Tama i Svetlost ljudskog POSTOJANJA

“Rekao sam svojoj duši budi mirna i čekaj bez nade
Jer nada bi bila nada za pogrešnu stvar: čekaj bez ljubavi
jer ljubav bi bila ljubav za pogrešnu stvar: ima još i vere
Ali vera i ljubav obe čekaju
Čekaj bez misli, jer nisi još spremna za misli
Tako će tama postati svetlost, a mirovanje ples.”
~ T.S.Eliot ~
 

 
Kao što je većina nas dosada naučila, život je nepredvidiv. Uprkos činjenici da radimo na sebi, evoluiramo i imamo nameru da budemo svesnija bića sa više ljubavi, ipak se ponekad desi da se okliznemo u ljutnju, bol, mržnju ili osvetu. Većina nas koji se bavimo nekom vrstom transformacijskog rada ne boravimo, na dnevnoj bazi, u ovakvim energijama. Ali, život je takav i desi se da upadnemo u sred uragana nižeg ja, besa i želje da povredimo.
 
Da stvar bude komplikovanija, ove emocije skoro nikad nisu bez primesa onih dobrih emocija i težnji koje opravdavaju takva stanja, kao na primer da stanemo za sebe, da iskažemo snažni osećaj za pravdu i svoju istinu, i kažemo “Idi dođavola”, koje je opet, naravno, u službi zaštite ranjenog ega.
 
Uistinu, nije lako vratiti se sebi, onom uobičajenom osećaju sebe koje prebiva u srcu i ljubavi, kad nas ovakve energije i osećanja smlate.

“Hm, ljubav, aha, ma naravno”, čujem vas kako ponavljate dok čitate ovo.

“Kad me neko koristi, pravi budalom i misli da sam toliko glup da ne vidim šta se dešava, da, sigurno ću ga voleti.”
Taj akt ljubavi, u ovakvim situacijama čak  nam izgleda potpuno neprirodan.
 
I da, razumem vas. Jer biti besan i spreman da povredimo druge premešta nas iz uloge žrtve u ulogu predatora, sa bespomoćnog na moćno mesto. Ali da li je to zaista moć, da li time zaista postanemo snažni?
 
Kao što većina nas zna, kad smo pribrani, ovakav stav neće dovesti ni do kakve rezolucije, već naprotiv, do još više upletenosti, bola i grozničavog stanja uma koje nas iscrpi do besvesti.
 

Nameće se onda pitanje šta uraditi u ovakvim situacijama?
 
Prva stvar - STANI.

Druga stvar - SAČEKAJ.
 
Treća stvar - POZOVI LJUDE KOJI TE MOGU PODSETITI NA TVOJE VIŠE JA i podržati bez suda i kritike, one koji mogu da drže svetlo upaljenim dok se mi nosimo sa svojim sopstvenim mrakom i mrakom ljudi oko nas.
 

Kao što Eliot kaže u gore citiranoj poemi “budi miran bez nade, jer će to biti nada za loše stvari”.

Živa istina. U ovakvoj vrsti situacija, nadamo se lošim stvarima i volimo kad se one dese, naravno drugima, na naizgled suprotnoj strani. A iskreno, puno toga dolazi iz rane i bola koji nosimo u sebi, a koji još nisu zalečeni. Ono što se desi je da ljudi prođu ili dođu u naš život i zagrebu baš na to mesto. A nas podsete da i nismo baš nešto prosvetljeni, mirni i puni ljubavi. Potreban je jedan milisekund da se iz anđela pretvorimo u demona.

A znate li samo koliko ljudi sam čula, što u svakodnevnom životu, što na radionicama, da kažu: "Ja nikog ne mrzim."

Bez obzira na svesnu nameru da ne mrzimo, kapacitet za mržnju i osvetu postoji u svima nama. Zato je bitno zakočiti i u situacijama kad se ovakve stvari dešavaju u stvarnom životu, napraviti odluku između ljubavi i mržnje, u trenucima kad to nije nimalo lako.
 
Zato “čekaj bez misli jer nisi spremna za misao”.
Naše misli su pravi košmar u ovakvoj vrsti situacija i zasigurno bi vodile u pogrešne namere i delovanja koja bi povredili druge.
 
I stoga je bitno čekati i stajati u toj tami sve dok ne postane svetlost, kao što Eliot kaže. Ali ne dešava se sve samo od sebe. Potrebno je da pritisnemo kočnicu i napravimo izbor: Da li želimo da uradimo nešto drugačije ili želimo da nastavimo da stavljamo moć, snagu i energiju na pogrešno mesto?
 

U ovoj poslednjoj opciji, nastavićemo da pospešujemo konflikt unutar nas samih, unutar naše porodice i na taj način doprineti nasilju i ratovima u svetu. Jer šta je rat već misli i namere pune besa i mržnje koje nisu zaustavljene na vreme?
 
Ta tišina unutar nas samih je ono što će pospešiti unutrašnji glas mudrosti da izroni, podržan spoljašnjim glasom prijateljstva i razumevanja, to je ono što nam pomaže da se vratimo u svoje srce, da razumemo (ne i opravdamo) ono što drugi rade i tako preselimo sa toksičnog na zdravo tlo.
 
U pokretu duše ka novom tlu  “tama će ponovo biti svetlost, a mirovanje ples”.
 
Na kraju, sve se svodi na našu sopstvenu odgovornost i odluke koje donosimo, iz trenutka u trenutak. Kapacitet za ljubav i mržnju će uvek postojati. Na nama je koji ćemo rezervoar izabrati da napunimo.
 
Nek saosećanje, razumevanje i ljubav preovladaju!

Autor: Katarina Subotić
Izvor: www.infinitesouljourney.com

SEMINARI & RADIONICE