religija nije; radije bih ga nazvao - naučni elaborat o mehanizmima uma. U budizmu ne postoji glavno obeležje religije a to je superiornije biće ili Bog, i filozofija se bazira na radu sam sa samim sobom bez obraćanja višoj sili koja tobože dolazi sa neba.

Buda Gotama, u civilstvu poznat kao Sidarta, rođen je petsto godina pre Isusa, začet beše u misterioznom snu tokom kojeg je Njegova majka sanjala da ju je posetio šestokljovi slon koji joj je u utrobu položio lotosov cvet. Buda na svet dolazi kao kraljević ali ubrzo napušta komforni dvorac i počinje potragu za odgovorom - Kako čovečanstvu pomoći da se ratosilja bola i patnje?
Na početku traganja upada u klopku asketizma i sa nekoliko sledbenika počinje da meditira pored reke, nekupajući se godinima i hraneći se jednim zrnom pirinča dnevno. Posle šest godina, rekom pored koje je Buda meditirao, prolazi čamac u kome je profesor muzike u tom trenutku govorio studentu: "Ako je žica previše zategnuta sigurno puca, a ako je labava ne pravi zvuk."
Čuvši rečenicu Buda napušta višegodišnju meditaciju, shvatajući da je Srednji put, između asketizma i svetovnog života, onaj pravi. Kada sam pročitao profesorovu izjavu i sam sam istog trena doneo nekoliko odluka kojih se i dan danas pridržavam.

Opservirajući život Buda uviđa univerzalni zakon koji je primenljiv na sva živa, vidljiva i nevidljiva bića, predmete, elemente, materiju uopšte; zakon promenljivosti. Dakle ceo univerzum podleže ovom zakonu i paradoksalno, jedino Zakon sam po sebi nije promenljiv, odnosno ne podleže samom sebi. Savršeno!

Uvidevši ovaj naizgled prosti zakon Buda seda u meditaciju ispod drveta, odlučan da se ne pomera iz lotosove poze dok ne dosegne prosvetljenje. Posle nekoliko dana paklenih telesnih bolova i primenjivanjem zakona Promenljivosti, koji jasno govori o prolaznosti telesnih bolova, otkriva bez premca najdelotvorniju tehniku na putu ka oslobođenju; posmatrajući telesne senzacije tokom meditacije, Buda shvata da prijatne senzacije u pozadini po pravilu imaju neprijatne, i vice versa. Introspektivom telesnih senzacija, ali bez stvaranja averzije prema neprijatnim i bez vezivanja ka prijatnim, Buda "pegla" ta dva naizgled suprotna osećaja, i tom tehnikom oslobađa se nepotrebnog rolerkostera uma zvanog dualitet.
E, ovde dolazimo do tačke gde se ogroman broj ljudi sapliće postavljući pitanje: Koja je onda svrha života ako se oslobodim radosti i tuge?!
E pa dragi moji pripadnici iste ljudske vrste, verovali ili ne, ovde dolazimo do tačke u kojoj se porađa nova i nepoznata telesna senzacija kojoj teže sva ljudska bića, ali koja se ne može osetiti dok je um ustalasan smehom ili plačom. To novonastalo stanje naziva se blis ili ekstaza.

Ispeglane amplitude oprečnih osećanja kao što su tuga-radost, strah-ljubav, na zamišljenom dijagramu raspoloženja poništavaju se i porađaju taj novi osećaj SveJednosti, o kome se, jel tako, ne može imati uvid ako se prethodno na sopstvenom telu i umu ne oseti.
Buda je u svojoj trideset i petoj godini, posle višednevne meditacije i suočavanja sa mehanizmima (demonima) uma, koji, samo im ime govori, ključaju iz ljudskog uma a ne iz nekih sumpornih utroba, paklenih nebesa, niti su prouzrokvani voljom Nečastivog, doživljava blis.
Buda ostatak života, dakle do svoje osamdesete godine, provodi u nesebičnom podučavanju meditacije koja vodi ka oslobođenju, i za sobom je ostavio osamdeset hiljada tekstova koje su direktno pisali sledbenici tokom Njegovog života, ili ih je pisao On sam.

U moru korisnih informacija koje je Buda ostavio, meni se najviše svidela definicija transcendencije, oko koje sam lupao glavu godinama pokušavajući da odgonetnem šta ta reč predstavlja. Transendenciju opisuje biljka lotos; semenka lotosa nalazi se u zemlji na dnu reke, stabljika prolazi kroz vodu, dok je cvet na površini reke, dakle u vazduhu!
Ajmo dico ajmo, pišat pa spat! Ne, ovo nije rekao Buda, ali sam ja progovorio sebi u bradu kad sam pročitao definiciju. Potom sam mekano zatvorio knjigu i otišao na počinak, smiren kao dete.

