Želite li duhovnu ljubav?

Pored svih holivudskih prikaza sentimentalnih ljubavi, koji prevladavaju u našem mehanizovanom društvu, mnogi od nas imaju poteškoće u razumevanju pravog značenja duhovne ljubavi. Retko nam se ukazuju prilike da nadiđemo telesne odnose ili da na druge ljude gledamo kao na nešto drugačije, a ne kao na produžetke nas samih. Pogrešni pristupi ljubavi toliko su opšteprihvaćeni da utiču čak i na naš stav prema Bogu. Imamo sklonost da mislimo na Boga kao na nekoga ko nam može ispuniti želje i stoga nam nije stalo da Ga služimo nesebično i bezuslovno.


Sastanak mudraca
Srimad Bhagavatam, drevni i krajnje sveti vedski spis, opisuje zasedanje jogija i velikih mistika različitih škola koji su se u stara vremena okupili u indijskoj šumi poznatoj kao Naimisaranya. Sastali su se kako bi postavili pitanje: “Koja je najviša ljudska delatnost?”

Ti jogiji su žarko želeli da otkriju najprimereniji proces dostizanja najvišeg nivoa duhovnog razvoja. Bili su spremni da ostanu zajedno i razmišljaju o tom pitanju godinama ako je potrebno, sve dok ne dođu do nekog zadovoljavajućeg zaključka. Uprkos činjenici da su došli iz  različitih tradicija, svi su delili zajednički cilj, to jest, želeli su iskusiti najveće duhovne istine.

Usred sastanka pojavio se vrlo neobičan Gospodov bhakta po imenu Suta Goswami. Toliko je bio zaboravio na materijalni svet da nije nosio odeću i bio je toliko duboko zaokupljen mislima o Bogu da su ga ljudi smatrali ludim. Uprkos njegovom izgledu, okupljeni mudraci su shvatili da je ta neobična osoba veoma uzvišeno duhovno biće.

Tragaoci sa skupa bili su vrlo iskreni.

Na svakom duhovnom skupu iskrenost govornika i slušatelja vrlo je važna. Ta neobična osoba bila je potpuno nesebična i bezuslovna. Nije došao na skup da bi nekog zadivio, niti radi nekog određenog protokola. Jednostavno je lutao okolinom, gde je našao jogije odlučne da spoznaju istinu i spremne da izvedu bilo koji obred, vežbu ili proučavanje koji bi im pomogli u otkrivanju istine.

Ono što je napokon proizašlo iz sastanka bilo je razumevanje da duhovnost nikada nije stvar jedne vere ili dogme. Lutajući mudrac se nije zadržavao na takvim privremenim shvatanjima niti je isticao da je neko učenje bolje od drugog. Umesto toga, govorio je o važnosti znanja o Bogu, služenja Boga i ljubavi prema Bogu, objašnjavajući da ljubav i služenje čine prave temelje samospoznaje. Kada volimo Boga bezuslovno, tada ne molimo za oslobađanje od teskobe, patnje ili uznemirenja. Takve molitve nisu pokazatalj velike posvećenosti. Umesto toga, potrebno je naučiti kako da dajemo ljubav bezuslovno i neprestano služeći.


Ljubav je bezuslovno služenje
Ljubav je mnogo više od sladunjavih reči; ona postaje istinska jedino kroz naše ponašanje. Ljubav izražavamo kroz ono što činimo. Ako neko izjavljuje ljubav drugome, ali nije voljan da služi tu osobu, ta ljubav nije duboka. Ona je teoretska i nije istinska. Ako ne pokazujemo ljubav kroz dinamičko delovanje, nešto nije u redu. Što je ljubav dublja, to ćemo je više izražavati nesebičnim služenjem predmeta naše ljubavi. To razumevanje ljubavi kao služenja, osnova je svih velikih svetskih religija. Iako se te religije, površno gledano, razlikuju u mnogim pogledima, ujedinjuju se oko jedne središnje tačke: prava religija znači služiti Boga. Kako god da se nazivamo – hrišćaninom, jevrejinom, muslimanom, budistom ili hindusom to nema neki poseban značaj niti ga imaju obredi koje izvodimo. Iza svih spoljnih delatnosti stoji činjenica da je svaki religijski put nastao kako bi nam omogućio određene načine da volimo i služimo Boga.

Iako ljubav transcendira gledanje, slušanje i osećanje, svi se ti elementi mogu uključiti u nesebično služenje. Kada je naša ljubav bezuslovna, ne tražimo neko određeno iskustvo za vlastitu dobrobit, kao što bismo tražili ako bismo se upustili u koristoljubive delatnosti zadovoljavanja svojih čula. Sebične delatnosti nam ne dopuštaju da razvijemo dublju povezanost sa Bogom, već se temelje na “ja”, “moje potrebe”, “moje želje”, “moje telo”. Nisu istinski usmerene na drugog ili na služenje voljene osobe.

