Kako postati ALHEMIČAR svog života?

Dok počinjem sa pisanjem ovog teksta, negde u dubini mog uma se pojavljuje misao da će ovo biti nešto najvrednije što sam do sada stavio na papir. Dragi čitaoče, znaj da je sve što ćeš pročitati došlo iz mog životnog iskustva i da ga ja na svoj, jedinstveni način interpretiram. Svako od nas na ovaj planeti bi to video bar malo drugačije, jer jednostavno, svi posmatramo svet na svoj, autentični način.

Pre nekoliko godina slušao sam predivna predavanja doktora Hu Lena koji je govorio o tome kako je sve što percepiramo na ovom svetu samo projekcija našeg uma, te da sve što vidimo jeste zamagljeno okeanima i planinama naših sećanja, ili podsvesnih programa koje smo sakupili u prošlosti. Iz tog razloga sadašnji trenutak ne vidimo jasno i ne uživamo u veličanstvenom daru života, već smo često zbunjeni, nesigurni, uplašeni i osećamo da smo odvojeni od svega. Samo kada smo slobodni od svih sećanja i procena, tj. kada smo „u Nuli“ – možemo videti jasno ili savršeno. Ali, reče on, da bi video jasno, počni sa „volim te“ i bićeš inspirisan, svi delovi tvog uma biće usklađeni i radićeš upravo ono što je tebi namenjeno.

To mi se izuzetno dopalo, pa sam počeo da volim svoj svet (tj. sećanja pomoću kojih svet percepiram) intezivno i posvećeno, iz trenutka u trenutak. Na taj način, kaže Hu Len, intelekt prepušta kontrolu Božanskom kreatoru u nama, a on preuzima negativnu energiju naših sećanja i transformiše je u čistu ljubav, a do našeg uma stiže inspiracija. Taj proces on naziva transmutacijom.

Danas želim da pišem upravo o tome. Šta se dešava kada odlučimo da svoju energiju posvetimo tom procesu? I na koji to način menja naš život?

Za početak, evo jednog zanimljivog primera za koji sam čuo pre nekoliko nedelja. Jednog američkog autora koji se bavio ličnom transformacijom i bio poznat u oblasti samopomoći u prošlom veku, u poznim godinama, novinari su pitali kakvo je bilo njegovo detinjstvo. On je odgovorio da je bilo čarobno i da mu je porodica mnogo pomogla kako bi njegov život bio fantastično putovanje. Zanimljivo je bilo što je on imao brata blizanca i novinari su nekako došli i do njega. Upitali su i njega o čarobnom detinjstvu, na šta je on zbunjeno odgovorio da je to bilo daleko od istine, da im je otac bio veoma strog i surovo ih kažnjavao, itd... Šta se tu zapravo desilo?

put srca

Pa kao i uvek, ne postoji događaj koji ima značenje, već ga mi ljudi njemu dajemo. Stoga, verovatno su obojica kao deca te događaje videli kao izuzetno negativne i bolne. U međuvremenu, jedan od braće je odlučio da se zagleda u sebe i transformiše svoje iskustvo i tako razumeo lekcije koje mu je detinjstvo donelo. Umesto bola i nerazumevanja, sada je bio ispunjen ljubavlju i jasnoćom, a mračna mesta njegove duše ispunilo je svetlo. Kada je jednom shvatio lekcije i stekao mudrost, to iskustvo mu više nije bilo neophodno. Stoga se njegovo životno iskustvo promenilo. Drugi brat je živeo na stari način, nesvestan da se podsvesni obrasci u njegovom životu kontinuirano ponavljaju.

Šta to zapravo znači? Dragi čitaoče, osećam da je ovo velika tajna našeg života koju želim da podelim sa tobom. Sigurno si čuo za koncept sudbine. Sudbina – to je kao da je sve ono što ćemo doživeti zapravo već zapisano i da na to ne možemo uticati. I zaista, ja verujem da ukoliko nesvesno idemo kroz život, doživećemo upravo ono što je zapisano, prolazićemo kroz iskustva koja će se ponavljati i često, godinama ili decenijama kasnije razumećemo zašto se nekada davno nešto desilo i zašto nam je to bilo neophodno. To je kao da je slika našeg života već naslikana, ali mi to ne vidimo, jer se nalazimo u slici.

