Koji su naši ŽIVOTNI PRIORITETI?

Dok se budim iz svog toplog kreveta u lepom i sigurnom domu, postajem svestan da još uvek imam izbor hrane u frižideru, još uvek imam izbor šta ću obući ili obuti, još uvek imam toplu vodu, struju i internet, još uvek imam slobodu da isplaniram svoj dan. Stvari koje sam uzimao „zdravo za gotovo“, sada mi postaju prioritet.

U jednom trenutku prošla mi je jedna slika kroz glavu, koju sam uporedio sa današnjim stanjem sveta u kojem se velika većina ljudi nenadano našla.

Čovek se vozi u avionu. Let je siguran. Nema jačih turbulencija. Odjednom se vrata aviona otvaraju. Neko unutar aviona prilazi čoveku, otrgne ga sa njegove stolice i sa ogromne nadmorske visine gurne ga u vazdušni prostor. Čovek propada, ali na svu sreću, na leđima mu je privezan padobran. Ali, ima jedna kvaka.

Niko ga nije obučio kako se rukuje padobranom. Javlja se strah i panika. Kroz glavu mu prolaze slike koje je gledao u nekim filmovima kako su padobranci otvarali padobran. Zna da mora da postoji neka kopča koja se aktivira kako bi se u nekom trenutku padobran otvorio.

Dolazi do nekoliko različitih scenarija. Prvi je da čovek uopšte ne uspe da otvori padobran i pogine. Drugi scenario je da nekako uspe da otvori padobran i nošen vetrom, zakači se na granu nekog stabla, povredi se, ali ipak ostane živ. Treći i ujedno najsrećniji scenario- čovek otvori padobran i uprkos vetru uspeva da uspostavi kontrolu i uspešno se spusti na zemlju i dočeka na noge.

Kada nastupi neka velika kriza izazvana ratom, elementarnim nepogodama ili u ovom slučaju virusom, gubimo ravnotežu ili „tlo pod nogama“. U tim trenucima najčešće krenemo da preispitujemo svoj život i postavljamo suštinska pitanja.

Koje su naše životne vrednosti do kojih nam je stalo i koji su nam životni prioriteti?

Sve ono što nam je donedavno bilo važno, postaje nebitno. Planovi koje smo do koji dan imali, poput toga, da li ćemo ove godine ići na godišnji odmor u Dubrovnik, Veneciju ili Istanbul, u ovom trenutku nam više nisu prioritet. Možda smo hteli da uredimo svoj dom, kupimo drugi auto, neki novi odevni predmet (koji nam nije nužno potreban), možda smo planirali neki poslovni, finansijski ili neki drugi projekat, sad nam to sve nekako dolazi u drugi plan.

U ovim trenucima mnogi ljudi ostaju bez svojih radnih mesta i suočavaju se sa gubitkom materijalnih sredstava, cene deonica drastično padaju, cene nafte se vrtoglavo spuštaju,… Sve to ukazuje na ozbiljnost situacije. Zavladala je sveopšta nesigurnost i neizvesnost.

Da li treba da gomilamo zalihe hrane? To treba svako sam za sebe da odluči, prema mogućnostima svakog pojedinca i njegove finansijske situacije. Za koliko vremena bi uopšte trebali da imamo hrane u svojim frižiderima, zamrzivačima, podrumima?

2 do 3 meseca, godinu dana ili više od toga? Da li se još neko seća 2016. godine kada je Nemačka kancelarka Angela Merkel putem javnih medija poručila svojim građanima da trebaju da se pripre za slučaj katastrofe i imaju zalihe hrane i vode minimalno za 10 dana? Pitam se da li je ona već tada znala nešto što mi ne znamo?

Fizički aspekt je bitan i to je onaj temeljni, egzistencijalni deo nas samih, no, da li je i jedini? Hoćemo li se u ovoj situaciji ponašati poput grabljivaca i misliti samo na svoja gladna usta ili će se u nama probuditi duh zajedništva, solidarnosti i pomaganja jedni prema drugima?

Da bi uopšte opstali pre svega kao pojedinci, a kasnije i kao društvo u celini, treba ćemo osim stvaranja rezervi hrane za puko preživljavanje, delovati i na polju svojih „emocionalnih i mentalnih rezervi“.

Ako smo ceo svoj život gradili na onome što imamo, a ne na onome ko mi uistinu jesmo, moraćemo se suočiti sa trenutkom kada toga više ne bude.

Ako smo svoju životnu energiju usmerili samo na „virtuelnu stvarnost“ (putem „facebooka „i „instagrama“), a zaboravili smo da živimo stvarni život, bićemo izgubljeni.

Kada se sve oko nas u spoljnjem svetu zatvara, kada smo stavljeni u karantin ili samo-izolaciju, što nam preostaje? Gde ćemo pronaći utočište i sigurnu luku?

Možemo za početak biti sami sa sobom. To nije lagan zadatak i iziskuje hrabrosti i snage za suočavanje sa svojim „unutarašnjim svetom“.

Sistem nikada nije voleo slobodne mislioce i osvešćene pojedince.

Ljudi koji kritički promišljaju i ne prihvataju stvari „zdravo za gotovo“, poput robota, postaju pretnja sistemu.

Samo ako sami sebe osnažimo iznutra, možemo i druge ljude oko sebe osnažiti.

Možemo biti u fizičkom zatvoru a istovremeno imati slobodan um koji nam ni jedan sistem ne može oduzeti ako mu mi to ne dopustimo.

„Kada više ne možemo promeniti situaciju, izazvani smo da promenimo sebe“. (Viktor Frankl)

Hoće li nas ova kriza probuditi iz dubokog sna u koji smo utonuli, kako bismo postali jednostavniji, ponizniji i zahvalniji prema Životu?