Mir počinje U NAMA

Smiri se i hiljade ljudi oko tebe će se spasti.

~ Prepodobni Serafim Sarovski 

Ovaj tekst nije politički, već ljudski – poziv da se podsetimo na vrednosti koje prevazilaze ideologije: razumevanje, dobrotu i svesnost.

Svaka promena sveta počinje od unutrašnje harmonije. Naš javni prostor sve više liči na polje podela, ali možda najveći potencijal leži upravo u onima koji ne žele da se dele.

Nije mi namera da tvrdim da znam nešto bolje od drugih – samo osećam potrebu da podelim ono što mi pomaže da ostanem čovek. Verujem da nikakve stvarne promene ne mogu nastati iz straha ili mržnje, već isključivo iz unutrašnjeg mira i razumevanja. Jer bez tog unutrašnjeg mira, svaki pokušaj spoljašnje promene postaje samo nova borba.

Razlike u mišljenjima same po sebi nisu problem – one su prirodne i potrebne. Ali kada izgubimo unutrašnji mir i sposobnost dijaloga, te razlike postaju zidovi umesto mostova.

Verujem da veliki broj ljudi u Srbiji ne pripada nijednom političkom, ideološkom ili interesnom taboru. Među njima ima slobodnih i intuitivnih pojedinaca koji ne pristaju na nametnute podele, već žive u skladu sa sopstvenom savešću i unutrašnjim mirom. Upravo u tom „slobodnom prostoru svesti“ leži možda i najveći potencijal našeg društva.

Medijski prostor u Srbiji samo odražava dublju polarizaciju – onu istu unutrašnju napetost koju svi osećamo. Ali između dva ekstrema postoji nešto mirnije, dublje i zdravije: prostor ljudi koji ne žele da se svađaju, već da grade mostove između jednih i drugih.

To su ljudi koji pokreću kreativne, građanske ili kulturne inicijative koje nisu uslovljene starim podelama.

Oni su svuda – u malim mestima, umetničkim krugovima, školama, firmama, na fakultetima. Ne ističu svoja uverenja, ali svojim prisustvom često utiču više nego što misle. Njihovo delovanje nije glasno, ali je duboko.

Povezanost svesti nije apstrakcija. Možemo je uočiti svaki put kada neko svojim mirom preokrene i smiri situaciju koja je lako mogla dovesti do sukoba. Psihologija ovaj fenomen naziva emocionalnom zaraznošću – u kojoj mirna i stabilna energija jedne osobe može uticati na celu grupu, snižavati tenziju i otvarati prostor za razumevanje (positivepsychology.com/emotional-contagion).

Takvi pojedinci svojim unutrašnjim stavom već menjaju atmosferu društva. Oni deluju nenametljivo, bez borbe, ali stvaraju novu vrstu poretka – ne nametnutog, već proživljenog.

Zamislimo da se takvi ljudi prepoznaju. Da se umesto ideoloških podela formira što više malih zajednica koje dele iste vrednosti: dobrotu, svesnost, odgovornost, poštovanje prirode i živog sveta.

most umesto zida

To ne bi bila politička stranka ili pokret, već živo polje ljudske svesti. Bez lidera, bez hijerarhije, ali sa unutrašnjom doslednošću. Etička zajednica kojoj nije cilj moć ili korist, već ravnoteža i prisustvo. Nešto što bismo jednostavno živeli.

Takve nevidljive i nenametljive mreže već postoje – u grupama koje čiste parkove i obale reka, u organizacijama koje pomažu bolesnim i siromašnim, u umetničkim kolektivima koji stvaraju bez finansijskog interesa, u ljudima koji organizuju razgovore o knjigama ili jednostavno žive u skladu sa prirodom.

Svaki mali čin dobrote, razumevanja ili iskrenog rada postaje jedna tačka svetlosti u sivilu koje nas okružuje.

Filozof Viktor Frankl je govorio da čovek ne traži sreću, već smisao. Njegovo pitanje „zašto se nisam ubio?“ dobija odgovor ne u teoriji, već u iskustvu: zato što život, bez obzira na težinu, vredi živeti kada u njemu otkrijemo smisao.

A smisao se najčešće otkriva u odnosu prema drugima. Upravo taj odnos, oslobođen straha i potrebe za kontrolom, stvara novi tip zajednice – ne političke, već etičke i duhovne.

Kada čovek deluje iz unutrašnjeg mira, njegovo ponašanje ima šire posledice. Istraživanja u socijalnoj psihologiji pokazuju da se emocionalna stabilnost i saosećanje mogu prenositi čak i bez direktnog kontakta – posmatranjem ponašanja drugih ljudi, njihovih izraza lica ili glasa.

To je ono što drevne filozofije nazivaju povezanošću svesti. U tom smislu, prostorna udaljenost gubi značaj – ljudi koji deluju sa iste frekvencije mira i razumevanja povezani su na način koji ne zavisi od organizacije ili fizičke blizine.

Svaki čovek postaje centar koji zrači harmoniju, a sveukupnost tih zraka postaje novi, nevidljivi sklad.

Mnogi ljudi danas žive u strahu. Strah i sloboda su dva ključna aspekta našeg unutrašnjeg sveta. Strah je često samo ogledalo koje nam pokazuje gde smo još vezani za iluzije i gde treba da radimo na sebi.

Kada strah posmatramo kao poruku iz naše unutrašnjosti, a ne kao neprijatelja, on gubi moć nad nama i postaje sredstvo za oslobođenje i transformaciju.

Ako bismo želeli najtačnije da definišemo slobodu, ona bi bila sposobnost da živimo u skladu sa društvenim i moralnim pravilima, a da pri tome očuvamo svoju individualnost i unutrašnju autentičnost. U isto vreme, sloboda je i duboka unutrašnja spoznaja da smo jedno sa svetom i da većina ograničenja postoji samo u našem umu.

Istinska sloboda postiže se duhovnim razvojem – u ravnoteži između spoljašnjeg i unutrašnjeg, između društvene uloge i lične transformacije. Upravo ta ravnoteža čini suštinu ljudske zrelosti i početak istinskog oslobođenja.

I ta sloboda nije bekstvo od sveta, već sposobnost da se deluje iz centra unutrašnjeg mira – bez obzira na spoljašnje okolnosti. Nije ni bunt protiv sveta, već oslobođenje unutar njega.

Takvi ljudi nisu protiv sistema, već iznad njega – jer shvataju da stvarna sloboda nije u rušenju spoljašnjeg, već u mirnom nadrastanju unutrašnjeg.

Možda se upravo u tom tihom i nevidljivom povezivanju skriva put ka ozdravljenju našeg društva.

Put do napretka nije u borbi i nadmetanju, već u mirnom prožimanju svesti koja širi razumevanje, poštovanje i ljudskost.

Ovaj proces ne traži dozvolu, strukturu ni vođu – zahteva samo našu prisutnost.

Svako od nas, svojim mirom i prisustvom, već menja svet oko sebe. A najveća promena počinje tamo gde najmanje gledamo – u nama samima.

Ne dozvolimo da nas podele odvedu u zaborav onoga što smo u suštini – ljudi svih vera i ubeđenja koji žive u našoj državi. To je, uostalom, jedan od najdragocenijih zaveta koji nam je ostavio Patrijarh Pavle.