Lynne McTaggart: Videti celinu

Kako bi izgledao prvi korak spontane evolucije? Po Lynne McTaggart, slavnoj autorki bestselera POLJE i EKSPERIMENT NAMERE, to je 'videti celinu'. Ovu sposobnost već poseduju ljudi izvan 'vela zaborava' naše moderne civilizacije.

Kada su tri 25 metara visoka talasa cunamija u decembru 2004. pogodila plažu Bon Yai na ostrvu Južni Surin u Tajlandu, pleme Moken, mala nomadska zajednica ribara, gledalo je uništenje svog sela i trenutnu smrt 24.000 ljudi iz skloništa na vrhu jednog od najviših brda na ostrvu. Plemenske starešine uzbunili su svih dvesta pripadnika plemena Moken, i svi osim jednog hendikepiranog dečaka evakuisani su davno pre dolaska talasa. U vreme kad je cunami pogodio sever, stigavši do ostrva Andaman i Nicobar i južne Indije, svih 250 pripadnika drevnog plemena Jarawa koji žive na inače nenastanjenom ostrvu Jirkatang, već je bilo pobeglo u šumu Balughat. Nakon što su deset dana preživljavali na kokosovim orasima, izašli su nepovređeni.

Svi pripadnici ostala četiri domorodačka plemena indijskog arhipelaga s ostrva Andaman i Nicobar – Onge, Veliki Andamanci, Sentinelci i Shompeni – navodno su takođe predosetili cunami, iako bi obično u to vreme lovili ribu na moru. Kad je indijski helikopter kružio oko ostrva u potrazi za preživelima, jedan goli Sentinelac, besan zbog nepotrebnog ometanja, dohvatio je svoj luk i ispalio strelu na helikopter.


NEOBIČNO PREŽIVLJAVANJE

Kad su ga upitali kako su znali da dolazi cunami, starešina plemena Jarawa slegnuo je ramenima. Pa, bilo je očigledno: jedan mali dečak u plemenu osećao je vrtoglavicu; nivo vode u potoku kraj njihovog sela iznenada je opao; jedan pripadnik njegovog plemena primetio je nekoliko malih razlika u kretanju nekih talasa u odnosu na ostale; primetili su neobičan nemir i svadljivost među malim sisarima, blagu promenu u obrascima kretanja riba. Dok je bio dete, starešinu su učili da obraća pažnju na te suptilne signale. Oni su upozoravali da će zemlja podrhtavati i more silovito preplaviti obalu. Starešine su razumeli da su to znakovi, da su more i zemlja 'besni' i da njihov narod treba pobeći u viša područja. Među područjima koja je cunami najteže pogodio bio je Nacionalni park Yala, najveći rezervat divljih životinja u Šri Lanki, gde su plimni talasi prodrli do 3,2 km duboko u kopno. Ipak, prema Raviju Corei, predsedniku šrilankanskog društva za zaštitu divljih životinja, od stotina životinja koje žive u rezervatu uginula su samo dva vodena bivola. Stotine slonova, leoparda, tigrova, krokodila i malih sisara skrile su se u svoja skloništa ili su pobegle na sigurno.
 

Neobično preživljavanje divljih životinja i domorodačkog stanovništva pripisuje se raznim razlozima, od vrlo istančanog sluha, 'seizmičkog' dara koji im omogućava da osete vibracije potresa, do drevnog razumevanja suptilnih promena u vetru i vodi. 'Oni mogu osetiti miris vetra', za ostrvske urođenike kaže Ashish Roy, pravnik i borac za okolinu. 'Mogu odrediti dubinu mora pomoću zvuka njihovih vesala. Imaju šesto čulo koje mi nemamo.' Ali postoji jedna još fascinantnija mogućnost: ogromna razlika u načinu na koji oni vide svet, u poređenjui s našim pogledom na svet. Godinu dana pre udara cunamija, Annu Gislén –  oftalmološkog biologa sa Univerziteta Lund u Švedskoj – zaintrigiralo je kad joj je jedan kolega rekao da morski cigani, kako stranci zovu Mokene, imaju fantastičnu sposobnost prikupljanja neobične hrane s morskog dna. Čak su u stanju razlikovati male smeđe školjke od smeđih kamenčića pod vodom bez upotrebe vizualnih pomagala. Takav poduhvat obično nije moguć čak ni uz pomoć maske jer su ljudska bića slabo prilagođena gledanju pod vodom. Kada smo napolju na vazduhu, dve trećine sposobnosti našeg oka da prelama zrake svetlosti rezultat su zakrivljenosti površine rožnice, što je prednost koja se gubi kada ronimo pod vodom.

Gislén je otputovala na tajlandsko ostrvo Surin i počela vršiti podvodne testove na deci Mokena, upoređujući njihove vizualne sposobnosti sa sposobnostima evropske dece koja su bila na odmoru u okolnim područjima. Ono što je otkrila suprotstavlja se većini shvatanja o ljudskoj biologiji. Kad smo uronjeni u zamućeno okruženje, poput vode, naše oči se obično ne pokušavaju fokusirati, kao što je Gislén primetila kod evropske dece koju je proučavala. Međutim, oštrina vida pod vodom kod dece Mokena bila je preko dva puta veća nego kod evropske dece.