Jutrom ozaren pohitah na plažu, kako bi odmorio oči i telo od kopanja knjiga i buljenja u komp. Zavaljujem se zadovoljno u ležaljku i gledam u sunce kako se puterizuje po plavom okeanu. Ali evo ga ponovo; kuc, kuc; podstanar u glavi ne miruje - nemoguće da je Moja vera najbušnija od svih?!
Jurišam nazad u sobu, grabim debelu crnu knjigu i ponovo se spuštam na plažu. Tek kad sam seo na ležaljku ukapirah da crna Biblija i brazilska obala nisu dobar par. Ipak otvaram teške korice, čituckam malko i gledim u okean, a onda u trenu gubim koncentraciju jer misao jedna sleti mi na teme, baš kao ona dva galeba tamo na ribarski brodić u plićaku - vreme je da posetiš monaha u civilu.

Monah u civilu!? Srećom postoji i ta vrsta duhovnika koja se ne krije iza dugih brada, crnih mantija, obrijanih temena, zlatnih krstova, belih velova, crnih zatamljenih stakala Rendž Rovera, koja se ne može pronaći u grandioznim crkvama, pozlaćenim katedralama, monumentalnim džamijama, prelepim hramovima. Opušteno odeveni monasi upadaju u život uvek u pravo vreme i sreću se tamo gde im se najmanje nadaš; na klupici u parku, tokom šetnje kejom, u čekaonici, u tramvaju, u podzemnoj železnici. To su neprimetni, nečujni tipovi što se kreću tiho kao senke, koji svojim toplim savetima, prijatnim vibracijama, skromnošću, a najviše svojim postojanjem, iskreno pomažu čovečanstvu.

Od Brazila najbliži undercover monk, od trojice koje poznajem, živi u Kusku i već narednog poslepodneva sedim u avionu za Peru.
Morao sam pronaći šamana Migela; pre nekoliko godina sam sa njim obavio ceremoniju Ayahuaske (medicina), i sećam se da mi je tom prilikom pomenuo kako uz pomoć medicine i primenom izvesne tehnike, možemo razbiti čelične stege uma - vreme i prostor. Posle toga nas ništa ne steže da slobodno pretražujemo prošlost i budućnost, dodao je još.

U bučnom predgrađu Kuska pronalazim maestra Migela i za sutra uveče zakazujemo ceremoniju Ayahuaske - jedan na jedan.
Oko deset sati posle podne ulazim u skromnu prostoriju u predgrađu, u kojoj Maestro održava ceremonije; pozdravljamo se, a potom svako seda u svoj ćošak sobička. Primičem kanticu k'sebi, prinosim papirnate ubruse, zatim palimo po cigar divljeg duvana kako bi zaposlili elemenent te biljke u rasterivanju negativnih bestelesnih entiteta.

Maestro me pogleda crnim očima i upita - Šta te je nateralo da prevališ ovoliki put?
- Malo sam preturao po religijskim spisima i jedno pitanje mi visi kao omča oko vrata... Da li je dve hiljade godina verovanja u Vaskrs dovoljno da mrtvi ožive?
- Ha, ha, ha… - grohotom se nasmeja Maestro - Pa zbog toga nisi morao da prevališ ovoliki put, a i nije potrebno da uzimamo medicinu. Evo daću ti odgovor ja.
U univerzumu postoje univerzalni zakoni; npr. stablo jabuke uvek rađa jabuke, od rude čelika se dobija gvožđe, i duša kad napusti telo nastupa smrt. Dakle možeš se ispod drveta jabuke moliti pet hiljada godina i nikada neće izrasti kruška. Pet miliona godina molitve nije dovoljno da od gvožđa postane zlato i isti princip važi za život i smrt.
- Ali šta se onda zaista dogodilo sa Isusom?
- E, za to nam je potrebna medicina i ako hoćeš povešću te da vidiš ceo događaj. Jesi siguran da hoćeš da vidiš Istinu?
- Da.
- Onda, slušaj me veoma pažljivo, jer bez istinskog shvatanja procesa nećeš razbiti um. - reče Maestro.
- Okay. - zborih i pretvorih se u uvo.
- Ja sam put, istina i život. Znaš ko je to rekao? - upita Maestro.
- Isus.
- Jel znaš šta to znači?
- Pa da je kroz Njega jedini put ka istini i životu. - odgovorih kao iz topa.
- Ne, On nije mislio to. Ja sam put, istina i život, je jedna od sedam Ja Sam, Isusovih izjava. U ovim izjavama Isus ne misli na personu rođenu od majke Marije i oca Jozefa, već govori o suštinskom i večnom Ja Sam, koje se nalazi u svim ljudima. Ja Sam je Jedan - Samopostojeći, skriven iza datuma i mesta rođenja, iza imena i prezimena, iza horoskopskog znaka, postojao je pre Vedskih spisa, pre Bhagavad Gite, pre Avrama, pre Mojsija, pre Bude, pre Isusa i pre Muhameda. Ja Sam se ne rađa i ne umire, deset hiljada puta je tanje od vlasi kose i u Njemu se nalazi ceo Univerzum. To je Božanski dah u tebi…

