Kompleksnost nastanka EMOCIJA i TERAPEUTSKI RAD

U svakodnevnoj terapeutskoj i koučing praksi sreće se niz problema čiji uzrok nije uvek kompleksan ali je posledica (pogotovo ako je vreme ispoljavanja duže) značajna i sa značajnim efektima koji menjaju ponašanje, raspoloženje, dugoročno utičući na strukturu ličnosti.

Evo jednog konkretnog modela razvoja koji može da posluži kao primer.

Ljudi koji rade administrativne poslove često nisu dovoljno fizički aktivni i sati sedenja na radnom mestu, često u nezdravim položajima dovode do oštećenja kičmenog stuba. Ukoliko se tome dodaju i loše navike konzumiranja cigareta, kafe, suve i masne hrane, može se zaključiti, a i medicinska istraživanja pokazuju, da dolazi do znatnih telesnih oštećenja, pre svega kardiovaskularnog sistema.

Potrebne su godine da se ova oštećenja izraze u vidu konkretnih bolova ili otežane cirkulacije. Kičma, koja najčešće strada i nervi koji se oko nje pružaju imaju odlučujuću ulogu u funkcionisanju organa u ljudskom telu – srca, pluća, organa za varenje. Obzirom na oštećenja, najčešće okoštavanje, dešava se da neki od organa povremeno imaju smetnje u radu, javlja se "preskakanje" srca, nepravilan rad želuca ili žuči. Sledstveno tome javlja se znojenje, osećaj vrtoglavice, moguća je mučnina, bol i ostali neprijatni simptomi.

Ključni momenat je interpretacija tih simptoma, nadražaja, a to je način kako nastaje ono što možemo nazvati emocijom. Veliki broj ljudi će pomenute simptome ili nadražaje pretočiti u emociju koju poznajemo kao strah, kod nekih će to čak ići i do fobije pa će deo dana, mesto ili situaciju dovesti u vezu sa strahom koji osećaju. Fobija će dodatno zakomplikovati stvari u društvenom kontekstu pa će biti potrebna pomoć da se takvo stanje prevaziđe.

psiho

Osećaj konstantnog straha može dovesti do nedostatka samopouzdanja, lišavanja socijalnih kontakata, paranoičnih misli i raznih drugih poteškoća. Većina ljudi pribegava samoizlečenju u vidu korišćenja lekova za smirenje ili alkohola. Nesumnjivo je da se neka od ovakvih ponašanja mogu razviti u bolesti zavisnosti ili srodne poremećaje.

A sve je počelo od lošeg sedenja, nedostatka fizičke aktivnosti i loše ishrane.

Svaki čovek u sebi, bez obzira na kulturološki i socijalni kontekst sadrži mehanizme koji upravljaju njegovim životom na nesvesnom nivou. Ovi mehanizmi su uslovno rečeno čitači glavnih životnih parametara u koje spadaju nadražaji koje dobijamo preko čula – vid, sluh, dodir, temperatura, pritisak, fizička ravnoteža...

Zavisno od kombinacije, intenziteta i dužine nadražaja inicira se primarni osećaj prema kome se neko oseća – uplašeno, loše, tužno, radosno, ljuto.

Obradom u našem svesnom delu sebe i pod jakim uticajem okoline i naučenog, mi primarne osećaje prevodimo u emocije i istim redosledom kao gore osećamo emocije – strah, krivicu, potištenost, sreću i bes.

Ukoliko navedene emocije preovladaju u dužem vremenskom periodu onda one postaju raspoloženja, sledstveno prethodnom nizu – anksioznost, autodestruktivnost, depresija, maničnost, destruktivnot (mizantropija).

Shvatate kompleksnost nastanka emocija?

Zamislite sada koliko su tek kompleksne emocije nastale u detinjstvu, koliko su se puta transformisale i kako su se vešto prikrile. Situacija se dodatno komplikuje sa protokom vremena koje su emocije imale da se ukorene u ličnosti i postanu deo rutinskog ponašanja preko koga su osobu označile u društvenom kontekstu. Na taj način je stvorena uloga koju čovek prihvata kao svoju i uporno je igra bez obzira na posledice.

Zašto je važno da se napravi jasna razlika između toga šta čovek oseća i kako se oseća?

Najvažniji razlog za ovo je taj što se rešavanje problema dešava osvešćivanjem osećanja. Sama svest o emociji je prvi korak u rešavanju problema, sledeći i ključni je njeno osvešćivanje i realno proživljavanje. Naravno, stvari nisu jednostavne toliko da će se čovek izlečiti od hroničnog osećanja tuge koju intelektualno nazivamo depresija, ukoliko se jednostavno isplače, ali je to svakako prvi korak (siguran sam da ste nešto slično doživeli u svom životu).

podrska

Potreban je niz metoda koje pomažu da se osećanje shvati, prihvati, da se prepozna njegovo poreklo, društveni i porodični kontekst i na osnovu toga da se ono postavi u funkcionalnu ulogu kao deo novog sistema unutrašnjeg života čoveka. Jednostavnije rečeno, ovde se radi o korišćenju unutrašnjih resursa čoveka na najprihvatljiviji mogući način.

Šta je rešenje?

Neko ko se nalazi u situaciji da sve što je navedeno proživljava u sopstvenom životu možda misli da je pitanje "Ima li rešenja?" prikladnije. Rešenja zaista ima.

Prvi korak je odluka i želja da se napravi promena u životu. Sledi rad sa emocijama, prepoznavanje konteksta, pre svega porodičnog, primena metoda i alata za podršku novim obrascima ponašanja koji stvaraju pozitivnu inerciju.

Ono što svakako treba imati na umu je da ne postoje univerzalna rešenja i da svakoj osobi treba pristupiti sa autentičnom zainteresovanošću i voljom da se sa njom sarađuje u pravcu ostvarenja produktivnijih načina življenja.

Autor: Dragan M. Jović, stručnjak za razvoj poslovnih veština