Greh kao motiv spasenja

Svaki pad u greh nije nužan uslov za očajanje. Može, naprotiv, da bude na spasenje. Kada se čovek davi nije prirodno da guta što više vode kako bi se što pre potopio nego se koprca jer mu je stalo do života. Greh skrušava čoveka. To treba iskoristiti za smirenje, a ne za stalno samoizmoždavanje. Paradoksalno, čovek kao i da ne može da se smiri dok ne padne – dok se ne povredi. Do pada on misli da stoji, i kroz viziju stajanja nastoji sve oko sebe da obara jednog po jednog.

Ali, kada padne želja za tuđim ponižavanjem – nestaje. On je sav izmoren svojim grehom da više i nema kada da se zanima drugima. I kao što dvoje zaljubljenih kroz sukobe uvećavaju ljubav jedno prema drugom, tako i čovek kada se bori između dobra i zla u sebi, kroz sukobe uvećava ljubav prema Bogu. Zato se sila lične, ali nadasve saborne (Crkvene) molitve u nemoći pokazuje kada celo biće strada od svoje infekcije, od turbolencije zlostrasti, od zaraženog nemira i od pale radosti (koja se pokazuje kao žalost).

Horizont spasenja se ne otvara brodu na mirnom moru nego na burama i stenama gde ajkule love. Svetlost se malo poštuje na Suncu ali u mraku ona dolazi do izražaja jer niko ne može bez nje. To je samo dodatni razlog da nikada ne odustanemo od Boga. Uostalom, Božanska Evharistija se svagda prinosi od strane Boga jer mi svagda grešimo. Zato se i ne pričešćujemo jednom za ceo život kao da smo stekli automatsku nepogrešivost ili kraj oboženja, nego stalno da bismo iznova dobijali otpuštaj za nova, lična i narodna, sagrešenja.

Autor: Nikola Đolović

Izvor: upodobljavanje.wordpress.com

NIKOLIN APEL ZA ISPOMOĆ