Glas MUDRE PTICE ~ Priča o Indijancu i plavokosoj devojčici

U jednom velikom gradu, na krajnjem zapadu sadašnje Severne Amerike, živeo je Džo, dvanaestogodišnji dečak, potomak američkih Indijanaca. Pre bi se, zapravo, moglo reći da je bio potomak crvenokožaca, jer su nekadašnji moreplovci, stigavši do kopna Amerike, mislili da su otkrili Indiju, pa su i njene stanovnike, domoroce, nazvali Indijancima. Džo je bio jedan od malobrojnih preostalih pripadnika ovog ponosnog naroda, koji se iz rezervata, kako-tako, uklapao u modernizaciju i buran razvoj ovog dinamičnog kontinenta.

Majka je Džoa, dok je bila živa, naučila pravom jeziku njegovog plemena. Na tom jeziku pričala mu je bajke, priče i legende o velikim junacima, istorijat njegovog plemena i predanje o muškoj lozi, kojoj je i on pripadao i po kome bi i on, da je pleme opstalo, mogao biti poglavica. Njegovo indijansko ime, koje mu je majka dala, bilo je "Glas Mudre Ptice", jer je od malih nogu imao neobično dubok i melodičan glas. Kada mu je majka iznenada umrla, čovek s kojim je živela, njegov očuh, nazvao ga je Džo, kratko i jednostavno, jer nikad nije mogao da, preko stalno pijanog jezika, prelomi njegovo indijansko ime.

Očuh je držao prodavnicu alkoholnih i bezalkoholnih pića i tu je Džo mogao da upozna najgori šljam Amerike: teške alkose, još teže narkose, ovisnike svih vrsta, prostitutke, kriminalce, sitne džeparoše.

Nedaleko odatle, na jednom od bulevara, bleštala su svetla luksuza i bogatstva, živelo se životom otmenim i skupim, vozila su se ogromna kola, prave drumske krstarice.

No, sve to nimalo nije zanimalo Džoa, koji je najveće zadovoljstvo nalazio u smišljanju pesama i priča koje je zapisivao na svom maternjem jeziku. U tom svetu, svetu izmišljenih junaka i događaja, osećao se kao u svom beskrajnom kraljevstvu. Osim toga, dobro je zapamtio i poruku jednog svog pretka koju mu je najka prenela a izgovorio ju je njegov pradeda na samrti, svodeći svoje životne račune:
"Oduvek sam bio siromašan, ne znam ni jednu jedinu pesmu."

Shvatajući tu poruku kao opomenu i kao gorku svest o promašenosti sopstvenog života, daleki potomak staroga Indijanca, Džo, Glas Mudre Ptice, pažljivo je osluškivao i pomno pratio trenutke nadahnuća u kojima je, sedeći za stolom, ispisivao svoje pesme i priče ili ih je samo čitao iz knjiga drugih pisaca.

Jednoga dana, dok je čitao poznati američki žurnal, ugledao je sliku prekrasne plavokose devojčice kako sklopljenih očiju leži na postelji. Tekst je na celoj strani pripovedao o jednoj njegovoj vršnjakinji koja je živela na sasvim drugom kraju Amerike, na istočnoj obali. Pre dve godine, dok je jahala konja, on se iznenada uznemirio, dao se u mahniti trk i zbacio ju je sa sebe.

Od tada se više nije budila, iako su joj sve životne funkije bile gotovo sasvim normalne. Očajni roditelji su pokušali sve što su mogli, potrošili su skoro sav imetak na najpoznatije lekare, ali im niko nije mogao pomoći. Njihova devojčica, plavokosa Natali, i dalje je spavala i kao da nije htela da se probudi. Majka ju je takvu i prala, kupala, šišala, sekla joj nokte. A kada je na ćerkinom telu počela da primećuje lagane promene koje su nagoveštravale da se u njoj budi žena, ozarila je nova nada.

Međutim, prošlo je više meseci a devojčica se nije budila. To je majku bacilo u još dublje očajanje. Iako su to najpre s gnušanjem odbili, roditelji su na kraju prihvatili i ponude raznih sekti i isterivača đavola i duhova da, uz određenu naknadu, odigraju svoj ritual. No, nikakva magija nije imala uspeha.
 

