Najdetaljniji opis iskustva VIPASSANA meditacije ~ Zašto svi TREBA da je probaju?

Dhamma Atala, 17 – 28.5.2017.

Šta sam znala o Vipassani u momentu kada sam se prijavila da provedem 10 dana u nama najbližem Vipassana centru koji se nalazi u Italiji i zove se Dhamma Atala?

Moja odluka da odem bila je inspirisana tekstovima Aleksandra Bilanovića o njegovim Vipassana iskustvima (objavio časopis Nova Svest). Prepoznala sam da je to ono što mi treba, što će mi pomoći da doprem do svog unutrašnjeg bića, da se bar malo razbudim iz ovog užasnog sna u koji svakodnevno tonem. Moja meditativna praksa nije bila zavidna - uspevala sam da meditiram jedan sat, koncentrišući se na svoj dah, ali sam to radila retko, naravno, uvek se dešavalo nešto što je bilo ′važnije′ i što je prouzrokovalo njeno odlaganje. 

Posle potvrde da sam primljena kao novi student, iz Dhamma Atale su mi poslali tekst sa pravilima ponašanja, od kojih navodim najvažnija: poštuje se ′noble silence′ - plemenita tišina, nema razgovora između studenata niti gestikulacije, hrana je vegetarijanska, nema pitanja, pisanja, slušanja muzike, ubijanja živih bića, krađe, laganja, konzumiranja alkohola i opijata, za vreme trajanja kursa uzdržavamo se bilo kakvih seksualnih aktivnosti, muškarci i žene su odvojeni, ustajanje je u 4 sata ujutru...hmm, ništa od ovoga mi ne pada teško.

Tišina je najlepša muzika za moje uši, a sada će ona postati ′noble silence′ – plemenita tišina. Radujem se.

Pokušavam da pronađem na internetu još neke tekstove, čini mi se da ih ima vrlo malo, a ovi koje sam pronašla nisu ohrabrujući – shvatam da neki nisu izdržali meditaciju od jedanaest i po sati dnevno, i da im je sve to bilo vrlo loš doživljaj. Tada počinjem sebe da preispitujem –zasto misliš da će biti onako kako se nadaš? Šta ako osećaji budu tako grozni da ne možeš da izdržiš? Šta ako se tamo pretvoriš u jedno užasno biće puno besa i ne uspeš to da prevladaš? Šta ako bolovi u telu postanu nepodnošljivi? Šta ako sve napustiš već posle drugog, trećeg dana? Šta ako je i ovo još jedan neuspeli pokušaj?
 

Dhamma Atala

Na železničkoj stanici u malom gradu Faenca, polako se okuplja ekipa. Ne poznajemo se, naravno, ali tako je očigledno da idemo na isto mesto. Svi čekamo autobus koji će nas odvesti u Dhamma Atalu. Po dolasku se smeštamo u sobe. Imamo večernju meditaciju, sat vremena. Od sutra počinjemo, sutra je dan prvi – Day 1 – Giorni 1. Budi nas gong u 4 ujutru. Umivanje, zubići, oblačenje, odlazimo u hol za meditaciju i počinjemo u 4 i 30. Pomalo je hladno, svi smo ogrnuli neku ćebad, mnogi su podmetnuli pod noge jastučiće kako bi sebi olakšali nadolazeće muke, neki su od ćebadi i jastuka sazidali čitave spratove dok drugi sede na mini klupama.

Koncentrišem se na svoj dah, biram turski sed i posle sat vremena me noge veoma bole. Menjam položaje pokušavajući da nađem najudobniji. E, to je momenat kada se vreme usporava - minut traje dugih 60 sekundi a svaku sekundu osećam i živim unutar sebe. Nema se gde, a i ne želim nikud da odem.

Uspevam da izbrojim tri udaha, a onda padam u dubok san koji traje verovatno 5 sekundi, iz koga se trgnem, po opet dubok san, pa buđenje i tako će to nastaviti da se smenjuje vrlo intenzivno, iz minuta u minut u prva tri dana. Dešavanja u snu su tako stvarna, da čak okrećem glavu prema likovima koje srećem i skoro da hoću i da progovorim sa njima. Gornji deo tela krene oštro da pada u stranu. Nešto slično tome je kad zaspite u autobusu, pa vam pada glava, ali ovo je mnogo snažnije jer uz glavu ide i torzo u brišućem padu ka ženi pored mene. Na sreću, nijednom se nisam sudarila sa njom. Borim se za svoju svest, za svoju budnost ali zatvorenih očiju.