Dete Mokena nauči da pliva pre nego što nauči da hoda. Uče ga da usporava otkucaje srca kada je pod vodom kako bi moglo duže da roni. Deca Mokena vežbaju kontrolu prilagođavanja svojih očiju na mutno podvodno okruženje tako što sužavaju svoje zenice na promer koji je 0,7 mm manji nego kod evropske dece, kako bi poboljšala percepciju dubine – „isti proces koji poboljšava dubinu fokusa kada se koristi kamera s manjim otvorom”, navodi Gislén. To malo prilagođavanje toliko poboljšava vid da su u stanju pronaći male školjke i morske krastavce, čak i na dubini od tri do četiri metra pod vodom. Mokeni su u svakom pogledu naučili videti bolje. Pretvorili su svoje oči u kamere, menjajući otvor zenica po želji. U stanju su opaziti detalje i veze koje većina nas više ne može videti.
Oni vide prostor između stvari.

 

ŽIVETI VEZU

Izgubili smo naš osećaj za Vezu, ali naš gubitak nije nepovratan. Ipak, mi možemo obnoviti celovitost u našim životima i povratiti naš osećaj za povezanost između stvari, ali za to je potreban potpuno drugačiji skup pravila od onoga prema kojima trenutno živimo. Živeti Vezu znači prepustiti se prirodnom nagonu za celovitošću i prepoznavati celinu u svakom aspektu našeg svakodnevnog života.

Moramo sebi postaviti neka osnovna pitanja: Kako bismo još trebali shvatiti svet, umesto kao mesto samo za nas? Kako bismo trebali da se odnosimo jedni prema drugima, ako izuzmemo suparništvo? Kako bismo mogli da se organizujemo u našem komšiluku – najužem plemenu oko nas i našoj najmanjoj grupi izvan porodice – tako da podržavamo jedni druge a ne da se takmičimo?

Moramo drugačije percipirati naš svet, drugačije se odnositi prema drugima, drugačije se organizovati – naša prijateljstva, naše komšijske odnose, naša mesta i gradove. Kako ne bismo bili odvojeni, nego stalno povezani i u međusobnom odnosu, moramo promeniti naš suštinski smisao postojanja na Zemlji u nešto više od ovog koji se trenutno temelji na borbi i nadmoći. Moramo posmatrati naš život iz potpuno druge, šire perspektive, kako bismo konačno mogli uočiti međusobnu povezanost. Moramo promeniti sâm način viđenja sveta kako bismo mogli gledati kao što gledaju Mokeni, ne zato da bismo predviđali cunamije, nego da bismo primećivali veze koje nas sve spajaju.

Zaboravili smo kako da gledamo. Previđamo suptilne veze, periferne ideje, najblaže promene u vetru koje nas vode do neizbežnog zaključka da dolazi cunami. Čak i Mokeni koji su bili na moru u svojim čamcima pre udara cunamija znali su da treba da odu u dublje vode i drže se dalje od obale, za razliku od obližnjih burmanskih ribara koji su stradali. Vesti o njihovoj pogibiji Mokeni su dočekali značajno klimajući glavom: 'Lovili su lignje. Ništa nisu primetili. Ne znaju kako treba gledati.'
 

Videli smo da je naša najosnovnija potreba da uvek tražimo vezu i jedinstvo i da nadiđemo individualnost; pa ipak, kada gledamo naš svet, sve što vidimo su odvojene i nepovezane, pojedinačne stvari. Naši najosnovniji impulsi u vezi sa nama samima u suprotnosti su s načinom na koji trenutno vidimo i tumačimo svet. Naučimo li gledati kao Mokeni – videti prostor između stvari – mogli bismo naučiti prepoznavati veze koje su uvek bile tu, ali su nevidljive zapadnjačkom oku: veze koje nas sve spajaju. Počećemo da prepoznajemo ono što je najnevidljivije od svega: naš uticaj na druge i na naše okruženje. Primetićemo da se uticaj svakog postupka širi poput krugova na vodi na čitav lanac postojanja – živa bića, prirodni svet, prijatelje u mreži, članove naše zajednice, ljude iz drugih zemalja kojima koristimo ili štetimo onime što radimo. Baš kao što Moken vidi lančanu reakciju događaja u uznemirenosti ptica ili obrascima plivanja riba – i mi bismo mogli biti u stanju gledati prostor gde razlike blede i gde nalazimo naše dodirne tačke.

Lekcija koju možemo naučiti od Mokena mnogo je šira od vađenja školjki ili preživljavanja cunamija. Pokazuje nam da kada mi, ljudska bića, gledamo svet oko nas, ne vidimo svi isto. Naše pojedinačne kulture uče nas kako da gledamo i šta da vidimo. Priznamo li to, možemo početi razvijati šire i sveobuhvatnije gledište.
 

Autor:  Lynne McTaggart (iz njene poslednje knjige VEZA)
Priredio:  Nebojša Nedić

Izvor: nexus-svjetlost.com

SEMINARI & RADIONICE