Duhovni RINGIŠPIL ~ Dokle ću više da PROLAZIM kroz ČIŠĆENJE?

Ja sam radnik koji radi u gradskom komunalnom preduzeću. Čistim danonoćno. Čistim po kući, skupljam razbacane stvari i vraćam ih na mesto, usisavam, brišem prašinu, pravim red. Perem sudove, prozore, bacam staru hranu. Čistim ispred kuće. Čistim otirač za noge – on se zaprlja svaki dan. Skupljam lišće, vetrom donešeno smeće. Čistim kupatilo, ribam WC, podove, kadu. Skidam paučinu. Čistim konstantno. Što više čistim, to ima više da se očisti. Neko bi pomislio da mi je u kući ko u apoteci, ali ne, uopšte nije tako. Čak dobijem i kritiku nekad. Kako li je tek kada ne očistim?

A onda sve to ISTO radim i na unutrašnjem planu. A što tek tu posla ima! Razmrsujem zapetljana klupka, filtriram nepotrebne stvari, prevodim nerazumljivo, uobličavam apstraktno, izobličavam konkretno, prihvatam odbačeno, implementiram zapostavljeno, unapređujem stagnirano, proživljavam šta drugi neće, pokrećem iz mrtve tačke, čekam prave momente za sledeće korake. Isplačem neoplakano, i moje i tuđe. Priznam svoje greške, ponizno se klanjam protivniku. Opraštam. Svima i svakome, jer tako mora. U suprotnom, eto još smeća što bazdi u ćošku sobe.

“Moraš više da radiš na sebi”, kažu mi ponekad. Ja se ispovraćam - gle, to je njihova bljuvotina što su je sad meni preneli. Onda počistim. Nema veze. Mnogi ni ne znaju da to što čistim u sebi, i njima čistim. Šta ću, to je jače od mene. Volim da čistim. Uočavam po desetine koraka unapred što treba očistiti. Samo kada bih mogla, sve bih odjednom uradila, sve bih uredila, sve bi bilo cakum-pakum. Ali džabe. Sve mora polako i po redu. To me ponekad frustrira.
 

Družim se sa kolegama čistačima pa pričamo o tome šta smo sve očistili. To nas baš zabavlja. Raspravljamo o načinima čišćenja, o raznim metodama, četkama, deterdžentima. Stalno nešto novo otkrivamo. Ima nas sve više, svako svoje čisti. Nekad čistimo slično, pa bude lakše. Ja očistim jedan deo, a drugi očisti ostatak. Veselimo se zajedno onome što smo očistili.

Volonterski radim. I vikendima i praznicima. Ni godišnji odmor ne koristim. Pomno pratim sve. Nikad ne znaš u kom ćošku će paučina da se pojavi. Plata mi je koliko dobijem, onoliko koliko mi treba da rešim potrebno. I hvala na tome. Klanjam se do poda, Bogu samom, što mi dade ovaj zadatak i sredstva za rad. Samo nek imam toliko, da počistim sve ovo nagomilano đubre.

I tako ja, po ceo dan – čistim. Nikad ne stajem. Čistim i noću – da ne poveruješ.  Eto, baš sam sinoć sanjala kako je u podrumu silno smeće kojeg treba očistiti i odmah sam uzela metlu u ruke.

Nije to baš lak posao, znate. Treba se za to i očeličiti, steći praksu, nešto mudrosti, istrajnosti. U početku misliš da će se to sve očistiti samo od sebe. Onda kad vidiš da nije tako, misliš da su dosta kofa vode i krpa. Onda shvatiš da su u pitanju fleke koje ni izbeljivač ne može da reši. Onda čekaš dok ti neko ne došapne kako da i to očistiš. Nekad čekaš godinama. Bodu ti oči te “fleke”, ali šta ćeš. Živeti se mora. Mnoge “fleke” su baš uporne. Za veće fleke, treba dublje čistiti, nekad se mora i više puta očistiti. Mnogo fleka tu ima. Neke su na srcu, neke u stomaku, neke su u glavi.

Dokle tako, pitam se. Ima li kraja čišćenju? Ko rupa bez dna. Da li je zamka večno se baviti “čišćenjem”, obitavati u uverenju da stalno nešto treba čistiti? Ako veruješ da stalno nešto ima da se čisti, onda čišćenju nema kraja nikada. Nikad ne dođe momenat kada spustiš metlu i odeš. Ako je tvoj svet onaj u kojem se stalno nešto čisti, onda mora biti da si stalno smećem okružen, zar ne? Mora biti da stalno vidiš samo smeće koje treba da se čisti.
 

O, kada bih mogla samo da dignem ruke i odem, da bacim metlu i kažem da je čišćenju sada dosta, da se onda magično moja realnost pretvori u svet gde nema više ništa da se očisti?! Znam da mora doći i taj čas. Ali za sada, to ne mogu. Odgovornost i dužnost su još uvek na meni.  Da još počistim ono što sam u prošlosti ukaljala. Da počistim ono što se mene tiče, i ono što drugi nisu mogli, a predali su meni. Hvala vam. Čast je velika očistiti svo to smeće.

Da li postane lakše? Ima li smisla svo to čišćenje? Ja verujem da ima. Vremenom ćemo možda postati eksperti u čišćenju. Postane ti nekako lakše da se guraš kroz život, da kad naiđeš na novo neko smeće, lakše ga i brže očistiš, uočiš ga lako i odmah ga se rešiš. Ne patiš se. Ne blokira te ništa. Teče životna snaga. Nema bola, nema blokada. Tako ja to vidim. Jednoga dana, toliko će se unaprediti proces čišćenja da ćemo ga doživljavati kao nešto jednostavno, nešto što se dešava brzo i lako, prosto kao kada dišemo, udahnemo, pa izdahnemo.  Udah – izdah – idemo dalje. 

A dok se to ne desi, tražićemo bolje i brže načine, da očistimo ono što nas boli, blokira ili ubija, da bi ponekad ipak osetili blaženo osećanje čistote koja izvire iz srca i čistoće Bića kada doživimo katarzu samo još jedne u nizu faze očišćenja. Blagosloveno to stanje bilo!



 

Autor: Aniko Budai, majkazemlja.wordpress.com

SEMINARI & RADIONICE