Teturamo se mamurni od EGO TRIPOVA

Kako bi bilo da odmah na početku priznamo da smo jednom osetili život iznad života, iznad Zemlje? I kako je bilo biti sjajna zvezda u mrklom mraku kosmosa moje i tvoje duše? Nezajažljiv u gladi za paklom dodira, pogleda, slučajnosti, znakova, bludno slep pred upozorenjima, lud od razapinjanja na tuđim zaključcima i neodobravanjima. Jer svet je mali i glup pred večitim plamenom vibracije, pred sudarom veličanstva strasti i žudnje. Svet je želeo mrvice i nikada nije osetio fantastičnu glad.

Ona je bila toliko hrabra da nikada ne krije to radoznalo dete kakvo je on, u svom slučaju, veoma vešto skrivao u sebi. Munjevito bi menjala planove i mišljenja, ljude i adrese, rugajući se njegovoj fasadi hladne, rezervisane osobe, nepoverljive prema svemu i svakome. Bila je sve što se on nije usudio da bude, sve što je odlučno gušio u sebi, tapkajući beskrajno u mestu. Fatamorgana ljubavi, manifestacija vatre koja je buktala u njemu samom. Bio je gladan nje.

Postojali su jednom i drugi ona i on. Ona se mnogo plašila. I tako isprepadana, čak proročna u svojim mislima koje su letele iz davnih prošlih vremena u bližu i dalju budućnost, masakrirajući bilo kakav nagoveštaj hrabrosti i odmazde pred galopirajućim senkama straha, odlučila je da pokuša da prizna nekome kako se oseća. Ni danas nije, kao što ni tada nije bila svesna veličine ovog podviga.

Kao što deca uče da hodaju, da govore, tako je ona učila da voli. On je sve znao, halapljivo konzumirao život, hedonista, čarobnjak u ispunjavanju svojih i njenih hirova. Volela je njega onakvog kakva se ona nije usudila da bude. Fatamorganu ljubavi, manifestaciju vatre koja je gorela u njoj samoj. Bila je gladna njega.

Dok se u posteljini rvemo sa sopstvenim egom, očarani novim saznanjima o svojim apetitima, dok sve oko nas nestaje u veličanstvenoj magli zadovoljstva, zaboravljamo da se u požaru ipak strada. Gutajući jedno drugo, postajući zavisni, željni, pohlepni, umesto da se gasi veliki požar, jenjava nešto sasvim drugo, a to je ono istinsko i bezuslovno što smo zaboravili definišući ljubav kao ekstazu pomahnitalog ega.

ego

Vreme i okolnosti i njihov teški, siguran marš po našem strpljenju i po našim živcima, u kombinaciji sa zasićenošću objektom obožavanja, mogu da učine samo jedno - a to je da umru u dosadu i naviku ili, još gore, bes i razočaranje. Ogromna očekivanja i ogromno krivljenje druge osobe za ono što smo zatrpali u nama samima, a to je biser slobode. Teturamo se mamurni od ego tripova, tražeći ono što smo sami gušili. I tek kad prestanemo da krivimo druge i oprostimo sebi i njima, prestaće i to besmisleno stanje. I postaćemo bogatiji za – ljubav.

Autor: Nataša Obradović
natasa obradovic