Ali, kada svoju energiju usmerimo ka Božanskom delu nas, tada „brišemo sliku“, kaže Hu Len. Brišemo stare programe, mrak u našoj duši biva zamenjen svetlom, a zbunjenost – mudrošću. Tada čitavim svojim bićem, a ne samo intelektom, razumemo da se zaista sve dešava za naše najbolje dobro. Kažu da ne možemo promeniti prošlost. Ja verujem da možemo. Kako? Pa prošlost zapravo u našem umu i ne postoji kao takva, već kao značenje koje smo joj mi dali. Kada izmenimo značenje, slika ili percepcija naše prošlosti se menja. U duhovnosti ćete često čuti da ne postoji ništa linearno, te da prošlost, sadašnjost i budućnost već postoje, u ovom trenutku. Na ovaj način, menjanjem slike naše prošlosti, menjamo i sliku naše budućnosti. A sve se dešava SADA.

Sigurno ste čuli za rečenicu „Sve se dešava za naše najveće dobro.“

Danas razumem naše životno putovanje na sledeći način – naš pravi zadatak je da transformišemo sva ona sećanja koja se sa tom rečenicom ne slažu. Dakle, bukvalno sve situacije u životu u kojima nismo razumeli da se nešto dešava za naše najveće treba transformisati u tu duboku istinu. To je naš zadatak. Na taj način postajemo alhemičari svog života i menjamo svoju sudbinu. Na taj način dolazimo do dubokog unutrašnjeg mira ili „Nule“. Tada je naš um u stanju da primi inspiraciju ili savršenu informaciju za naše postojanje, direktno od Božanstva. Dakle, ideja je da shvatimo da je svako naše iskustvo zapravo delo ljubavi, neophodno na našem putu. Opraštajući i voleći svaki deo svog putovanja, menja se naše čitavo životno iskustvo.

uspeh

Mnogi od nas padnu u zamku beznađa i besmisla kada prvi put čuju da su naše sudbine „zapisane“. I mene je to u jednom periodu uznemiravalo. Srećom, pronašao me je Ho’oponopono. Sada slede dva zanimljiva događaja koja su mi pokazala da mi zaista možemo promeniti svoju sudbinu.

Prvi put, gledao sam dugometražni crtani film „Knjiga života“. U jednom trenutku simpatično biće koje čuva upravo „Knjigu života“ govori kako je sve već zapisano i traži ime jednog od junaka filma. Dolazi do njegove stranice i odjednom iznenađeno konstatuje da je ona potpuno prazna. Istog časa, baš kao i sada dok ispisujem ove reči, čitavo moje biće je na čudesan način zatreperilo. Suze su krenule niz moje lice, iako nije bilo vidljivog razloga. Nekoliko meseci kasnije, poželeo sam da pogledam stari film „Lorens od Arabije“.

Nisam bio siguran zašto se ta želja pojavila, pa sam potražio sam još neki podatak o filmu na internetu, u sebi izgovarajući „volim te“, što je jedan od način na koji usmeravam svoju energiju prema najmudrijem delu svog uma. I odjednom, u pretrazi se preda mnom pojavi slika glavnog glumca iz filma uz komentar, velikim slovima: „Čisto je!“

Moja osnovna praksa jeste upravo „čišćenje“, pa je ovo bio više nego jasan znak. I ponovo se desilo, čitavo moje biće je zatreperilo dok se mudri Arapin obraćao Lorensu. Tek nakon toga sam video rečenicu: „Izgleda da ti menjaš ono što je zapisano.“

Šta sve ovo zapravo znači? Ukoliko se oslanjamo isključivo na intelekt, nikada nećemo razumeti širu sliku i živećemo stare obrasce (tj. svoju sudbinu) – ponovo i ponovo. Ako se pak obratimo našem najmudrijem delu, polako ćemo transformisati svoja stara iskustva, naše srce će se otvarati i vremenom će nas preplaviti duboki unutrašnji mir. Živećemo sve nadahnutije, vođeni od strane našeg božanskog dela i upravo na taj način zapravo postajemo – kreatori svog života.