Pod snažnim utiskom novinske priče, a naročito oduševljen slikom uspavane devojčice, u Džou se probudila neobično jasna nada za kojom je veoma brzo usledila i odluka - pokušaće da joj pomogne! Uopšte nije razmišljao kako će to izvesti. Jednostavno je, verujući u sebe, izabrao svoje najlepše pesme i priče i, pretpostavljajući da ona ne zna njegov jezik, prepisao ih na engleski. Zatim je, bez objašnjenja i pozdrava sa očuhom, otišao, seo u voz i zaputio se na istočnu obalu. Za svaki slučaj i da ga ne bi tražila policija, pre odlaska je u poštansko sanduče ubacio kratko pisamce za očuha.

U trenutku kada je Džo zakoračio nogom u voz devojčica je sanjala san koji joj se, u poslednje vreme, često ponavljao. Sanjala je kako s dalekih Stenovitih planina silazi prelepi crnokosi mladić, crvenkaste kože, u blještavoj indijanskoj tradicionalnoj nošnji, s mokasinama na nogama i ukrasom od perja na glavi, obeležjem poglavice plemena. Prilazio joj je na poludivljem mustangu zapenjenih usta i nozdrva, sličnom onom konju s kojeg je pala. Govorio joj je neke, njoj sasvim nerazumljive reči, a zatim je prijateljski pružao ruke k njoj. Ona je želela da odgovori na ovaj prijateljski poziv i pokušavala da ustane, ali nikako nije uspevala u tome.

Džo je posle napornog putovanja, koje je trajalo dva dana, konačno uspeo da pronađe mali grad na samoj istočnoj obali Amerike. Čim je prvog prolaznika zapitao za devojčicu, odmah su mu objasnili gde je kuća njenih roditelja, jer je ona, u međuvremenu, postala neka vrsta atrakcije, atrakcije one vrste koju preduzimljivi, a pogotovo beskrupulozni, znaju da iskoriste i obrnu poneku paricu.

Kada je stigao do njene kuće, predstavio se roditeljima, rekavši da je stigao iz daleka i da bi želeo da pokuša da pomogne njihovoj devojčici, jer, kada je ugledao njenu sliku u novinama, osetio je neku neobičnu snagu i privlačnost ispod njenih sklopljenih kapaka. Roditelji su isprva bili nepoverljivi, ali su na kraju popustili, pobeđeni neobičnim žarom s kojim je naočiti dvanaestogodišnjak govorio.

Džo, Glas Mudre Ptice, prišao je krevetu usnule devojčice i gotovo ostao bez daha od njene lepote. Bledo lice, glatko i čisto poput cveta ljiljana, glava uokvirena dugom kosom boje zlata, očni kapci s dugim trepavicama i neobično rumene, blago stisnute usne. Grudi su joj se ravnomerno uzdizale i spuštale u ritmu dubokog, dubokog sna.

Uzdrhtao od njene očaravajuće lepote, Džo je iz svoje torbice izvadio pesme i priče i počeo da ih čita na engleskom, jer ona indijanski sigurno ne bi razumela. Čitao je, čitao, čitao satima, ali bez uspeha. Zatim se vraćao na početak, već mu se i grlo osušilo. Čudio se kako njegove pesme i priče nemaju nikakvog efekta i ne deluju na Natali, a uneo je u njih celog sebe, svu svoju iskrenost, svu svoju dušu i svu svoju novorođenu ljubav prema njoj.

Veče se spustilo, morao je da odustane i s velikom tugom je napustio devojčicinu kuću. Nije želeo da traži prenoćište u gradu. Izašao je izvan grada i deo noći proveo na jednom uzvišenju pod granama starog hrasta. Osluškivao je zvukove noći, posmatrao kretanje zvezda i Meseca na nebu, gledao kako trnu i poslednja svetla u gradu, a zatim je, u polusnu, prizvao zavetne pesme i igre svojih predaka uz vatru i ritualne obrede u pevačkom zanosu.

Poluomamljen, ugledao je svetlucanje morske površine u noći i uputio se prema šumu morskih talasa. Po vlažnom pesku je prošetao obalom, zapljuskivan po nogama onim istim talasima koji su nekada davno zapljuskivali noge njegovih davnih predaka, nekada gospodara te divne zemlje; istim onim talasima koji su doneli nepoznate belokošce, najpre prijatelje a potom zavojevače i neprijatelje.

