Ispovest samohrane majke ~ Shvatila sam da PREUZIMAM ENERGIJE ljudi oko sebe

Živiš kao nevino dete i ne želiš da odrasteš. Ne zanima te svet laži, glume, neiskrenih duša, stresa, trke i negativnosti. Nisam htela da odrastem i uživala sam u svojoj nevinosti i neiskvarenosti dok nisam postala MAMA. Trudila sam se da ostanem ista, ali bilo je nemoguće u svetu odraslih.

Počela sam se osećati kao vanzemaljac i kao da sa mnom nešto nije u redu. I verovatno nije ni bilo, tako su mi govorili. Nije im odgovarala moja vedrina, moj optimizam, moja požrtvovanost. Promenili su me. Dozvolila sam im. Izigrali su moje Biće, moj Duh i moje Srce. Zatvorila sam se u tamu kao posledicu njihovih uverenja. Nisam imala snage da živim Sebe okružena njima, gazili su me i terali u ludilo.

Osećala sam umesto njih, čitala njihovu podsvest koje nisu bili ni svesni. Svoju čistotu zamenila sam njihovim crnilima, frustracijama, potisnutim osećajima, nesvesnim delovima njihovih boli. Utapala sam se u toj gorčini i mržnji. Nisam mogla razaznati ko sam? Šta sam? Zašto mi se to dešava?

Shvatila sam da preuzimam energije svih oko sebe. Blokirali su moju, pa sam osećala njihovu. Njihove vibracije su mi govorile istinu dok su oni sebe lagali i tiho patili, nemoćni da krenu napred. Proživljavala sam, osećala i videla njihove borbe.

Naučila sam s vremenom da to nije moje u meni i nakon dugo godina ponovo je počela da izbija Svetlost i vera da sam na dobrom putu.

Shvatila sam da je mojoj Duši to bilo potrebno da ojača i nadraste sve one koji su je uveravali u tamu i uporno gurali dole. Sve se to dešavalo u periodu odgoja dvoje dece bez muža.

Rast Duše bio je neophodan da bih sebe izgradila u potpunosti. Možda je to i odgovor svima koji su prstom upirali u svaki moj odnos nakon razvoda. Kako može? Pa ima decu! A nisu znali moju borbu Duše, nisu čuli moj vapaj, nisu videli istinu u meni, a ja sam njihovu videla i osećala. Oni to nisu mogli, nisu videli ni svoju. Nisu videli tugu u očima, nisu gledali Dušom, nisu osećali, samo su zamerali, osuđivali.

Bila je to borba života! Očajnički mi je bio potreban rast iznutra, pobeda same sebe nad svima oko mene. Maštala sam princa, bajku, spasioca, pratitelja. Nekoga ko će videti istinu u meni. Naprotiv, nailazila sam samo na one koji su me gurali u patnju i bol. I tako godinama.
 

Danas, 9 godina kasnije, znam da je to bio rast duha, uma i celog bića. Nisam dobila njihovu ljubav, ali sam dobila svoju. Dobila sam svoju svetlost i svoj osećaj Jedinstva. Trudila sam se tokom tog perioda da prenesem deci sve što sam učila, osećala, spoznavala iz dana u dan. Učila sam ih Istini. Istini života, da nikada, radi nikoga, ne gube Sebe, da žive istinu i samo istinu, da ništa ne potiskuju, da kažu sve što im je na duši, da priznaju ljubav onome koga vole, da reaguju na nepravdu, da budu svoji uvek i stalno. Učila sam ih da budu ono što treba da bude ljubav, da osećaju, da žive, da budu najbolji prvo sebi i da kao takvi mogu biti najbolji svetu.

I kad je bilo najbolnije, najrizičnije, i kada sam gubila tlo pod nogama i kada sam ostala bez ičega, bez puno dragih ljudi, i kada sam se osećala sama protiv svih i pri tome se gušila od boli, nisam gubila veru, a bilo je nekad zastrašujuće. Veru da je to moj put, da tako treba biti i da se sve dešava kako bi jednom došlo ono najbolje što može biti.

Mislila sam da ne verujem u Boga, da sam anti-vernik. A celo vreme vodila me vera - vera u dobro, u mir, u ljubav. I to je bio moj Bog. Ono što je u tebi, vera u sve najbolje što možeš biti, to je za mene Bog.

Spoznala sam veru, svoju veru, i dozvolila deci da na svome putu nađu sami svoju veru i nauče ko je za njih Bog, bez nametanja ičijeg. Da sami nađu istinu i dobrotu života.


 

Autor: Maja Rosić

SEMINARI & RADIONICE