Ali, kada preuzmemo 100 odsto odgovornosti za svoj život, to je sve sem dosadnog i mirnog putovanja. Mnogo više naš život liči na rolerkouster, a mi se prepuštamo avanturističkoj vožnji sa poverenjem. Kao posledica poverenja javlja se unutrašnji mir, te tako jednostavno znamo da će sve biti u redu, bez obzira što nekada vožnja tim rolerkousterom izgleda zastrašujuće. Na dubokom nivou shvatamo da je sve samo igra.

Problem je u tome što smo zaista prepuni podsvesnih programa koji zapravo gotovo uvek vode šou, a da mi toga nismo svesni. Naše verovanje u njih im daje veliku snagu, pa nam zato deluju potpuno realni.

balans

Evo jednog primera iz mog životnog iskustva. Pre nekoliko nedelja sam pisao o događaju kada se na nekoj od manjih radionica koje sam organizovao, nije pojavio niko osim mene, u tekstu „Put do Nule i natrag“. Osetio sam nemir i blagu ljutnju. U tom trenutku gotovo da sam zavapio „Pa dobro, Bože, šta da radim... Eto, dajem sve od sebe i opet ništa.“

Ali, za razliku od pre nekoliko godina, sada se u tim situacijama najčešće vrlo brzo zaustavim i osvestim. Bilo mi je jasno da je to samo program ili podsvesno uverenje koje bih mogao da nazovem „Bog nije fer prema meni.“

I naravno, iako nezadovoljan, odmah sam ušao u meditaciju i nakon samo nekoliko minuta došao do mesta u svom umu u kome sam imao priliku da iskusim šta to zaista znači slobodna volja i da tom događaju dam savršeno značenje. Obraćajući se svom najmudrijem delu veoma brzo nastupio je duboki mir i potom velika radost. Kasnije su mi se javile dve gospođe koje su permutovale ime ulice i otišle na drugu adresu. Sve to je moralo da se desi kako bih imao još jedan susret sa Sobom.

Ovaj događaj je u mom umu, svakako povezan sa pričom koja sada sledi. Iako već nekoliko godina sa ljubavlju opraštam i volim po čitav dan, do skora nisam uspeo da uredim i odnos sa svojim ocem. Nekako, činilo mi se, šta god da učinim, tu uvek ostane veliki otpor i nemir. Čistio sam, čistio i čistio, ali situacija se retko menjala. Međutim, pratio sam i dalje svoj unutrašnji glas koji me je jednog dana doveo do učenja „Sedam ogledala starih Esena“. Gledajući maestralnog Grega Brejdena shvatio sam da u našim doživljajima roditelja možemo pronaći naša podsvesna uverenja o životu ili Bogu.

Ukratko, ako verujemo da su naši roditelji strogi ili nepravedni, život će prema nama biti upravo takav. Kao posledica, mi ćemo najčešće kriviti život, ne razumevajući da se uzrok za to nalazi u nama. I dalje mi je pogled na tom polju bio zamagljen, a kada ne vidimo jasno, rekao bi Hu Len – to je zato što programi vode igru. Naravno, nisam odustajao, već bio sve posvećeniji i posvećeniji. Zatražio sam mudrost kako bih mogao bolje da vidim tu situaciju.

I onda, naizgled slučajno, u moj život je stigla jedna posebna meditacija pod nazivom „Entitet“. Ogromnu zahvalnost za to dugujem svom divnom prijatelju, a verujem da je način na koji je do mene stigla delo inspiracije. Kaže Hu Len da kada čistimo i sledimo inspiraciju, dobijamo sve ono što nam je potrebno. Mnogo puta je rekao da je „volim te“ samo početak. I zaista, sada ga konačno razumem na mnogo dubljem nivou. Čitava poenta jeste oslobađanje i pronalaženje sopstvenog identiteta, pa su naši „alati za čišćenje“ zapravo sve one stvari, svi alati koji dođu u naš um u određenom trenutku, a koji nam pomažu u tome. Inspiracija može biti bukvalno sve jer se Božanstvo nalazi u svemu!