Tako je dočekao jutro, a zatim je, s potpuno jasnom svešću o tome šta treba da uradi, ponovo otišao u grad. U velikoj robnoj kući kupio je kompletnu opremu malog indijanskog poglavice, koja se sada prodavala kao suvenir, i ponovo otišao do devojčicine kuće. Još jednom je usrdno zamolio njene roditelje da pokuša još samo ovaj put. Premoreni od silnih pokušaja i mnogo puta izjalovljene nade, roditelji su najpre među sobom porazgovarali i na kraju jedva pristali, ali, da to bude uz njihovo prisustvo.

U susednoj sobi Džo je obukao opremu indijanskog poglavice, a zatim seo ispred devojčicinog kreveta i počeo laganim grlenim glasom, Glasom Mudre Ptice, da govori svoje pesme i priče na čistom indijanskom dijalektu njegovog plemena. Kako je vreme odmicalo, Džo je sa sve većim žarom pričao. Potom je ustao i, pred začuđenim roditeljima uspavane Natali, zaplesao ples svojih predaka.

Pevao je i pričao o svom davnom plemenu i narodu koji je pre nekoliko stotina godina živeo baš na ovim prostorima u sreći i izobilju, s puno hrane i plodova prirode nadohvat ruke; o prvom susretu njegovog plemena s nepoznatim belim ljudima koji su dočekani kao prijatelji, otvorenog srca.

Pričao je i pevao o krvavim sukobima i seobama plemena, o ratovima koje niko nije želeo izuzev trgovaca oružjem i kriminalaca svih vrsta, o osipanju i nestajanju mnogih plemena, o povlačenju sve dublje u planine pred najezdom novih izdajnika i gramzivaca, koji su upropaštavali sve dogovore s poštenim belim ljudima, o uništavanju nebrojenih krda bizona, o potrazi za mirom njegovog desetkovanom plemena, o potrebi za očuvanjem njegove skoro uništene rase...

Glas mu je potresno drhtao dok je govorio životnu priču, svoju i svih svojih predaka. Na kraju je stao ispred devojčicinog kreveta, ispružio obe ruke prema njoj s otvorenim dlanovima i mirno izrekao još nekoliko rečenica.

Nakon toga je zaćutao i strpljivo posmatrao devojčicine oči pod teškim kapcima i dugim trepavicama. Učinilo mu se da vidi tek drhtaj na njenom usnulom licu. I zaista, sledećeg trenutka, Natali je najpre zatreptala, a zatim otvorila dva modro plava oka, još pomalo sanjiva, ali sve sjajnija i lepša.
 

Pred njom je stajao lepi dečak duge crne kose, u opremi indijanskog poglavice, s ispruženim rukama i govorio joj one iste reči koje je često slušala u svojim snovima. Sada ih je potpuno razumela.

Zagledan u sjaj njena dva modroplava oka, Džo, Glas Mudre Ptice, je znao da je pronašao dva gorska izvora u kojima se ogledao lik njegovih predaka. Uhvativši Natali za ruku, rekao joj je još jednom na indijanskom:
"Ustani, Zvezdana Roso! Ti i tvoj konj nagazili ste na lutajuće duše mojih ubijenih predaka. Ali, sve ti je oprošteno, ti više nećeš ispaštati grehe svojih predaka."

Autor: Janika Peči

Janika Peči, po zanimanju službenik, po vokaciji književnik, po duhovnom opredeljenju tragalac za Konačnim. Član Udruženja književnika Srbije. Do sada objavio 15 knjiga poezije i proze za odrasle i decu kao i haiku poezije. Tragalac kroz jogu, TM i TM Sidhi program, Silva metod, Reiki i Kundalini reiki, Cord metod i Porodični raspored, Skalarne talase i Kundalini maha jogu.

Link za zainteresovane: www.panonijaruma.rs

PROČITAJTE OSTALE PRIČE OVOG AUTORA:

Lutka leptira SNOHVATAČA ~ Priča o METAMORFOZI

SEMINARI & RADIONICE