O vrapcima i dervišu

Na obali potoka kraj šumskog puta sedeo je par vrabaca. Putem je išao čovek obučen u derviša. Ugleda ga vrapčeva ženka, pa će reći vrapcu:
- Pogledaj! Evo ide jedan čovek. Samo da nam ništa ne učini. Hajde da odletimo odavde i sednemo na drvo!
- To je derviš, a derviši su pošteni, pravedni ljudi – reče vrabac. - Nikada ne diraju žive stvorove. Naprotiv, oni se zauzimaju za nas. Znači ne treba da se bojimo ovog čoveka.

Dok su njih dvoje tako razgovarali, derviš priđe sasvim blizu. Vrapčeva ženka prhnu i sede na granu, a vrabac osta na obali potoka. Najednom se derviš sagnu, zgrabi kamen i baci ga na vrapca. Ranjeni vrabac prhnu i sede na granu pored svoje ženke.
- Eto vidiš, ja sam ti govorila da ide neprijatelj, a ti me nisi poslušao. Sad si dobio svoje! Dobro je da si ostao živ! - reče ženka
- Šta da se radi! - reče vrabac. - Gledam: ide čovek obučen u derviša; mišljah da je onakav kakvi treba da budu derviši. Prevarih se; zato sam i kažnjen. A da sam znao šta mu je u duši, sam bih se pričuvao i ne bi me sad bilo stid pred tobom.

Fakiri i derviši često rade kao ovaj putnik. Njihovo odelo je samo maska. Njime se prikrivaju i love mirne ljude; obmanjuju ih hiljadu puta. “Mi”, kažu, “možemo da učinimo sve što hoćemo; koga zaželimo na carski presto da postavimo.”
Drugi se bave vradžbinama i štete ljudima. Svih takvih treba da se klonimo. A ako se i nađe među njima koji bogomoljac i isposnik, od njega je malo koristi: ako ih čovek pozove svojoj kući, oni samo o bogu misle, a na domaćina i ne obraćaju pažnju.

Pripremila Marija Božić