Povremeno otvaram oči da bih se razbudila, ali ubrzo shvatam da to ne pomaže, već da moram sklopljenih očiju da se probudim unutar sebe. Ima sati kada uspevam da umaknem snu, to su srećni momenti, jednom kad osetim da sam budna, vezujem se za taj osećaj, i on traje neko vreme. Svako veče nam puštaju video snimke predavanja učitelja Goenke. Deset večernjih predavanja na kraju svakog dana meditacije.

Objašnjava nam da treba se skoncentrišemo na udah i izdah, na  strujanje vazduha, i da sve to osećamo u predelu između nosa i gornje usne. To je mesto da treba da se jave senzacije tipa svrab, peckanje, bockanje i slično, ali da na njih ne reagujemo češanjem ili dodirivanjem. A sve ovo je znak da smo na tom malom delu tela izoštrili pažnju – svest. Tako se pripremamo za četvrti dan kada ćemo učiti tehniku Vipassane.

U velikoj sam brizi da li ću do tada uspeti da osetim neke senzacije, jer sa mukom održavam unutrašnju budnost a svako padanje u san oduzima mi vreme. Međutim, rešena sam da neću odustati od borbe ni jedne sekunde trajanja meditacije kao i da to moram da uradim sa ovom svešću koja očigledno nije na zavidnom nivou. Uz sve ovo idu i bolovi u kolenima, stopalima, butinama, zbog kojih menjam položaje, ali se svaki put trudim da izdržim duže i da se ne vezujem za bol.

Sami treba da radite svoj posao
Prosvetljeni čovek će vam samo pokazati put.
Oni koji praktikuju meditaciju
Oslobodiće se lanaca smrti.

Jedanaest i po sati meditacije podeljeno je na periode od sat, ili sat i po, gong najavljuje kraj svakog sata, posle čega možemo da prošetamo nekih pet-deset minuta, kada nas gong poziva nazad. Studenti se vraćaju u hol, uvlače se u svoje vigvame napravljene od ćebadi i jastučića, pred nama je novi sat kome se prepuštamo. Ponekad pri ulasku pevušim u sebi - u boj, u boj, u mirni boj da sagorimo, da ispari sve što nam ne pripada da ode od mene sve što nisam ja.

Da bi mi bilo lakše, u svojoj svesti delim vreme na sate ali ubzo shvatam da dva sata meditacije pre doručka, četiri sata posle doručka, četiri sata posle ručka, jedan sat posle predavanja učitelja Goenke i pola sata posle toga - nemoguće je nadigrati.

Tada sebi kažem, potpuno se prepusti, vreme nije bitno, uđi u sebe i tu prebivaj. Uveče sam veoma umorna, ponekad mi se celo telo trese, ali zanimljivo je da se kolena i stopala brzo oporavljaju i već ujutro sam spremna da nastavim dalje. Trećeg dana napokom uspevam da osetim senzacije u predelu između nosa i gornje usne. Srećna sam, osećam se kao neko ko je u zadnjem momentu prošao kvalifikacionu trku. To je možda mali korak za čovečanstvo, ali ogroman za mene.

Svakog dana za vreme doručka gledam u tablu na kojoj je dvojezično, na engleskom i italijanskom ispisan raspored meditacija sa velikim naslovom koji nas obaveštava u kom smo danu: Day 2 -Giorni 2, Day 3 -Giorni 3, Bože, ne mogu da verujem da će ovome ikada doći kraj. Jedan dan traje kao tri dana u svakodnevnom životu van ovog Centra.
 

Četvrtog dana učimo Vipassana tehniku. I dalje dišemo na isti način, ali dok to radimo počinjemo da posmatramo svojim unutrašnjim okom deo po deo svog tela sa ciljem da pretražimo celo telo. Učitelj Goenka nas upućuje u tehniku i objašnjava nam da treba da posmatramo sve različite osećaje u svakom delu tela, grube ili fine, prijatne ili neprijatne, izrazite ili blage, ali objektivno, ne vezujući se za njih. A osećaji su fizičke prirode: bockanje, peckanje, miljenje, grčenje, apsolutno svaki događaj na površini tela. Smisao svega ovoga je sledeći: Svaka mentalna akcija praćena je osećajem koji se javlja u telu. Svaki osećaj, grub ili fin ima karakteristiku prolaznosti odnosno anicce. Nijedan nije večan. Svi znaju da se ceo univerzum stalno menja ali intelektualno razumevanje ove stvarnosti ne pomaže, čovek to mora doživeti u sebi. 