- Moraš shvatiti još jedan princip pre nego što krenemo na put, - nastavi Maestro, - a to je da si kao ljudsko biće najinteligentniji produkt sunčevih zraka u celom sunčevom sistemu. Ti si direktan potomak Sunca od koga si dobio telo. Da li ti je to jasno?
- Da, ali…
- Kao takav poseduješ sunčevu karakteristiku da si davalac, da emituješ, da kreiraš. Zapamti, ti nisi primalac, ti si davalac! Da li ti ovo jasno?
- Da.
- E sad pazi dobro, večno Ja Sam je opkoljeno telom koje emituje/projektuje svet iz sebe… slušaš me?
- Da!
- Da li ti postaje jasno da Ti nisi u svetu već je on u tebi?
- ... ?!
- Ako je svet u tebi, onda sve što se ikada dogodilo i što će se ikada desiti je takođe u tebi, i sve informacije o budućnosti i prošlosti izviru iz tebe svakog datog trenutka tvoga postojanja. Dakle treba da zaronimo duboko do Izvora da bi našli ono što želimo. Ja ću te navoditi, važno je da se ne bojiš. Da li si ukopčao priču?

- Pomalo, ali nije mi jasno kako ćemo pronaći događaj koji tražimo?
- Na principu snimljenog programa; sve što se desilo u prošlosti ostavilo je vibraciju, baš kao što tv program iz npr. '58-e postoji zabeležen u arhivi na VHS kaseti. Umesto VHS kasete, mi ćemo pronaći vibraciju koju su događaji vezani za Isusa ostavili. - odgovori Maestro ispuštajući gusti dim iz usta.

Naslonio sam se leđima na zid baš kao da se spremam za poletanje, Maestro je natočio medicinu u čašicu, zatim je rukom napravio nekoliko krugova po staklenom obodu čaše, onda je izduvao dim iz usta u tekućinu, a potom mi je dao da popijem. Salih u sebe sadržaj čaše iz jednog cuga kao tekilu, zatvorih oči i progutah slinastu tekućinu verovatno najodvratnijeg ukusa kojeg sam ikad testirao. Maestro ponovi ceremoniju još jednom te ispi svoju dozu medicine i on.

Posle pola sata počelo je dejstvo, Maestro je ugasio svetlo u sobičku i reče,
- Postavi sebi pitanje Ko Sam Ja? Zaroni duboko… Opusti se…
Postavi sebi iskreno pitanje iz srca; Ko se služi mojim očima dok posmatra OvO sl-OvO?
Šareno korenje poče da izranja iz kutova sobička, potom raznobojno cveće poče da niče sa svih strana, onda su me lijane duginih boja zgrabile pod miške i odnele…
Neobični prikazi izluđuju rožnjaču, suptilni zvukovi gude bubnim opnama; cvrkut promuklih ptica, a ribe kopitarke gledaju me direktno u oči. Čujem žubor crvene reke po kojoj pluta spektar boja suprotnih od duginih; osećam mučninu, povraća mi se opasno ali trpim. Razmišljam da legnem na pod ali u tom trenutku dopire glas kao iz daljine zvonkog hodnika
- Ostani naslonjen na zid. - mislim da je bio Maestrov glas.

