Noosfera - Zemljin omotač svesti

Naš sadašnji svet transformiše se veoma brzo i to na svim nivoima - svedoci smo ekspanzije tehnologije, globalnog zagrevanja, ekonomskog kraha, i sveukupnog socijalnog haosa. Kada se nešto transformiše ono se menja iz jednog oblika u drugi.

A koje je to novo stanje ka kome se naš svet transformiše? Da li smo mi samo pasivni posmatrači tekućih promena ili (moramo da) aktivno sudelujemo u njima? Dok stari način odumire, simultano se rađa novi način - prema konceptu noosfere, mi možemo sami našim mislima odrediti kako ćemo živeti.

Predivno bi bilo da kolektivno vizualizujemo neki novi, drugačiji i bogatiji svet - Zemlju kao umetničko delo.

Novu paradigmu uz krah maksime “vreme je novac”, svet u kome je sinhronicitet normalno svakodnevno iskustvo i sve se doživljava kao umetnost. Na takvom mestu svako je umetnik, pa čime god čovek poželeo da se bavi i tim putem doprinosi celokupnom čovečanstvu, čineći to s ljubavlju u srcu i samo zato što mu ono što bira pričinjava neizmernu radost (dakle nema kalkulacija o materijalnom već samo emotivnom profitu), čovek stvara svojevrsnu umetnost.

Baš kao magnetno polje oko ljudskog tela, možda poznatije pod nazivom aura, i Zemlja kao živo biće ima svoju magnetosferu koja sadrži naše kolektivne misli, osećanja, i našu svest. Može se reći da je to planetarno polje uma. Boris Petrović, član udruženja “Nikola Tesla” (institut nove kosmologije i nauke o vremenu) noosferu posmatra kao spiritualno-ekološku konstituciju koja je ključ za multidimenzionalno iskustvo.

noosfera

Termin noosfera (na grčkom noos znači – um) prvobitno spominju geohemičar Vladimir Verdanski* (Vladimir Vernadsky), paleontolog Tejar de Šarden (Pierre Teilhard de Chardin), nezavisni istraživač Valum Votan. Noosferu, kao mentalni omotač planete karakterišu razum i svest kao unitarni fenomen. To znači da kvalitet i priroda naših kolektivnih misli direktno utiču na noosferu i stvaraju kvalitet našeg okruženja - biosferu. Kako je ovo povezano sa našim umom i percepcijom Vremena? Našu percepciju vremena materijalizuje magnetni proces rekonekcije u Zemljinoj magnetosferi, a Zemljino magnetno polje ponovo počinje da oponaša iskonski izvor večito vibrirajućeg univerzuma. Trenutno stanje civilizacije neodrživo je usled iracionalne destrukcije biosfere. Da bi smo kolektivno stvorili održivi sistem, moramo se uskladiti sa ovim promenama u magnetnom polju zemlje, tačnije, uskladiti se sa harmoničnim oscilacijama univerzuma.

Rađanje multidimenzionalne zemlje moguće je kada sva ljudska bića vibriraju kao jedno i pridruže se večnoj pesmi univerzuma. Šta ovo podrazumeva na individualniom nivou? Moramo prvo razmotriti - po čijem se mi to vremenu upravljamo?

Zabeleženo je da je kineski filozof Lao Tzu rekao: >> Vreme je izmišljena tvorevina. Reći “nemam vremena”, isto je kao reći “ne želim”. <<
Noosfera funkcioniše po kodovima Prirodnog vremena (vreme je umetnost), a to je vreme Sunca, Meseca i zvezda, dana, kao i sezona jedne godine . Kretanje Sunca, Meseca i zvezda ima sve veze sa onim što se zove prirodno vreme. Korišćenje kalendara 13 meseci, svaki sa 28 dana, put je ka povratku prirodnog vremena. Stari vremenski sistem “vreme je novac” održavao se putem dva vremenska izuma: Gregorijanskog kalendara i mehaničkog sata. Interesantna je zen izreka koja nas pita: “Ako bi svi satovi na svetu stali, koliko bi bilo sati?”

Da li je moguće da naše svakodnevno upravljanje prema veštačkim tvorevinama neće uticati na naš um i našu percepciju sveta? Čitava priroda, solarni sistem, galaksija, univerzum - sam kosmos upravljaju se u skladu sa prirodnim vremenom. Jedino nama je potreban sat.