Iz mog iskustva, to mogu biti i afirmacije i vizuelizacije, meditacije, molitve, ali isto tako i šetnja, trčanje, pisanje, plivanje, pevanje, ples, razgovor, hrana, piće... – dakle sve ono što nas vraća u duboki unutrašnji mir. Stoga je za osobu koja se nečega plaši, najbolji način za čišćenje – zapravo suočavanje sa tim strahom. Ja sam se nekada stideo sebe, a danas pišem, snimam video materijale i držim radionice, dok u svemu tome neizmerno uživam, a moje srce skače od radosti. Kroz taj proces postajem ono što zaista jesam, tj. pronalazim svoj istinski identitet.

Zanimljivo je da sam baš u tim danima počeo da primećujem određenu sekvencu brojeva gde god bih krenuo. Shvatio sam da je to simbolična poruka za mene i kada sam proverio značenje tih brojeva na jednom sajtu, pisalo je doslovno: „Sada imaš sve alate koji su ti potrebni za ispunjenje tvoje misije.“

Ipak, ova meditacija je bila nešto što nikada ranije nisam radio. Specifičnim vežbama disanja se podiže energija, ali se sa tim neobičnim procesom ne prestaje u toku meditacije, te intelekt biva prilično zbunjen. To stanje koristimo da u meditaciji porazgovaramo sa mračnom ili negativnom energijom u nama. Našom senkom, rekao bi Jung. Zahvaljujući ovom procesu, počeo sam da shvatam šta je to zapravo „entitet“. Kada pomenemo taj izraz u duhovnosti, obično u umu sevnu neke mračne i opasne slike. Ovog puta, konačno sam razumeo da su to samo nagomilani negativni misaoni obrasci ili otcepljeni delovi naše svesti. Oni parazitiraju u nama i hrane se našom energijom, a kako rastu, počinjemo da ih osećamo i u telu kao poremećaje, bolove, bolesti, itd...

Iscelitelj Dejvid Eliot koji vodi meditaciju, baš kao i Hu Len, kaže da su ti obrasci najčešće nasleđeni i da se prenose generacijama i generacijama. Uz svo svoje čišćenje, praktikovao sam ovu meditaciju svakog dana. I jednog dana, pri kraju meditacije koja je bila povezana sa bolom u gornjem delu leđa, pojavila se misao: „Sada očekuj veliko olakšanje u odnosima sa ocem.“

knjiga

Setio sam se Hu Lenovih reči koji je govorio da je, čitajući imena zatvorenika u bolnici, osećao bol u svom telu. Znao sam da je to zapravo ista stvar. Osećao sam se fantastično i veoma hrabro, ali ni u najlepšim snovima nisam mogao da očekujem naredne događaje.

Narednog jutra, moja majka se pojavila na vratima sa iznenađujućom porukom „Hoće tata da te vidi.“

Sišao sam do njihovog stana, a moj otac je odlučio da me časti sa 5000 dinara. Znate, nešto tome slično se verovatno poslednji put desilo kada sam imao sedam godina. I naravno, nije bila poenta u novcu, to sam doživeo kao veliki gest ljubavi. Upravo u tim trenucima, novac mi je bio zaista potreban. Narednog jutra desilo se novo čudo. Mama i tata su otišli na izlet u Sokobanju.

Negde oko sedam ujutro, na moj telefon je stigla poruka. Od koga? Od mog oca? Pa on nikada ne šalje poruke. Na slici su bili moji roditelji, zagrljeni i nasmejani, uz jutarnje sunce, u šetnji kraj čarobnog potoka. Pomislih: „O hvala ti Bože, ništa mi više nije potrebno.“

Gledao sam u tu sličicu i pitao se da li je sve to zaista moguće, da li je sve to zaista baš na taj način povezano? Naravno, već dugo ne verujem u slučajnosti i duboko u sebi, znao sam istinu. Problem je bio u meni i sada ga više nema. Sada mogu svog oca da vidim onakvog kakav zaista jeste – čista ljubav! Naravno, to povlači i uverenja o Božanskom kreatoru, pa iznenada i moje životno iskustvo postaje lakše i slađe.