Poslednjim naporima ostajem leđima zalepljen za zid i crna kutija poče da se otvara; listam porodični album demona, a njuške oštrih kljova izdišu smradni vazduh na moj vrat. Gubave ruke slepog starca i oči naprslih kapilara gledaju me pomno. Ispuštam vapaj i ubrzo stiže, valjda Maestrov glas;
- Medicina te testira strahom da proveri jesi li sprerman. Ne zaboravi da si sa mnom u sobi, ništa od toga što doživljavaš se ne dešava u stvarnosti već u mentalnom svetu. Izdrži, proći će…

Trpim. Medicina struji i grebucka mi mišice ispod kože, zglobovi na rukama i nogama gore, povraćao bih rado a stomak mi prepun gasova. Dijareja kao bujica tutnji crevima, ali zatvaram obruč i trpim. Znojim se kao nokautiran bokser, neobično jak smrad izbija iz mene, vrtim glavom levo - desno kao ruski umobolnik, ali ipak držim leđa zalepljena na zidu i trpim.
Nesnosna vrelina struji mojim telom i rašiva mi vene kao tečna živa… znojem potpuno obliven plačem, dozivam pomoć, ali Maestro ćuti kao zaliven.
A onda… hop!

Užareno telo se rastapa i osećaj prostora i vremena se brišu. Znanje postaje neznanje i okean neobično jake svetlosti pomera se lenjo kao užarena lava. Pretopljen u suvo zlato puštam da me bujica nosi. Razmazan sam kao fleka i osećaj neopisive ljubavi me preplavljuje. A onda, milionima svetlosnih godina udaljena vibracija, približava se sporo i pretvara u Maestrov glas - Samo polako… uskoro smo tu.

Osetih da me Maestro vuče u dubine zlatnog okeana i zajedno zaranjamo u ništavilo - prazninu - tišinu. Posle trilion godina kompresovanih u milimitar, dole na dnu, mislim tamo u sredini, kod one tmine na samom početku, da, da, na toj ivici pored mračnog ruba, jeste, tamo levo poviše onog mraka desnog, uočavam sićušnu, minijaturnu, džinovsku, orgomnu, nedeljivu, nemerljivu, jebeno snažnu i snežno belu kuglicu. Toliko majušna ta kuglica da u njoj ceo univerzum spakovan bio. A sijala je blještavo baš kao kristalna kugla iz koje ciganka sudbinu gata. Maestrovo prisustvo i ono što je ostalo od mene, zujali smo oko te kuglice kao elektroni oko protona.

Kugla me potom usisava u sebe kao vodu u metalni sink, a unutra topot konja i suva prašina. Kopita tutnje preko naske ali bol prisutan nije, već kao nevidljive maske prolazimo kroz konjsko meso i ljudskih urlika zmije.

Jerusalim i poslepodne na odvratnoj padini; koske, lobanje, trupla raspadnuta, pijani Rimljani i gubava deca. Skidaju Ga sa krsta; telo Njegovo beživotno pada, ali srce ipak nečujno radi, bipuje jednom u minutu, za napajanje duha sasvim dovoljno wati.

Dvojica Ga zatim odnose u raku, unose pregršt biljaka za Njim, a zatim odlaze. Tokom noći u raci se pojavljuju dve žene, prinose napitak Njegovim ustima, jedna neprestano rida a druga smirena beše. On sutradan ujutro otvara oči i starija žena prestaje da rida, mlada se toplo osmehuje i crnu maramu sa glave skida. Izrazito lepa, crne kose, krupnih očiju, ljubi ga u usne i zavoje sa rana Mu cepa.

Još dva dana vidaju Mu rane, On se oporavlja, staje na noge, žene pod okriljem zore odlaze na jednu stranu, On oprezno gleda levo - desno, zatim navlači kapuljaču i nestaje u novom danu.

Potom Ga susreću u gradu, neverica i spontani smeh; jedan Mu prstima rane dodiruje, počinje da plače ali On ga smiruje. On zatim užurbano trči, na izlasku iz grada konvoj osedlanih ata, spretno u trku naskače na jednog i zauvek odlazi iz grada.

Jaše nedeljama u pravcu Istoka, zatim se ukrcava na brod, prelazi veliku vodu, ponovo seda na konja, opet jaše danima ali mekano ko u jednom dahu, na kraju ujaha u selo u visokim planinama u kome Ga meštani od ranije znahu. Masa Ga grli, vesele se što Je sa njima, On se smeje, seda uz vatru jer u oštrim planinama grize večna zima.

Ostaje u selu, isceljuje nerotkinje, pomaže starim ljudima, ali polako i sam počinje da stari, pada bolestan u postelju, srce se gasi u grudima. U Njegovim poslednjim satima, pismonoša stoji na vratima, ulazi u zagušljivu, znojnu sobu, primiče se Njegovom uhu i šapuće: “Pišu se knjige, porađa se religija na Tvom praznom grobu!”