Jedini način da razbijemo iluziju je da naučimo da istražujemo u okviru sebe da doživimo stvarnost sopstvene fizičke i mentalne strukture.

U svojim sadašnjim i prethodnim životima, zbog vezanosti za osećaje, stvaramo snažne reakcije koje se zovu samskare i koje nastaju usled trenutnih reakcija dopadanja i nedopadanja.

Dopadanje se razvija u veliku žudnju, nedopadanje u averziju koja je slika žudnje i obe stvari prelaze u vezanost. U svakom trenutku u kome ne stvaramo nove samskare, jedna od naših starih samskara javiće se na površini uma i, istovremeno, javiće se osećaj u telu. Ako ostanemo smireni, ona prolazi, a neka druga stara reakcija javiće se na njenom mestu.

Nastavljamo sa smirenošću prema fizičkim osećajima, stare samskare nastavljaju da izlaze na površinu uma i prolaze, jedna za drugom. Razvijanjem mudrosti i nereagovanjem na osećaje, samskare se brišu, briše se patnja. Ceo proces disanja je istraživanje  istine o sebi, o mentalnoj strukturi kakva ona jeste, a ne onakva kakvu bismo želeli. To je istraživanje stvarnosti. Sednete, zatvorite oči, nema zvuka, nema kretanja tela. Jedina aktivnost je disanje. Cilj ove tehnike je da pročisti um, da ga oslobodi patnje postepenim brisanjem unutašnjih negatvnosti.

To je jedna duboka operacija podsvesti sa ciljem da se otkriju i otklone u njoj skriveni kompleksi. Neke od nečistoća skrivene u podsvesti izlaze na svesni nivo i manifestuju se kao mentalne i fizičke neugodnosti. To je znak da je tehnika počela da radi.

Znajući ovo, počinjemo da radimo Vipassana tehniku i tako sve do kraja kursa. Nije lako. Mozak mi šalje gomile misli koje mi odvraćaju pažnju. Neke od njih uspevam da pustim da prođu, a za neke se opet vezujem što naravno ne treba da radim, ali su očigledno jače od mene. Počinjem da osećam prve suptilne senzacije, miljenje po koži, bockanje, nešto mi gmiže kroz kosu i vlasi se pomeraju, neki balončići izlaze iz mog lica, kroz nogu mi povremeno projuri kao neka struja i noga se trza, ne reagujem, posmatram... posmatram i konstantni i jak bol u stopalima za koji kao da ne vredi zakon anicce. Neka neprijatna osećanja mentalne prirode praćena su dubokim disanjem koje traje sve dok ta osećanja ne prođu (ispare) posle čega se dah smiruje.
 

Hol za meditaciju je na brdu na koje se penjemo uz stepenice i silazimo niz njih više puta dnevno što je veoma dobro za naše noge izmučene sedenjem u istom položaju. Vidim i simboliku u tom penjanju na brdo. U blizini su staze za šetnju, tamo odlazim da se ugrejem na suncu posle doručka, da uživam u pesmi ptica, da razmislim šta treba da popravim u tehnici koju radim. Uglavnom, ista ekipa šeta svaki dan, svi smo duboko u svojim mislima svako vodi neki svoj unutrašnji razgovor ili uživa u trenutno zadobijenom unutrašnjem miru.

Svakodnevno primećujem umor na njihovim licima, a sve to postoji i na mom licu. Šteta što neke od njih ne mogu da fotografišem u tim momentima. Anicce, anicce, to je reč koju nam učitelj Goenka često ponavlja, sve je prolazno, i lepa i ružna osećanja i ni za jedna ne treba da se vezujemo. A ja sam danima u veoma ružnom raspoloženju, hodam pognute glave, čini mi se da od stida ne smem nikog da pogledam, ne znam odakle mi ovi osećaji, ali prisutni su i čekam da prođu. Tužna sam, tužna...mislim da nigde ne napredujem, da se sa mnom ništa značajno ne dešava.

Jednog popodneva na pauzi, otkrivam da imam novi mladež na vratu, uh, pa to je krpelj. Izvadili su mi ga odmah, inače smo upozoreni da ih ima dosta.  E sad, kad krenu moje senzacije miljenje i gmizanje, pitam se da li je to neki novi krpelj. Osećaj je tako jasan i stvaran da nekoliko puta moram da pipnem telo i proverim, na sreću, nijednom više to nije bila ta krvopija.