Što više dajemo i delimo ono što imamo, to više stavljamo Boga na prvo mesto, prihvatajući poteškoće kako bismo Njega služili. Ako imamo malo, dajemo komad hleba ili čašu vode. Imamo li samo bananu, onda ćemo to ponuditi. Ako imamo bilo šta za jesti, onda bi i druga osoba trebala imati mogućnost da jede. Kad nekog volimo, želimo se brinuti o njemu; žarko želimo izraziti ono što iznutra osećamo čineći nešto za predmet naše ljubavi. Čovek koji voli svoju ženu i decu neće im samo govoriti o tome; provodiće vreme s njima i brinuće se za njihove potrebe. Žena može tvrditi da voli muža i dete, ali ako ne hrani dete i ne pomaže mužu, onda s pravom možemo sumnjati u njenu iskrenost.

Postati transcendentalan
Kada iskreno služimo drugu osobu kroz bezuslovnu ljubav, predajemo se Božjoj volji. Vlastite interese stavljamo na stranu i činimo ono što je potrebno, bez obzira na cenu. Zbog svoje ljubavi, ne reagujemo čak i ako je neko kritičan ili ljut. Jednostavno pokušavamo da pronađemo taktičniji način služenja. Nastavljamo da budemo ponizni, što znači brinuti za druge i činiti za njih, jer ih volimo isto kao što volimo sebe. To je istinska bezuslovna ljubav.

Takvo postojano ponašanje znači da postajemo transcendentalni umesto da ostajemo samo sentimentalni. Sentimentalni smo onda kada smo vezani za to da se osećamo dobro, da zadržimo mir po svaku cenu ili kada podnosimo nedela drugih kako bismo izbegli njihovo nezadovoljstvo. To je oblik čulnog uživanja koji je smetnja duhovnom životu. Kao što smo videli, prava se ljubav ne temelji na želji da se dobro osećamo, mentalno, psihički ili fizički. Središte takvog površnog pristupa je sebičnost jer samo koristimo odnos, čak i s Bogom, kako bismo dobili ono što želimo.

Postajemo transcendentalni kada se uzdignemo iznad materijalnog delovanja i iznad nivoa svakodnevne osrednjosti. Uzdižemo se fokusiranjem se na cilj, istrajavanjem u duhovnoj praksi i prolaženjem svakodnevnih testova. Ne smemo dopustiti izazovima, kao što su naša čula ili čula drugih ljudi, da nam stoje na putu. Ljubav ne znači uvek da imamo ili održavamo kontakt sa drugom osobom ili da smo blagi i ljubazni. Ponekad moramo otići ili izreći oštre reči. Ali takvo je delovanje nežno prema srcu jer je pobuda nesebična. Ako smo sposobni za pravu ljubav, ne prestajemo voleti druge čak i ako odlučimo biti žestoki ili prestati da se družimo s njima. Uprkos nastupu, prioritet uvek treba da bude njihovo najviše dobro.

Kao duhovni ratnici, trebali bismo uvek nastojati da podignemo nivo energije oko sebe. Kada uzdižemo svoju okolinu, brzo napredujemo jer zračimo božanstvenost i ljubav gde god da idemo. Prema zakonu karme, šta god damo drugima, primićemo natrag. Stoga, što više ljubavi dajemo, više ćemo je iskusiti.

To nas dovodi do teme osposobljenosti. Iako možemo želeti da  pomognemo drugima, nekada verujemo da nemamo dovoljno ljubavi za davanje. U takvim situacijama, Bog koji prebiva u našim srcima može se odazvati na naš poziv, osposobljavajući nas za služenje iznad naših uobičajenih sposobnosti. Doista, visoko duhovni ljudi ne oslanjaju se isključivo na vlastitu inteligenciju ili na svoje uobičajeno razumevanje. Njihova duboka, čista predanost donosi neograničenu ljubav, znanje i spoznaje iznad njihovih ličnih granica. Zbog toga, kada postanemo prijemčivi za Božju pomoć, čuda počinju da događaju.

Svakodnevni život je učionica
Mudraci i jogiji na skupu opisanom u Srimad Bhagavatamu razumeli su, milošću Sute Goswamija, da se ljubav temlji na bezuslovnom služenju Boga. Shvatili su da prava duhovnost znači postati svačiji sluga. Isto vredi i za nas. U svakodnevnom životu naši međusobni odnosi su vežba za božanske odnose koje ćemo jednom iskusiti. Kvalitet naših uzajamnih delovanja pokazuje koliko se dobro pripremamo za druženje sa Svevišnjim.

Zato je druženje sa ljudima koji su ozbiljni u duhovnom životu toliko važno. Kroz ta iskustva učimo da volimo i služimo Boga.
Najviši nivo duhovnog sveta jeste područje večne duhovne romantike i nesebične ljubavne razmene. Da bismo ušli u carstvo čiste ljubavi, moramo početi ovde i sada, u materijalnom svetu, kako bismo postali nesebične sluge. Svaka sebična pobuda nas diskvalifikuje, jer da bismo doživeli božansku ljubav, moramo osećati radost prilikom odricanja od vlastitih želja zbog zadovoljstva voljene osobe. U tom procesu ne gubimo vlastiti identitet. Naprotiv, naš pravi identitet se povećava dok služimo, a svako izražavanje nesebičnosti povećava našu sposobnost doživljavanja sve veće dimenzije ljubavi. Kad nas iskrena ljubav podstiče da delujemo nesebično, dostupno nam je  još više ljubavi.



Preuzeto sa: atma.hr

SEMINARI & RADIONICE