Samo nekoliko dana kasnije, desilo se još nešto fenomenalno. Znate, nekada nas dvojica radimo na bašti kraj Pančeva. Međutim, u prošlosti su naši odnosi bili nategnuti, pa bi sve to bilo opterećeno i gotovo uvek bi izbio nesporazum oko vremena povratka. Ovog puta smo se sa lakoćom dogovorili i trebalo je da ostanemo u bašti dva sata, kako bih ja kasnije stigao na zakazani tenis sa svojim prijateljem. Dok smo se vozili, iz dubokog mira u mom umu se pojavilo pitanje o našim precima, pa sam prvi put u životu svog oca pitao o pradedi. Naravno, to pitanje nije stiglo slučajno i pojačao sam svoje unutrašnje „volim te“ do daske.

Kao što sam i očekivao, priče nisu bile prijatne i mahom je tema bio težak i surov život u kršu i kamenu Like. Stigli smo do bašte i u divnom miru krenuli, svako na svoj posao. Desetak minuta pre nego što je trebalo da krenemo, došao sam do svog oca. Ali, stari obrazac se nije tako lako dao. Moj vredni i divni tata, upravo u tom trenutku je krenuo sa poslom koji jednostavno nije mogao da prekine. U prošlosti bih se sigurno iznervirao misleći: „E znaš kad ću sledeći put da dođem ti pomognem.“

Ali, ovog puta je sve bilo drugačije. Jednostavno sam video da se obrazac ponavlja, samo što sam sada sa lakoćom ostao u ulozi savršeno mirnog posmatrača.

Nastavio sam sa svojim „volim te“, uopšte se ne uzbuđujući, jer mi je jednostavno bilo jasno šta se dešava – ovaj događaj mi je davao još jednu šansu da očistim sećanje koje se ponavlja, očigledno generacijama. Bukvalno u tim trenucima me je pozvao prijatelj – rekoh mu da ću verovatno kasniti na tenis i da ne kreće dok ga ne pozovem. Razumeo je i on ostao u potpunom miru. Moj otac je želeo da požuri i rekao: „Još pet minuta.“

Bilo mi je vrlo jasno da se to neće desiti, ali za razliku od većine mojih reakcija u prošlosti, samo sam rekao: „Nema problema ćale, samo lagano, nigde nećemo zakasniti.“

Tih pet minuta je postalo četrdeset!

A ipak, ostali smo u savršenom miru. Dok se to dešavalo, u mom umu su se pojavljivale slike iz moje prošlosti - koliko samo puta sam ja ljudima govorio „Još pet minuta“, koji bi se potom pretvorili u pola sata ili više. Ali, mnogo nam je lakše da primetimo programe u drugima i potom ih okrivimo, nego da se zagledamo u sebe. U miru smo stigli kući, a ja se javio prijatelju. Počeli smo sa našim tenisom tačno pola sata kasnije. Igrali smo se i uživali, a onda nam je devojka iz kluba rekla: „Hej, momci, slobodno produžite, kasne momci koji su zakazali naredni termin.“ Igrali smo još tačno pola sata. Sve je ispalo potpuno savršeno, a ja sam imao priliku da svedočim još jednom čudu Ljubavi.

Samo nekoliko dana kasnije, pojavila se inspirativna ideja u mom umu da započnem mesečni projekat buđenja životne radosti. Počinjao sam da na dubinskom nivou verujem da zaslužujem radost i veličanstvenu verziju svog života. Ali, dosadašnje iskustvo me je podučilo da kada god počnemo sa takvim procesom svesne promene, život nam donosi situacije u kojima u prošlosti nismo uspevali da pronađemo radost i ljubav i nudi nam još jednu priliku da budemo alhemičari svog života i da transformišemo svoje iskustvo. Ono što je zanimljivo, često se takve stvari dogode baš kada najmanje očekujemo. Ali, da bih ispričao ovu priču, neophodno je da se vratim nekoliko meseci unazad.

Do pre manje od godinu dana, imao sam problem sa svojom Ho’oponopono praksom. Kaže Hu Len: „Kada čistimo podsvesna uverenja ili sećanja, pojavljuje se inspiracija i mi je samo sledimo.“

Ali, kako znati šta je inspiracija? Jedno vreme sam proveo u potpunosti paralisan i nisam kretao u bilo kakvu akciju, bez obzira na snažne unutrašnje osećaje. Sumnjao sam u svoj unutrašnji glas. Naravno, ta sumnja je bila čist strah. Bila mi je potrebna hrabrost da iskoračim i imam poverenja. Iz dana u dan, sve sam više verovao svom srcu. Moj um se otvarao za nove mogućnosti, a u život su polako ulazile nove informacije i osobe.

