Kad god nešto shvatimo, to je samo početak novog putovanja

"Ne propustite da učite od čistog glasa planinskog potoka koji večno teče raspršujući se o stene." ~ Morihej Uešiba

Čovek se uči dok je živ. Niko se nije naučen rodio. Lepe poslovice. I tačne. Tu je još i čuvena Sokratova izjava "Znam da ništa ne znam", koju je mogao da izgovori samo istinski veliki čovek.

Učenje je od ogromne važnosti za naš razvoj, bilo da se radi o fizičkom, emocionalnom ili duhovnom razvoju. Nema razvoja bez učenja, ali kada kažem učenje, ne mislim na gomilanje informacija, već na sposobnost da iz svake situacije izvučemo neku pouku i kasnije je primenimo. Učiti znači svesno hodati svetom, širom otvorenih očiju i srca i biti spreman da učiš od svega što se nađe na tvom putu.

Mi najčešće imamo neku predstavu kako bi trebalo da izgleda duhovni učitelj, ali ako tako mislimo, propuštamo mnoge druge učitelje koji su svakodnevno oko nas. Dok se u sebi žalimo što u naš život nikako ne dolaze "prave osobe", biljke koje rastu u našoj sobi čekaju da ih primetimo. Jer i one imaju šta da nas nauče. Baš kao i životinje. Možete učiti od prirodnih pojava, ali i od saobraćajne gužve. Prilike za učenje su svuda oko nas!

Međutim, da bismo bili spremni da učimo u svakoj prilici i od svega oko sebe, neophodno je da budemo ponizni, odnosno da osećamo kako je sve stvoreno jednako vredno. I najmanji osećaj lične važnosti zaslepeće nas i propustićemo neku priliku. Ništa strašno, pojaviće se već nova prilika, naravno ako ne pomislimo da smo sve naučili.

Ego je taj kome smeta poniznost, on je uveren da je bolji, pametniji, lepši, vredniji… On se upoređuje sa drugim egom. Naša duša zna da se Jedno ispoljava kroz sve stvoreno, samo to čini na različite načine. Duša je ogromna u svojoj poniznosti i ponizna u svojoj veličini. Dakle, budite pažljivi i ne nasedajte na igre svog Ega, samo ih primetite i osvestite, a onda se vratite u osećanje poniznosti i spremnosti za učenje.

Za učenje nam je takođe neophodno i strpljenje, jer ono se često ne odvija brzo. Naročito ne onoliko brzo koliko bismo mi želeli. Priroda je zato jedan od najboljih učitelja, jer ona sve prihvata i ništa ne požuruje. Najbolje od svega je što ako usvojimo ovaj način posmatranja sveta i življenja, nikada nećemo prestati da učimo, pri tom istinski uživajući u svakom trenutku svog života.

Autor: Suzana Vemić
Preuzeto sa: centarprozor.wordpress.com