On provlači drhtave ruke kroz sedu kosu i zaurla: “Neeeeeeee...”

Sahranjuju Ga u grobnicu iskopanu u pravcu Istok -Zapad, a pored rake dve duge sede dlake i mali napušten mlin, a u zemlji pored sarkofaga ugravirani otisci stopala kroz koje jednom prošao klin.

Duboki ridaj pritiska mi dušu, dijafragma se diže i povraćam se u dimenzije mračnog sobička. Zajedno sa mnom, napolje izlazi i obrok koji sam tog dana pojeo. Primičem kantu kako bih peglu u nju ubacio i osećam Maestrovu ruku na mom ledenom čelu.
- Biće sve u redu čim se ispovraćaš. - reče i papirnom maramicom obrisa mi ivice usana.

Posle desetak minuta dolazim sebi, ali teško otvaram kapke; smeta mi sjaj Maestrove baterijske lampe.
- Znam da ti smeta svetlo... ne brini, gasim lampu odmah. - reče Maestro dok je papirnatom maramicom skupljao ostatke hrane koji nisu pogodili kanticu.

Maestro ubrzo gasi lampu a ja umorno naslanjam glavu na zid. Otvaram oči i pronalazim Maestrove konture u mrklom mraku;
- Maestro, jel ovo što smo videli istina ili je dejstvo medicine i mojih halucinacija? - upitah.
- Kakav ti je osećaj?
- Osećam da je istina…
- Pa zašto onda postavljaš pitanja na koja unapred znaš odgovor?

Ćutah neko vreme a onda se oglasih ponovo;
- I šta sad da radim?
- Ha, ha, ha, pa sam si hteo da vidiš istinu! Najbolje ćuti, da te vernici ne bi razapeli.
- Ali Maestro zašto je onda crkva inventovala priču o Vaskrsnuću? Prvi put kad sam čuo za Vaskrs mislio sam da je simbolika, ali sveštena lica insistiraju da se događaj doslovce odigrao?
- Crkva je morala da izmisli Vaskrs da bi Isusa učinila posebnim u odnosu na ostale proroke i mesije kojih je u to vreme u Jerusalimu bilo pregršt. A i iz praktičnih razloga, kako bi držala masu pod kontrolom; ako popaseš priču o Vaskrsu onda si ovčica koja će kasnije popasti sve što joj se bude serviralo.

- Da li to znači da je hrišćanstvo lažna religija?
- Naravno da nije! Isus je jedan od Avatara koji su boravili na ovoj planeti da svojim postojanjem podignu svest ljudi, a raspeće je bilo deo velike kosmičke drame koja je morala da se odigra. Zakovano telo za krst označava smrt ega i ništa drugo, i ne zaboravi da Isus nije pisao Jevanđelja.
- A zašto je krst onda toliko bitan? - upitah.
- Krst je jedan od najstarijih simbola i poznat je mnogo pre pojave hrišćanstva. Zamisli da je krst matematički dijagram na kome jedna linija označava prostor a druga vreme, i spoznaćeš šta krst ustvari predstavlja. - reče Maestro i pripali cigar duvana.
- Ne kapiram?! -rekoh, cedeći kroz zube zaostale komadiće hrane u kofu.

- Pa tačka u kojoj se ukrštaju vreme i prostor je Sadašnji Trenutak. Drži krst kao nišan pred očima i gađaj u tačku Sadašnjeg Trenutka što češće i duže, i ne treba ti ni jedna religija, a upoznaćeš Boga sigurno. Zapamti dobro; Sada je Uvek!
- Uuuuuu... - izađe iz mene mahinalno.
- Mnoge stvari su očigledne ali ljudi ne znaju da gledaju. - konstatova Maestro.
- Maestro a kako su ljudi u planinskom selu poznavali Isusa kad je ujahao?
- Isus je polovinu života proveo u tom selu. Postoje dokumenti koji govore o četrnaestogodišnjem dečaku Isi koga je karavan iz Judeje u prvom veku, doveo u budistički manastir u indijskom delu Kašmira. Narednih petnaest godina Isa proučava budističku filzofiju, a zatim je odjahao u Izrael da proširi znanja svom narodu. Isa je u hramu spoznao Suštinu, stekao je isceliteljske moći i najvažnije od svega, upoznao se sa idejama o ljubavi prema neprijateljima i da će krotki svet naslediti.
Takve izjave u judejskoj filozofiji u prvom veku nisu postojale. Kasnije, kada se Isina uloga oko razapinjanja okončala, logično Je da se vratio u mesto gde Ga ljudi poznaju a koje nije bilo u sastavu Rimskog carstva.