Tako se jednog dana „slučajno“ pojavilo predavanje o „Sedam ogledala starih Esena“. Istog časa sam znao da je to nešto što je značajan deo mog puta. Inspiracija koja se pojavila kao posledica čišćenja. Kao i Ho’oponopono, ovo učenje se zasniva na 100 odsto odgovornosti za sve u svom životu i u mom umu je kliknulo – savršeno se dopunjuju. Svakog dana bih dublje verovao svom unutrašnjem glasu. Iz dana u dan sam viđao srca u oblacima, šoljici kafe, u asfaltu... U tom periodu sam počeo da primećujem poruke i u brojevnim sekvencama. Krajnje logično za jednog matematičara, zar ne?

Znao sam da nam Ljubav ostavlja poruke upravo onde gde ih mi tražimo i odlučio sam da proverim njihovu simboliku i značenje. Konkretno, osećao sam je ovo vrsta anđeoskih poruka. I počele su da se dešavaju zaista fenomenalne stvari. Kada god bih imao neku značajnu dilemu, preda mnom bi se stvorila dva ili tri automobila sa potpuno identičnim registracionim brojem. Ja bih ubrzo proverio značenje na internet sajtu kome sam odlučio da verujem i najčešće bih u času znao šta je moj sledeći korak.

Čistio sam i čistio i svakog dana nastavljao da sledim svoj unutrašnji glas, transformišem svoja negativna iskustva i oslobađam se podsvesnih programa. To mi je omogućavalo da upoznam nova učenja i naučim nove vežbe koje sam počeo da koristim na svojim radionicama. Postajao sam sve hrabriji, sve sam više voleo sebe i svoj svet, postajao slobodniji, radosniji i to je moj svet primećivao. Moje poverenje je bilo toliko da se dešavalo da mi ostane novca bukvalno samo za ulaznicu na neku radionicu ili program duhovnog karaktera, a ja bih, slušajući svoj osećaj, novac dao baš za to. Pošto pišem ove reči, očigledno je da sam nekako preživeo. Programi o novcu su tek dolazili na red.

Konačno sam počeo Hu Lenove rečenice da razumem na mnogo drugačiji način. Shvatio sam da ne treba da budem njegova kopija, već da sledim sopstvenu inspiraciju. Naučio sam i da je na neki način prepoznajem. Jednostavno, ideja koja se ponavlja uprkos našem čišćenju, jeste prava za nas. On često kaže: „Kada čistiš, čistiš, čistiš... brišeš sećanja, ali ne možeš obrisati sebe.“

To mi je omogućilo da slobodno i hrabro koračam. Slušajući ga ponovo i ponovo, sve snažnije sam uočavao: „Ovaj proces radi za mene. Ja želim da vi dobijete ono što radi za vas. Volim te je samo početak.“

mir

U tom periodu sam polako završavao knjigu koju sam pisao i održao nekoliko manjih, zaista izuzetno uspešnih radionica u mojoj organizaciji, ali sam imao i dva gostovanja na radionicama „Nove Svesti“ pred preko stotinu ljudi. To je za mene, a zaista svim srcem verujem i za sve goste bilo fenomenalno iskustvo. Unutrašnji osećaj je govorio da radim pravu stvar i da sve što treba jeste da sa tim nastavim. I zaista, kada sledimo srce, nemamo pojma šta nas čeka nakon narednog koraka, osim, da će to biti najbolje za nas. Sve je teklo divno i imao sam osećaj da rastem iz dana u dan. Zaista predivno iskustvo.

A onda je došao inspirativni projekat buđenja životne radosti na novi nivo. Kada god inspiracije dođe, ona nas vodi van komforne zone i daje nam priliku da se suočimo sa svojim strahovima. Upravo to se dogodilo, kada sam najmanje očekivao. Odjedno se u mom životu pojavila snažna i naizgled strašna informacija. Rečeno mi je da deo programa svojih radionica moram da promenim, te da je to što radim veoma loše za mene i moje potomke. Bez obzira na veliko poverenje u životni proces i unutrašnji mir koji sam gradio, ove informacija me je uzdrmala. Nastavljao sam sa svojim procesom čišćenja i nastojao da povratim svoj mir.