Vreme ne možeš videti, dotaći, ili okusiti, ali možeš osetiti da se događa. ili ne događa. Ponekad ono “teče” sporo, nekad brzo. Mnogi ljudi imaju osećaj da se “vreme ubrzava”.. možda je pravo pitanje ovde: Zašto moj um radi ovako ubrzano? Da li to takođe ima neke veze sa vremenom? Zašto se stalno osećam kao da sam u žurbi i kao da nikad nemam dovoljno vremena?
Sve ovo su subjektivni doživljaji Vremena - osećaj da Vreme postoji unutar nas, da Vreme osećamo u nama. To je zato jer prirodno vreme zapravo je medijum kreacije. Kako smo se udaljili od toga? Da li je moguće da postoji veštačko vreme?

neuroni

Kada stanujemo u gradu, malo je verovatno da smo svakodnevno svesni faza Meseca (i njihovog uticaja na nas), izlaska i zalaska Sunca (zapravo, rotacije Zemlje oko svoje ose u odnosu na Sunce, koja stvara efekat izlaska i zalaska Sunca..!!), sazveždja, položaja i kretanja planeta, a još manje da ćemo se prema tome voditi. Život u gradu vodi se prema kalendaru i mehaničkom satu.

Pogledajmo ukratko šta je kalendar ustvari… reč kalendar izvedena je iz latinske reči koja znači “štedna knjižica”. Prvi dan svakog meseca u Julijanskom kalendaru, koji je preteča Gregorijanskog, nazivao se “spisak”, engleski “calends”. Taj dan bio je predviđen kao dan kada ste plaćali svoje račune i dugove. Izgleda da je to upravo glavna svrha kalendara koji i danas koristimo, uz još jednu mogućnost - da zakazujemo sastanke.

Dakle vođenje računa o biznisu i obavezama.. ali gde je priroda u svemu tome? Šta je to ravnodnevnica , šta je solsticij i kada se dešava.. u kojoj je trenutno fazi Mesec? Da li ćemo prirodno biti u toku sa odgovorima na ovakva pitanja (bez upotrebe Googla), da li će nam i pasti na pamet sve dok se vodimo Gregorijanskim ili kojim sličnim kalendarom? Teško da biste ikad pomislili na bilo koji prirodni fenomen koristeći ovaj kalendar.. da li to onda znači da je koncepcija kalendara takva da nas drži u neravnoteži sa prirodom?

Isto je i sa satom, recimo.. osećaj gladi javlja se prirodno u nekom trenutku, a mi često sedamo za sto kada sat na zidu otkuca da je vreme za nedeljni ručak. Jedino slobodno biće na ovoj planeti koje obrokuje kada je “za to vreme” (koje pokazuje časovnik ) umesto “kad oseti glad” (vreme koje pokazuje organizam) je čovek. Ovo je smešno. Pitanje je i koliko je slobodno takvo biće. Mogli bismo reći da je kalendar uređaj za programiranje, i da kao takav, određuje prirodu našeg društva, jer programira i kulturu i ljude koji ga koriste. Baš iz tih razloga kalendar bi trebao biti instrument koji na neki način ljude, čitavu civilizaciju, i planetu, stavlja u harmonični odnos sa zvezdama, Suncem, Mesecom i svim prirodnim fenomenima.

Jer, sve dok smo u harmoniji sa prirodom i univerzumom, mi smo u harmoniji kako sami sa sobom tako i sa drugim ljudima i bićima ove planete, što je glavni i osnovni preduslov za zdravlje, i prirodno odvijanje evolucionog toka (sa povoljnim efektima po ovu civilizaciju!). Takav je kalendar 13 meseci koji su koristile stare civilizacije, a za koji se čitavog života zalagao Valum Votan, poznatiji pod pseudonimom Jose Arguelles.

zemlja

Dva glavna principa na kojima Verdanski zasniva svoj rad - koji je kulminirao konceptom noosfere - su da život postoji i prostire se kroz čitav univerzum, a ne samo ovde na Zemlji, kao i da samo život rađa život (“All life comes from life”). Tejar de Šarden govorio je da čovečanstvo evoluira u novu formu, smatrajući da “sve što nastaje - konvergira” (teži zajedničkom rezultatu), i da prema njegovim rečima, kolektivna svest teži ka tački dostizanja jedinstva.
Da bi se ova težnja ikada ostvarila, prethodno svaki čovek mora na ličnom planu iskusiti jedinstvo, i ponovo postati celovit.

Na individualnom nivou, možemo početi od smirivanja svog uma, i potom preispitivanja dogmi koje nam više ne koriste i bespotrebno okupiraju naš mentalni prostor koji bi se mogao daleko korisnije iskoristiti, naravno u pravcu ličnog i globalnog boljitka, ozdravljenja planete i narušenog skladnog funkcionisanja procesa biosfere. Za ovo je potrebna surova iskrenost prema sebi. Trenutno je u toku, a i nadalje nam predstoji, jedno veliko prolećno čišćenje!

*Ruski geolog Vladimir Verdanski napisao je knjigu pod nazivom Biosfera i Noosfera, koju je na srpskom jeziku ove godine (2012) izdao Službeni glasnik.

Aleksandra Leverda
Apsolvent Zaštite Životne Sredine