Pretražujući svoje telo saznajem da su mi butine –slepe tačke, odnosno mesta na kojima ne mogu da izazovem osećaje. Odjednom, otvaraju se dve rupe na njima kroz koje  promole glavu po dve zmije opasno se kezeći na mene. Gledam ih i pitam se šta sada da radim. Zamišljam kako ih izvlačim napolje mada znam da to nije način ni rešenje. I dalje noge ostaju slepe tačke. Pojavljuju se misli koje mi momentalno izazivaju bes, umesto da ih iskuliram, preplavljena sam besom i ceo jedan dan sam rob tog groznog osećanja.

U jednom svom govoru učitelj Goenka kaže da u našem telu postoje čitavi vulkani nabijenih emocija koje mirnim posmatranjem otkrivamo. Shvatam da je moj bol u stopalima, u stvari, baš to mesto. Devetog dana satima meditiram bez pauze čekajući da taj bol ispari, da i na njemu doživim iskustvo anicce - prolaznosti. Čekam, posle svakog bolnog naleta i smirivanja ubeđena sam da mora ispariti, i da se povlači. Ali varam se, vraća se opet, opet i opet...i sve jače. U jednom momentu je nepodnošljivo, vezujem se za bol, i tada prekidam da meditiram i odlazim da prošetam.

U stvari, moj odlazak u šetnju je trajao vrlo dugo – pokušaj da ustanem da ispravim noge, da načinim korak... sve je bilo mnogo teže nego bilo koji put do tada. Shvatam da sa ovim za sada ne mogu da se izborim. Suviše je jako. Razočarana sam, čak želim pomalo ljuto i izazivački da se obratim učiteljici rečima – deveti je dan a moj bol je i dalje tu, nije ispario, šta vi imate da kažete na to?

Ali odustajem od pravljenja te vrste drame. I šta bi ona mogla da mi odgovori, osim da mi postavi pitanje koje je postavljala svima - Jeste li pregledali telo deo po deo, nastavite, nastavite... A užasna slika koja se pojavljuje u mom umu po nastavku meditacije, potvrda je mog najvećeg straha. Preplavljuje me panika, jasno vidim to što vidim, gleda me svojim groznim okom i ne trepće. Gledamo se bez reči. I šta sad? Kako živeti sa ovim saznanjem ? Poželim da se obratim učiteljici, ali odustajem, ne bi me razumela.  Spasonosne Muđijeve reči doleću do mene – sve što možeš da vidiš – nisi TI. O, hvala ti, hvala ti, Muđi... Ovo je samo grozna slika koju projektuje moj mozak, to nisam Ja. Olakšanje dolazi, mada dugo ne mogu da se oslobodim, kad god zažmurim,vidim.

Nivo moje svesti i stalna praksa određuju koliko toga ću moći da postignem. Sva dešavanja su suptilna, lična, postoje osećanja kojima čak ne mogu da dam ni ime. Aleksandar Bilanović je doživeo bangu – iskustvo rastvaranja očigledne čvrstine tela u fine vibracije, koje stalno nastaju i prolaze. A šta ja imam konkretno, opipljivo ili spektakularno od doživljaja, šta se dogodilo što bi mi bio siguran znak da se ′nešto dogodilo′?

Desetog dana u mene ulazi mir. Uživam u meditaciji, ne borim se sa bolovima, preplavljuje me osećaj zadovoljstva... ne znam šta sam postigla, ne znam koliko sam napredovala, ništa ne  mogu da izmerim, ali ipak osećam se tako dobro. Toplota se širi po mom srcu i stomaku. Uzbuđena sam, osećam unutrašnju radost, divan osećaj, možda sam ga nekad imala kao dete, možda nikad... skoro pa mi je do sada nepoznat. Kao da su se oblaci razmaknuli i sinulo je sunce. Da, po ovo sam došla u Dhamma Atalu. Ovo sam tražila. Zadobiti ovaj osećaj, vredelo je svake sekunde meditiranja. I sada me prati. Osećam da sam stupila na stazu Damme- zakona oslobođenja, na stazu puta koji vodi u pročišćenje. Dobila sam pomoć i podsticaj da krenem. 

Učitelj Goenka ima običaj da peva posle večernjih predavanja. Pored večernjih video snimaka, audio snimke sa njegovim kratkim uputstvima puštaju nam na početku i na kraju meditacija. I tada peva i to na jeziku koji ne razumem što me veoma ljuti. Mislim, čemu sve ovo kad niko ne razume?