- Pa koja je religija ispravna Maestro?
- Sve i nijedna. Rekao sam ti da je pronalaženje Ja Sam jedino pravo duhovno iskustvo i potpuno je nevažno pod čijim logoom si ga iskusio. Hindu mistici, budistički monasi, hrišćanski skolari, muslimanski sufiji, su velike misli i znanja crpeli iz Ja Sam, a ne iz religije kojoj su pripadali. Ako religija služi da te uokviri u dogme i koncepte, ili insistira na slepom verovanju, sigurno nije korisna. Znanje nije konvertovanje iz jedne u drugu religiju, već je Znanje preći iz mizerije u Slobodu. Mizerija je sve ono što te vezuje pa makar se to činilo prijatno, lepo i korisno. Sloboda je Istinsko stanje čoveka i doslovce znači nevezanost za materijalnu energiju, ali i suptilne vibracije kao što su misli i osećanja.

Na kraju se oslobodiš i vezanosti za sopstveni život i sa osmehom na licu dočekaš telesnu smrt jer Znaš da se u trenutku smrti jedino Ja Sam seli na drugo mesto. Posle se sa telom može raditi bilo šta; iseći ga na komadiće, kremirati, zatrpati zemljom, ali to nema nikakvog značaja jer u odsustvu Ja Sam nema ko da se buni! Sve ostalo što čuješ ili pročitaš je intelektualna akrobatika i ništa više…

Iscrpljeni kao pravi galaktički putnici polegasmo na pod i odspavasmo neznanu jedinicu vremena. Probudih se u neko doba ali u pogrešnom filmu; izgleda da nisam pravu VHS kasetu tog jutra izvukao; raščupana žena sa ispucalim petama spremala je ručak u memljivoj kuhinji i dvoje rumene dece sedeli mi u krilu. Zatvaram kapke žurno te motam trake po arhivi tražeći gde sam to sinoćke zaspao, a kad sam se konačno setio, soba i Maestro se istog trenutka iscrtaše. Ustajem bojažljivo i kolena pucketaju kao vatra u kaminu, odlazim do klonje gde se umih slasno kao gorštak.

Na odlasku sam se zahvalio Maestru i platih putešestvije papirnatom novačnicom za koju najdemokratskija vlada na planeti, sa podužom istorijom obmanivanja i laganja, garantuje da vredi stotinu dolara.
Ceo taj dan sam proveo spavajući u sobici hostela, predveče sam pojeo voćnu salatu i odmah se potom vratio u krevet. Ujutro sam sedeo u prvom avionu za Sao Paolo gde sam imao presedanje za Florijanopolis.
U dvadesetdvomilionskom čudovištu zvanom Sao Paolo, sedim u aerodromskoj čekaonici i posmatram iskrivljenu senku Stvarnosti; ljudi žure, ljudi putuju pa se rukuju, grle se, plaču i prstima maste ekrane malih telefonskih mašina. Brojke letova i vremena sletanja i poletanja se kao slot mašina nezadrživo okreću na velikom aerodromskom ekranu. U aerodromskoj kapelici na kolenima kleče vernici, mole se za svoje bližnje i siguran let.
Okrećem se po sali i gledam lica ljudi; misao - da niko od njih ni ne pomišlja da zajedno sanjamo, da kao neki progres ganjamo, mi kao negde letimo, kao neko nas negde čeka, presrećni se vraćamo u svoje domovine koje nam je testamentom ostavio deka - baca me u potpuni bedak.

Sklapam oči i pitam sebe; Koja je svrha onda boraviti na ovoj planeti?
Imitirati šta su radile generacije pre mene i što trenutno rade ovi ljudi oko mene? Da jedem, da jebem, da kakim, da spavam, da se razmnožavam i pravim neke nove jedinke, koje ću onako snažno iz sveg srca, uklopiti u ovu tera – mega - giga laž?

Sedam na prvu slobodnu stolicu, vadim iz ranca sveščicu u koju zapisujem misli i zapažanja, i baš na stranici na kojoj sam hteo zapisati - Cane je u pravu; svrha je biti isti, biti poseban, biti Slobodan, biti samo svoj! - ugledah pre mnogo godina nažvrljanu rečenicu: