Kako izgleda kada ŽIVOT TEČE?

Pre nekoliko godina sam pročitao priču o duhovnom učitelju i njegovim učenicima koji su u hram stigli biciklom. Na učiteljevo pitanje zašto voze bicikl, gotovo svi su imali logične odgovore. Samo je poslednji učenik odgovorio: „Vozim bicikl jer mi se vozi bicikl.“ Učitelj je tada kleknuo pred njega i rekao „Ti si sada moj učitelj.“

Zašto se učitelj klanjao ovom mladiću? Priča mi se tada veoma dopala, ali mi je njen koncept i dalje bio suviše dalek, jer iako sam želeo, nisam umeo da živim na taj način. Čitavog života fokus mi je bio na racionalnom, a kažu da kad se na nešto fokusiramo, to se širi. Jednostavno, navikao sam da svoje odluke činim tako što se pitam „Šta je pametno za mene?“. Da bismo živeli u skladu sa životnim procesom, potrebno je fokus preusmeriti sa intelekta na srce i osloniti se na osećaj. Zato nam je potrebno poverenje.

Pre nekih desetak godina, prvi put sam se susreo sa pojmom „Life flow“ ili kako izgleda kada život teče. Tada sam shvatio da postoji stanje u kome se život dešava bez preteranog napora i tenzije, mirno, mnogo lakše nego što sam naučen da je moguće. Iako gotovo nikada nisam iskusio to stanje, izgleda da sam osetio nešto što me je vuklo da ga dalje istražujem. Vremenom sam uvideo da dok god pokušavam da čvrsto kontrolišem svoj život racionalnim umom, uvek ću nailaziti na neplanirane situacije koje će me izbacivati iz ravnoteže.

Zacrtao bih neki cilj i njime se bavio, ali šta god da se desilo što nije bilo u skladu sa mojim očekivanjem, ozbiljno bi me uznemirilo. Sa druge strane, nailazio sam na misli mudrih ljudi koji su govorili o tome kako je proces života već savršen i kako se nijedna biljka ne pita da li će imati dovoljno vode, vazduha, zemlje... Za nju je već sve obezbeđeno i ona samo treba da bude to što jeste.

sunce zivota

Da li smo mi toliko posebni u čitavoj prirodi da moramo da se opiremo snazi života, da samo za nas važe posebni zakoni i da samo za nas nema dovoljno, da nam uvek treba više nego što već imamo?
Vremenom sam sve dublje prihvatao ove rečenice koje su mi na početku bile potpuno strane. Prvi put sam postao zaista svestan da npr. vazduh, vodu i Sunce, bez kojih ne bismo mogli da živimo, već imamo i to besplatno. Sve suštinsko nam je već dato. Počinjao sam da se oslobađam potrebe da svaku svoju buduću akciju planiram, kontrolišem vreme koje ću provesti ovde ili onde, jednostavno uživajući u tome što radim, mnogo češće prisutan u sadašnjem trenutku. Za mene je to bila ogromna transformacija. Počeo sam da verujem. Od tada sam više usklađen sa svojim bićem i jednostavno znam da se nalazim na pravom mestu u pravom trenutku. Ali, za mene je ipak ovaj način života relativno nov.

Evo jedne životne priče koju sam imao priliku da čujem, u za mene, savršenom trenutku.

Oni koji su čitali moj poslednji tekst znaju da sam napustio posao nastavnika u školi i odlučio da se u potpunosti posvetim onome što me još više zanima, a to je duhovni razvoj i opšti boljitak. Priča o tome kako danas neko napušta posao i odlučuje da živi slobodnim životom i radi ono što voli danas nije tako česta. Naravno, ona je odjeknula i među mojim prijateljima.
Jedan od mojih drugara je pročitao tekst i oduševio se, a potom me pozvao i najavio da je grupica ljudi, uz večeru, zainteresovana da čuje tu priču. Sa radošću sam prihvatio poziv.
I zaista, nekoliko dana kasnije, preneo sam im svoja iskustva izuzetno inspirisan.

Priča na temu duhovnosti se razvijala, da bi se u razgovor uključila, do tada meni nepoznata devojka.

Tada je ona započela svoju fascinantnu životnu priču. Iz njenih reči uvideo sam da ona na ovaj način živi decenijama, a da se pritom nikada nije upinjala, niti o tome učila. Jedna od njenih ključnih rečenica bila je „Uvek sam radila ono što mi se radilo. Nemam pojma zašto. I nekako sam znala da će se „nešto“ pobrinuti za mene.“

flow Prvo nam je ispričala kako je u osnovnoj školi bila loš đak. Jednostavno ju je mrzelo da uči teoriju, pa je imala problema sa ocenama. Zatim se slično provela i u srednjoj školi. Ali, posle toga je počela da uči rezbarski zanat i uspešno ga savladala. Prilično hrabro i neobično, zar ne? Bavila se “muškim zanatom”, umetničkom rezbarijom drveta, ali u tom trenutku nije mogla da živi od toga. Zatim je dobila neki posao na umetničkoj školi i sve je moglo da postane još jedna standardna priča.

Ali, ova devojka je zaista posebna. Posle nekog vremena, uvidela je da joj se posao u školi ne dopada. Dala je otkaz. Još jedan izuzetno hrabar potez, s obzirom da intelekt kaže da umetničkim dušama nije lako da žive od svojih ruku u Srbiji, a ona je napustila sigurni državni posao. Ovaj njen potez naišao je na osudu porodice i njenog dečka. Nije joj bilo lako, ali je i dalje čvrsto u sebi nosila stav „nešto će se pobrinuti za mene“. Nastavila je da radi ono što joj se radilo, a da nije znala zašto.

Sledeći njen korak je bio odlazak u Italiju. Nekako se ukazala prilika i prvi posao kojim je počela da se bavi – pranjem sudova u restoranu. Pomislili bismo – još jedna klasična srpska priča, talentovana osoba odlazi da pere sudove. Ali, vreme koje je provodila u kuhinji ona je iskoristila da nauči nešto novo. Naime, prilazila bi kuvarima i pitala ih kako spremaju italijanske specijalitete. Paralelno je usavršavala italijanski jezik. Nedugo zatim, „igrom slučaja“, poznanik joj je javio da novi restoran u Srbiji traži kuvaricu sa poznavanjem italijanske kuhinje. Upravo u tom trenutku ona je znala sve što je potrebno - ovladala je jezikom i receptima vrhunskih kuvara i savršeno je znala da je to posao koji može da radi. Naravno, uskoro je dobila posao i počela da radi.

Nekoliko meseci kasnije, dobila je isti posao i u boljem restoranu, te je imala vrlo pristojnu platu, radila posao sa lakoćom, a pritom je mogla i da se bavi svojim umetničkim rezbarijama, jer je imala mnogo slobodnog vremena.
Međutim, nakon dve godine ovakvog života, dosadilo joj je. Verujem da velika većina ljudi nikada ne bi napustila dobro plaćen posao, ali, ona je jednostavno znala da treba da radi nešto drugo, samim tim što joj se ovo nije više radilo. Dala je otkaz.

sreca

U narednom periodu, provodila je mnogo vremena kod kuće i pošto je zahvaljujući svojoj radoznalosti i ljubaznim kuvarima naučila da sprema divnu hranu, svakodnevno je pripremala maštovite poslastice i fotografisala ih. Zašto? Zato što je bila inspirisana to da radi. Nekoliko meseci kasnije, prijateljica ju je upitala: „Pa čekaj... Imaš toliko divnih slika, znaš sve moguće recepte... zašto ne bi objavila kuvar?“

Ova izuzetna devojka je opet rekla „Da“ svom životnom izazovu i to učinila.

Kratko nakon toga, pružila joj se prilika da sa poznatom firmom izloži svoje rezbarije na izložbi stilskog nameštaja u Parizu. Znala je da se tu može odlično zaraditi. Međutim, naišao je problem – zbog loših vremenskih prilika na aerodromu, avion kojim je trebalo da budu transportovane njene umetničke rezbarije kasnio je na izložbu. Izgledalo je kao da je sve izgubljeno!

Međutim, pošiljka je konačno, skoro pred sam kraj izožbe, stigla na odredište i njene predivne rezbarije su konačno izložene. I naravno, jedna važna ličnost se zainteresovala za talenat moje nove poznanice. Otkupio je sve njene izložene predmete i ona se našla sa popriličnom svotom novca u rukama. Zapravo, nikada nije imala toliku svotu kod sebe, pa je osetila pomalo i strah kako će sa toliko para da ide do hotela sama. Odlučila je da se časti i do hotela je otišla taksijem.

Opisivala nam je mešavinu osećanja u sebi kada je stigla u sobu i pogledala u svoju zaradu. Gotovo da nije verovala svom uspehu. Složila je novac na jednu gomilu i posmatrala ga pitajući se da li će je promeniti. Međutim, nastavila je da živi slobodno, u svom stilu, te je posle nekog vremena, potrošila taj novac. Kasnije bi ipak opet uspevala da proda svoje umetničke rezbarije baš kada joj je bilo potrebno, što joj je omogućavalo da i dalje živi na prirodan način.

Prošlo je neko vreme, pa ju je neka drugarica pozvala na čas joge. Rekla nam je da se fizičkom aktivnošću nikada nije bavila i da se uvek smatrala pomalo „smotanom“. Iz tog razloga nikada nije igrala lastiš sa drugaricama, kako joj se ne bi smejale. Naravno, ni pozivom na jogu nije bila oduševljena, ali ju je očigledno nešto snažno iznutra gonilo da pristane. I naravno, iako se nikada nije bavila nečim sličnim, ispostavilo se da je bila izuzetno nadarena za istočnjačke telesne discipline. Već na prvom času je čula komentare kako je vrlo gipka i talentovana. Setih se objašnjenja indijskih mudraca da je telo posledica našeg odnosa prema životu i ukoliko smo u životu slobodni, takvo će nam biti i telo.

Posle godinu-dve, pojavila joj se misao da postane instruktor joge. Razmišljala je o uplaćivanju kursa, kada joj je neko sugerisao da već odlično radi vežbe i da joj sertifikat nije neophodan. Još jedna potvrda da dozvolu dobijamo od života, a ne od neke institucije koja nam potpisuje papir. Istog dana na ulici je srela prijateljicu iz detinjstva koja je u planu imala otvaranje fitnes centra za žene i pogađate, upitala ju je, da li zna nekoga ko bi mogao da drži jogu. Rekla je, iako osećajući blagi stid – „Pa... Ja mogu.“

Ko zna koji put u životu, rekla je „da“ novoj životnoj prilici. Naredne dve nedelje, koliko je bilo do otvaranja fitnes kluba, usavršavala se svakodnevno, ali se i pitala se da li će se iko pojaviti na času. Na kraju, u grupi se na prvom terminu pojavilo petoro-šestoro ljudi. Nakon kratkog vremena, u grupi je bilo dvadesetak polaznika. Svima je bilo lepo, a ona je nastavljala da radi ono što joj dobro ide i što joj prija. Čak je počela da vežba i druge istočne discipline tela i otkriva talente koje nije znala da ima, da se oseća slobodnom u oblasti za koju je mislila da nije za nju. Pravi primer inspirisane akcije ili života koji teče.

Šta li sada radi? Ko zna, nisam je video već mesec dana, možda je već na nekom kursu za astronaute.

priroda

Naravno, ovo ne znači da u njenom životu ne postoje problemi, nemiri, neprijatna osećanja... ali videh da ona preko njih prelazi mnogo lakše nego većina nas. Tako izgleda život kada znamo da će se „nešto“ pobrinuti za nas, odnosno kada celim svojim bićem verujemo.

I još jedan značajan momenat koji nam je pomenula. Intuitivno, kao i sve ostalo, tj. ne znajući konkretan razlog zašto to radi, kada bi joj bilo teško ili kada ne bi znala šta da odluči, odlazila bi u prirodu, npr. u šumu na Avali i tamo posmatrala prirodu. Divila bi se cveću, travi, drveću. Svi koji smo bar malo čitali o duhovnosti, naišli smo i na ovaj savet, zar ne?

Ova devojka kao da ima nekog fantastičnog mudraca koji živi uz njeno uho i vodi je kroz život, šapućući joj prave stvari u pravo vreme. U tom miru prirode, nekako bi se njene brige umanjile, a pred njom bi se pojavila, na primer, srna sa lanetom. Uz osmeh je rekla da je pomislila da su one tu došle samo zbog nje. Posle nekoliko sličnih iskustava koje sam doživeo, uveren sam da i jesu došle zbog nje. To je bio jedan vid podrške da ostane na svom putu. Baš kao što ova priča može pomoći nama da ostanemo na svom.

Autor: Marko Maoduš, Follow Yout Heart Coaching Marko Maoduš

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

Kako ostati motivisan i negovati motivaciju?

Deca u sadašnjem trenutku

Moć navike: Kako se osloboditi?

Život počinje izvan komforne zone

Kako najbolje organizovati sebe?

Kako da vodimo nadahnut život?

Priča o neuvredljivom čoveku

Priča o kralju i prijatelju
Živeti kao kanal Univerzuma
Kako napuniti cediljku vodom - poučna priča
Jedan od načina da rešimo svaki problem

Kako je jedan skijaški vikend postao duhovno putovanje

Još malo o ZASLUŽIVANJU