Zašto volim VIPASSANU i časove JOGE kod MARIJE BOŽIĆ ~ lična priča

U jednom od svojih večernjih predavanja učitelj Goenka kaže da reč Vipassana vibrira i podseća sve one koji su je radili u nekom od prošlih života da joj se ponovo vrate i nastave. Mozda sam zato imala osećaj već viđenog kada sam prvi put ušla u Centar.

Naravno, to baš nije mogao biti ovaj isti, ali neki sličan, nekada davno, sigurno je postojao u mojim prošlim životima. Nastavljam li davno započeti posao ili kao hrčak u kavezu trčim po onim kružnim merdevinama? Šta ja uopšte radim ovde, i to po drugi put?

Mnoga pitanja mi se vrzmaju po glavi. Mozak se trudi svim silama da me dekoncentriše, uspavljuje me, izlaze mi neke slike pred oči, kaže da je bolje da sam ovo vreme provela na nekom turističkom putovanju, kaže da mi ništa neće vredeti ovaj trud.

Ponavlja onu tako mi dobro poznatu "kuda si pošla, ništa ti neće pomoći, ne možeš mi pobećiʺ, a ta gadost se tako lako lepi na mene.

Bije mozak, ali bijem i ja.

Priznajem, zapadam u krize, povremeno jadikujem u sebi, ali ipak, moju drugu Vipassanu karakteriše mnogo bolje razumevanje tehnike meditacije, prijatna osećanja, puno osmeha, daleko lakše podnošenje sedenja i momenata kada je nailazio san koji je pokušavao da mrači svest. Sada sam brzo pronalazila budnost i sledila taj put.

Učiteljica nam je objasnila da se to dešava kada razne nečistoće treba da izađu na površinu. To je valjda njihov mehanizam da nas nateraju u san kako bi se izvukle nekažnjeno i nastavile da žive u nama.

 
Volim Vipassana centar Dhamma Atala u Italiji, volim ga toliko da ću morati polako da krenem da se odvikavam i sledeći put odem u neki drugi. Kada je moj pogled obuhvatio područje Centra sa svojih nekoliko objekata, a nozdrve udahnule specifični miris izmešanih začina u trpezarijii, sećanja na prvi boravak počela su da naviru tako jasno, kao da su se vrata otvorila, a samo mesto reklo – poznajem te, sad nastavljaš od tačke gde si stala prvi put.

Dobrodošlica se videla i u sledećem događaju: u holu za meditaciju od mnogih ponuđenih za korišćenje, ostala je samo jedna stoličica-klupica, ista ona na kojoj sam sedela pre sedam meseci. Koja je verovatnoća da se to desi?

Sačekala me, niko nije hteo da je uzme jer deluje pomalo nesigurno sa svojim nogarama koje se nalaze na sredini umesto na krajevima. Uzimam je, sedam, i počinjem, dan prvi, dan drugi, peti, deseti...

Vipassana je stvorena za mene. Meditira se samo na dah, u Centru nema slika bogova, boginja, nema rituala. Ponudim sebe celu Univerzumu, ili sveopštoj svesti, kažem evo me, došla sam, pa ti sad pravi od mene šta hoćeš, pogledaj me ili me ignoriši, predajem se. U stvari, sve je to ples sa samim sobom, jer je nemoguće da budem zaboravljena od Univerzuma ili da me on ne vidi. Vipassana je moja molitva, jedini način na koji to umem da uradim. 

Prolazim kroz razna lepa i ružna osećanja, jednom sam toliko ljuta i željna da sebe kaznim da jasno vidim svoju glavu na panju, sekiru kako udara i odsečenu glavu kako otpada, a nešto kasnije prelazim u stanje kad kažem sebi – ti si tako dobra osoba, mnogo te volim...

A suština je da na ovo ne treba reagovati i upadati u dramu. Nekad uspevam, nekad ne, nije slučajno što se ovde svi zovemo studentima. Težim tome da jednog dana živim ovu rečenicu: Neka bude volja Tvoja (a ne moja). U Centru se strogo pridržavaju rasporeda i satnice, u svakom momentu se oseća posvećenost tome da nam sve bude na dobrobit.

Posvećenost poslu postoji na svakom času joge kod moje učiteljice Marije Božić - danas su ljudi kao ona retki, a time i dragoceni. Sigurna sam da je svaka od nas jogina napravila duhovni pomak zahvaljujući njoj. 

Na mukama sam kad bliskim prijateljima koji su znali gde sam provela deset dana treba da kažem kako mi je bilo, a najgore od svega šta se to bitno dogodilo, jer naravno, nešto mora da se dogodi da bi cela stvar imala smisla -inače stvarno ispadam smešna. Pa ništa dragi moji od toga. Dogodila sam se ja. I tako će biti svaki naredni put. Ne može se opisati nešto što sami morate iskusiti da bi znali.

Najbitnija stvar je da se posle desetodnevnog kursa nastavi sa praksom medtacije – jedan sat ujutru i uveče. Trudim se.

Jedna izreka kaže -  od petlovog kukurikanja ugibaju aždaje. Shvatam je na taj način da petao svakog jutra samo radi svoj posao, ono za šta je stvoren, ne znajući ništa o dobrobiti koju taj posao donosi. Tako i ja, nekad jutarnja, nekad večernja meditacija, nekad obe u toku dana, valjda će mnoge aždaje i nemani uginuti ili se malo upristojiti.

Neka sva bića budu srećna (i aždaje)!

 

Autor: Sanja Grujić

SEMINARI & RADIONICE