Znao sam da, kao i uvek do sada, nikada nije problem van mene ili osobi koja donosi informaciju, već je problem način na koji percepiram ovu informaciju. Iako sam sve vreme sledio svoju inspiraciju, osećao sam se kao da neko želi da mi oduzme nešto što toliko volim. Ali, odakle dolazi to osećanje? Nastojao sam, kako kaže Hu Len, da čistim i „slušam“ šta se dešava u mom umu. Ubrzo sam razumeo da je to za moj um značilo da ne zaslužujem da vodim veličanstven život.

Ali, ko to kaže? Pa naravno, nešto tako ograničavajuće može reći samo podsvesni program, jer je to samo strah. Proces koji sam pokrenuo je govorio da je moj život radost, te je ovaj program bilo potrebno otpustiti, kako bi radost postala potpuna istina u fizičkom svetu. Još jednom moj um je bio u mračnom tunelu, što je idealna prilika da se zagledam duboko u sebe i čistim, čistim, čistim... Naravno, uverenje nikada nije posledica jednog događaja i danas znam da iza svakog našeg programa postoje milioni i milioni procena sličnih događaja iz naše prošlosti, ali i naših predaka. Zato je njihova energija toliko snažna. Ali, već sam prolazio kroz slična iskustva i znao sam da će sve biti ok.

Kada god vidimo samo jednu mogućnost za bilo šta, to zapravo program diriguje našim umom. Za Božanstvo u nama ne postoje nikakva ograničenja i to je zapravo ono mesto u našem umu koje nazivamo poljem neograničenih mogućnosti. Kako je odmicao proces čišćenje, u mom umu su se pojavljivala pitanja „A ko kaže da ovo nije savršen događaj, ko kaže da ti upravo to neće otvoriti beskonačno novih mogućnosti?“

Nekoliko sati kasnije, uz posvećeno čišćenje i duboku meditaciju u kojoj sam popričao sa negativnom energijom u sebi, desila se još jedna transformacija iskustva. Odjednom sam se osećao mnogo bolje i lakše, bar delom svog bića osetio da zaista to jeste najbolji mogući događaj, te da zaista mala izmena u mom radu može zapravo da mi otvori mnoga vrata, koja su do sada za mene bila zatvorena. Ali, još to nije bio osećaj savršenog mira. Pred sam san, pošto sam učinio sve što sam umeo, izgovorio sam sledeću molitvu:

„Bože, molim te da rešiš ovu situaciju na najbolji način za sve uključene i pošalješ mi nedvosmisleni znak u vezi sa ovim događajem.“

beskonacnost

Naravno da ne želim da radim nešto što može bilo kome da škodi, sa obzirom da je čitava ideja da sledim svoje srce i svojim unutrašnjim mirom doprinosim miru ljudi oko sebe.

Zaspao sam relativno miran. Ali, narednog jutra moja energija nije bila kao i inače. I dalje je crv sumnje u meni radio, a strah mi oduzimao veliku količinu životne energije. Da li je moguće da sve ovo vreme ipak grešim? Da li je moguće da sam toliko lošeg učinio sebi i svojoj familiji?

brojevi Nastavljao sam sa čišćenjem i u meditaciji sam „čuo“ da je vreme za posetu prirodi. Krenuo sam ka Zvezdarskoj šumi i naravno, posle samo minut, preda mnom se pojaviše tri automobila sa brojevima 727 na tablicama. Stanem sa strane, izvadim telefon, ukucam u pretraživač i čekam da se stranica otvori. Stigao je nedvosmisleni znak. „Poruka od Anđela i uzvišenih majstora je da misiju svoje duše obavljaš na savršeni način, tačno kako je Božanstvo reklo.“

Suze su, još jednom, krenule niz moje lice. Tog dana, iste te brojeve sam viđao mnogo, mnogo puta. Transformacija iskustva je postajala sve čistija, bio sam sve bliže Nuli i još jednom se uverio da ne postoji ništa čega treba da se plašim, te da kada dolazimo iz srca, zaista možemo pomerati planine.