A usput je i vrlo loš pevač. Ponekad bi me njegova pesma trgla iz meditacije koju posle nisam mogla da nastavim. Tada bih sebe zabavljala mislima o tome kako je verovatno želeo da postane pevač, što mu se očigledno nije moglo ostvariti, pa je iskoristio priliku da na ovaj način peva pred publikom. Ili bih samo pomislila – jao, evo ga, opet počinje. Ali kad dodirujete svoje granice i osećate iscrpljenost, jedva čekate da čujete njegovo pevanje koje označava kraj još jednog sata. U Dhamma Atali mi ništa nije nedostajalo iz spoljnog sveta, osim pomalo humora. Najviše me je na zbijanje šala inspirisao on svojim pevanjem.

A poslednjeg dana doveo me je do očaja na jutarnjoj meditaciji na kojoj je trebalo da poželimo mir, sreću i slobodu svim bićima. Sva srećna i ispunjena divnom energijom htela sam da to uradim. Počinje pevanje, dobro, strpljiva sam proći će...  ne prolazi... još ne... i ne prestaje sat vremena. Bespomoćno sam sklopila ruke i gledala po sali ima li još nekog da trpi iste muke. Vidim devojku koja je otvorila oči... ali i devojku koja njiše svoje telo u ritmu  pesme, ostali su u spokoju svog bića.

Moj učitelj je Muđi... razmišljam, šta će mi ovaj Goenka, baš mi i nije simpatičan, a malo sam i uplašena da sam u nekoj sekti, mada on vrlo često i sasvim razumno objašnjava zašto Vipassana nije sekta, ali opet nešto nisam sigurna. U stvari, polako počinjem da se predajem svemu oko mene, ali to ne želim sebi da priznam. Značaj reči – neka sva bića budu srećna, neka sva bića budu mirna i neka budu slobodna doživljavam kao molitvu ne samo bićima iz našeg vidljivog sveta, već i iz onih drugih svetova koje ne vidimo, a koja postoje i utiču na naš život. Mir svima, mir svima.

Svakog momenta svesna sam značaja Dhamma Atale– ni o čemu ne treba da brinem, imam ćebad, jastuk, klupicu za meditaciju, toplu vodu, tuš, divnu hranu, udoban krevet, sve mi je dato samo da bih radila na isceljenju svoje duše. I ′noble silence′, ′noble silence′, nešto što nigde više neću imati osim ovde.

Neprocenjiva stvar koju nam je učitelj Goenka omogućio. Tehnika Vipassane je rasprostranjena po celom svetu zahvaljujući njemu. Centar se izdržava od donacija koje daju studenti koji su pohađali desetodnevni dnevni kurs. U svemu tome vidim veliku ljubav i saosećanje za ljude. Na kraju svakog večernjeg govora, i naravno pevanja, obraća nam se rečima: ′take rest′...′take rest′ (odmorite se, odmorite se) i gleda nas očima punim ljubavi. Osetila sam to i videla. Ljubav, blagost i  saosećanje. Neporecivo. E, to ne može biti sekta. Hvala ti, učitelju Goenka.
 

A pesme koje peva su u stvari izreke Bude i njegovih učenika iz Pali kanona što sam saznala našavši na internetu knjigu na srpskom jeziku koju je preveo Boško Milisavljević i koja se zove „Vipassana meditacija – govori sa desetodnevnog kursa“ odakle sam navela neke rečenice kada sam pisala o smislu tehnike. Pročitala sam navode iz Pali kanona i u momentu se u neke pesme zaljubila i oprostila Goenki sve sate pevanja.

Ceo svet je u plamenu,
ceo svet je obavijen dimom;
ceo svet gori,
ceo svet vibrira.

Ali u onome što ne vibrira i ne gori,
Što doživljavaju plemeniti,
Gde smrt nema pristupa –
U tome uživa moj um.

Oko mene su bile studentiknje (svi se zovemo studentima, samo su neki novi, kao ja, a neki su stari, jer dolaze i po četvrti put) iz Italije, Slovenije, Rusije, Hrvatske, Južne Amerike, Tajvana, Australije, svi smo došli sa raznih strana da bismo svojom voljom, energijom, u stvari, pomagali jedni drugima da izdržimo. Gledajući neke od njih kako postojano i mirno sede, trudila sam se da i ja budem takva.

U najtežim momentima sam govorila sebi: jednom ću ovo da uradim i više nikad u životu. A sada već pravim plan da odem ponovo. Moje iskustvo mi kaže da samo na ovaj način mogu da se oslobodim stega koje me muče, jedino praksa meditacije pomaže, jer tada svesno pristajem da se oslobodim. Otkrila sam kako je lepo prebivati u sebi bez obzira na to da li je ono što osećam prijatno ili neprijatno.
 

Autor: S. G.

SEMINARI & RADIONICE