Život je WABI-SABI

{U tradicionalnoj japanskoj estetici, wabi-sabi (侘寂) označava pogled na svet koji se zasniva na prihvatanju prolaznosti i nesavršenosti}


Uvek slušam svoje srce. Ono mi govori da li sam srećna, ne razum. Nedavno sam gledala predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu „Drama o Mirjani i ovima oko nje“ u kojoj kada glavnu gumicu Mirjanu Karanović, njena ćerka u predstavi, Veronika pita: „Mama šta je život?“, ona odgovara: „Život je šoljica kafe.“

Kakav je ukus vašeg života gorak ili sladak, kako vi to volite, kako ga posmatrate, da li ga uzimate vrelog, toplog ili ga gustirate kada se ohladi, sa kime ga delite, ako ga uopšte delite, koliko uživate u njemu?

Ova rečenica je zvučala toliko benigno i simpatično da je izazvala osmehivanje u pozorišnoj sali valjda zato što smo zapravo svi svesni koliko je istinita - život je trenutak i imate priliku da uživate u njemu, imate priliku da tu mogućnost iskoristite.

Ono što bih želela da istaknem je stav da primećujete dobro u ljudima, da ga budite i razvijate, ali da ne potiskujete svoju svest da postoji i njegova suprotnost, da je ne možete izbeći. Ali možete je ignorisati u što većoj meri, zanemariti ili preoblikovati.

Naš cilj je da steknemo tu mudrost, jer ono što vidimo kod drugih to jačamo u sebi. Oči vide ono čega je duša puna. Osnažite svoju dušu, očistite je i umijte dobrotom pa će vaše oči videti samo lepotu, osetićete radost življenja i njegovu magiju i što je još bitnije živećete tu magiju, a to je predivno i vrlo zabavno iskustvo, pa se potrudite da traje, da ga održavate, da ga čuvate kao „kap vode na dlanu“.

Delim ljude na one kojima je stalo i na one kojima nije, na one koji vuku svet u propast i na one koji žele da ga održe u životu i unapređuju, na one koji se raduju ljudima, koji žele da učine srećnima one koji im idu u susret i da vide sjaj i radost u njihovim očima. Naravno, svi mi učimo jedni od drugih, pa razmenjujte sa ljudima samo dobro, negujte ga i čuvajte.

Nažalost, čovek u životnoj školi mora i da odglumi, da podvali prvo sebi, ponešto da presnimi, jer život je održavanje reda u haosu. Dat nam je život, neka vrsta neverovatnog haosa, da u njemu napravimo red i odjedanput imamo previše ruku.

Za mene je bilo ponižavajuće pokazivati emocije, sada mislim da je ponižavajuće ne pokazivati ih. Nekada bi mi život postavio teško rešive zadatke ili bih ih sama sebi zadala i da sam mogla da vrisnem od bola, napravila bih rupu u zemljinoj kori. Ali znajte da sve što postoji, sve teži harmoniji i ravnoteži.

Nije fer koliko je život fer, često bismo mi sami zaboravili neku situaciju, neku nepravdu ili bol koju nam je neko pričinio, ponekada bismo je prepravili ili oprostili, ali život - ne. Isto se odnosi i na patnju i nepravde koje smo mi naneli drugima svesno ili nesvesno.

Biće da je život vlasnik najpreciznije vage pravičnosti. Iako smatram strpljenje za najveći dar,  obično kada odustanemo, kada zaboravimo i oprostimo, kada prestanemo da očekujemo tu sporu pravdu ona nastupi u punoj snazi.

Možda sve te boli, nepravde i nedaće i prave najdublje rupe u našoj duši kako bismo u njima mogli da posadimo neke lekovite, lepe sadržaje iz kojih će izrasti naše najveće snage i najlepše karakteristike i slojevi.

Vladika Nikolaj je rekao: „Što me više đubre to bolje cvetam.“ Nastojte da gradite i negujete harmonične odnose, ali ako stvari ne krenu tim tokom, ako se vaši odnosi i situacije potpuno izvitopere i deformišu, ukoliko se vi odlučite za konstruktivno ponašanje i reakcije, dobro vas očekuje.

U našim srcima postoji jedno mesto koje škripi, to je neka naša bol. Ona je kao biser u školjci, nekada nam je donosila toliko nemira i tuge, a sada znamo da zbog nje sijamo. Naše boli, mislim na one prežaljene i obrađene, su kao zvezde u mraku. Apsurdno je koliko one, ta najmračnija mesta, na kraju, najviše svetle. Koliko nas one otvaraju i povezuju sa drugim ljudima.

U našem životu vlada wabi-sabi i tu se vidi težnja života da usavrši samog sebe i nastojanje da sve postavi u sklad i ravnotežu. Zapravo jedini cilj u životu je osećati se dobro. Negujte optimističan, zahvalan pristup, pun ljubavi, pa će riznica vašeg iskustva biti vrednija za još bolje, lepše, dragocenije životne situacije i ljude.

Negujte svoj radoznali duh i raširite ruke životu, radujte mu se. Radujte se svakom susretu, svakom novom buđenju, svakom jutru, bilo da je sunčano li tmurno. Izoštrite svoj um da primećuje sve što je pozitivno i dobro i vaša će korist biti najveća, a nikoga nećete oštetiti, naprotiv, u tom slučaju svi su pobednici. Radite sve sa lakoćom. Što jednostavnije to bolje. Jednostavnost je najteže postići, jer pre nje smo prošli kroz filter koji odstranjuje sve suvišno, rogobatno, banalno.

Iscedite najbolje iz života i shvatićete da je sreća zarazna, a zna i da vas prati i proganja kada se zalepi za vas i vaš život. I tada dani postaju rascvetani i bajkoviti a snovi postaju stvarnost.

 

O autorki:

Tatjana Jakić rođena je 1981. godine u Beogradu, gde živi i radi.
Bavi se novinarstvom i tekstovi su joj izlazili u više časopisa: Sensa, Yoga, Grazia, Nova Svest , Nur- Časopis Iranskog kulturnog centra, Lepota & Zdravlje...

Dugi niz godina proučava astrologiju i metode samopoboljšanja i samorazvića. 

Autor je knjige  „Zabavni vodič kroz astrološke znake“, u izdanju Neopressa 2015. i knjige „Nemoj da mračiš, počni da zračiš“, u izdanju Neopressa 2017.

Piše poeziju koja je učestvovala na različitim manifestacijama i objavljivana je u različitim zbornicima i zbirkama na području eks- Jugoslavije.
Nastupala je u jednom od prvih alternativnih teatara u eks- Jugoslaviji.
Živela je u Francuskoj i Italiji.

Aktivno se bavi sportom, a omiljena aktivnost su joj šetnje sa psom Arijem.

SEMINARI & RADIONICE