Narednog dana održao sam još jednu radionicu, na predlog divne osobe koju još nisam poznavao. Sve je organizovano za samo dva dana i na moje iznenađenje i radost, pojavilo se dvadesetak ljudi. U vožnji sam bio prilično fokusiran na put, kada mi pogled odjednom odlete ka bilbordima. Ugledah „Solaris“, tren kasnije „Sunce“ i sa desne strane „Bravo!“. Da li mi to Sunce (koje naravno ima simbolično značenje u meditaciji koju praktikujem) govori „Bravo“? Poradovah se, ali da nije to možda slučajnost? Semafor. Još jednom dva automobila ispred mene imaju iste tablice. Dok čekam, ukucam i vidim objašnjenje: „Anđeli ti čestitaju i kažu BRAVO za ono što radiš.“

Još jedna nedvosmislena poruka!

Ohrabren do maksimuma i bez zrna sumnje, stajao sam ispred ulaza u zgradu i pričao gospođi koja je radionicu i inicirala o tim porukama. I u sred rečenice o poruci „727“, primetih isti broj ispisan sprejem na zidu preko puta! Rekoh joj to dok smo oboje stajali u čudu. Tren kasnije, moj pogled se pomeri udesno i primetih još jednom napisano na zidu „727“. A onda, isti taj broj, ali kao ogroman grafit, tačno preko puta zgrade u kojoj treba da održim radionicu. Nekome je to nešto značilo, kad god da je to pisao. Ali, za mene je to još jednom značilo „Savršeno obavljaš svoju misiju.“

I dok je Novak Đoković ispunjavao misiju svog srca na Rolan Garosu, ja sam to činio u sali zgrade u centru Beograda.

Uviđao sam da je program sa kojim sam imao priliku da se suočim bio veoma snažan i da je zapravo imao i dublje značenje da „ne zaslužujem da živim“. U meditacijama tih dana video sam i scene u kojima je moj deda kao petnaestogodišnji dečak bežao iz zapaljene crkve, praćen mecima. U trenutku pomislih, hvala ti Bože što meni lekcije sa istim značenjem dolaze na beskonačno lakši način... Sad mi je savršeno jasno, da li neko puca na nas ili nam kaže rečenicu koja nam ne prija, može imati apsolutno isto značenje za naš um. Ali, kada čistimo, pojavljuje se informacija, jedinstvena i savršena za nas.

I ovaj događaj, koji me je na početku zaista uplašio, zapravo mi je doneo neverovatne poruke i nove nivoe slobode. Shvatio sam da ne treba da budem vezan ni za šta i da je potrebno samo da nastavim da verujem svom srcu. A kada je tako, onda mi divne ideje stižu u raznim situacijama... na primer, kada trčim šumom, odjednom dobijem ideju za prelepu vođenu meditaciju, a kada sedim kraj Dunava, pojavi se ideja za novu vežbu na radionici, koju nikada ranije nisam čuo ni video.

Za kraj, dragi moj saputniče na ovoj planeti, imam samo jedno pitanje za tebe. Da li želiš da promeniš svoju sudbinu? Ako je odgovor potvrdan, onda je potrebno da prihvatiš 100 posto odgovornosti za sve u svom životu i beskompromisno slediš svoje srce. Ljubav će te potom voditi stazom kojom niko nikada u istoriji Univerzuma nije prošao. Biće to vožnja rolerkousterom, nema nikakve sumnje, sa mnogo uspona i padova. Neka te na tom putu prati duboki unutrašnji mir. Mir koji prevazilazi svako pojmanje.

Autor: Marko Maoduš, www.markomaodus.com, Follow Yout Heart Coaching Marko Maoduš

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

Kako ostati motivisan i negovati motivaciju?

Deca u sadašnjem trenutku

Moć navike: Kako se osloboditi?

Život počinje izvan komforne zone

Kako najbolje organizovati sebe?

Kako da vodimo nadahnut život?

Priča o neuvredljivom čoveku

Priča o kralju i prijatelju
Živeti kao kanal Univerzuma
Kako napuniti cediljku vodom - poučna priča
Jedan od načina da rešimo svaki problem

Kako je jedan skijaški vikend postao duhovno putovanje

Još malo o ZASLUŽIVANJU