U svim ljudima je POVREĐENO DETE ~ Kako ga ISCELITI?

Ovaj tekst sam napisao zbog toga što sam shvatio koliko su bile važne prve godine moga života i koliko će uvek taj period biti krucijalan u životu svakog deteta. Interes za ovu temu se sam od sebe izdvojio jer na putu sopstvenog upoznavanja detinjstvo je neophodno sagledati, a sve sa ciljem da dođem do dubljih uvida o sebi, svom životu, odnosu sa samim sobom i drugima.

Hteo bih samo da dodam da nemam formalno obrazovanje iz psihologije i srodnih disciplina i da je moje promišljanje rezultat onoga šta sam do sada pročitao, primenjivao i iskusio putem različitih radionica.

U svima nama nalazi se “povređeno” dete. Najranjiviji period je period u majčinom stomaku jer se tada ne možemo “odbraniti“ od situacija koje se dešavaju. Povređeni bivamo i kasnije zbog toga što ne možemo razumeti događaje oko nas. Sve ono što ne možemo razumeti, u vidu hemijske reakcije, odlazi u našu podsvest i predstavlja traumu.

Podsvest, lažni ego, se formira do osme godine života (eventualno do desete), a počinje od trenutka začeća. Mi posle desete godine ne doživljavamo traume jer sve što se dešava je samo naša reakcija na “novu” situaciju na osnovu onoga što smo već naučili. Tako naš život postaje pun reakcija, odnosno navika koje se kao programi pojavljuju iznova.

Naš identitet, identitet deteta, zavisi od identiteta naših roditelja. Deca se automatski odgajaju, što znači iz roditeljeve podsvesti dok roditelji nemaju kontrolu nad svojom podsvešću jer je nisu svesni. Kroz detinjstvo pojam ljubavi stičemo u interakciji sa našim roditeljima, njihovim međusobnim odnosom i odnosom sa drugima.

Putem tih iskustava stvaramo emotivni utisak ljubavi i kao odrasli tražimo iskustvo, nesvesno, koje će fizički, mentalno i emotivno popraviti emotivni utisak koji smo stekli u odnosu sa našim roditeljima. A zašto se to dešava nesvesno!?

Zahvaljujući našem utisku, mi jedino znamo da primimo ono za šta pretpostavljamo da je ljubav. Tako stalno ponavljamo bolna iskustva jer ne znamo za bolje. Ostajemo naši roditelji sve dok ne integrišemo utisnuto energetsko stanje koje smo primili odrastajući sa njima.

Da ne bi ovaj tekst ostao samo u formi mojih razmatranja, bez konkretnih tehnika/terapija koje mogu da budu od pomoći, navodim samo neke, i to: havajska tehnika Ho'oponopono, tzv. hopsanje, koja je veoma jednostvna i ne zahteva nikakvu pripremu.

Osoba samo treba da kaže - hvala ti, volim te - svemu onome na šta pomisli, oseti, doživi bez izuzetaka. U okviru hopsanja potrebno je pomenuti i razgovor sa unutrašnjim detetom kao poseban segment.

Druga tehnika bi bila "proces prisutnosti" Majkla Brauna koji upravo govori o detinjstvu, emotivnoj fazi razvoja deteta koja se kasnije reflektuje na celi život. Ostale tehnike su Rebirthing, Holotropsko disanje i dr. Sve ove tehnike su bitne jer kroz njih mi, odrasli, dolazimo do novih informacija koje su suštinske za nas same u procesu samospoznaje, a posledično utiču i na naše ponašanje sa decom.

Nadam se da će ovaj tekst uticati na sve one koji imaju kontakt sa decom na način da budu svesniji osetljivosti ovog ranog perioda za dete, da obrate pažnju na to kako se ophode sa decom jer svaka reč je važna.

Autor: Bojan K.