PUTOVANJE I RAZVOJ SVESNOSTI

Buenos Aires. Otključavam gajbu, bacam “Salomonovu” nepromočivu torbu na pod i pravim upijač na dvosedu. Nameštam jastuk ispod glave, duboko izdišem i udišem nekoliko puta i spuštam roletne na oči…
Džipom tutnjimo južnom magistralom A-3, koja spaja Buenos Aires sa Patagonijom. Prvo svratište na našem šestonedeljnom putovanju je Mar Azul. Pet sati vožnje od B. Airesa i nema ništa naročito za videti u tom turističkom mestašcetu sem mora, sunca, peska i plaže.

Najbolja vest; potpuno smo van sezone.
Kaine vozila, kaine ljudi. Samo domoroci i pokoji zalutali dilkica baš kao i mi.  Pa ko ide na more u južnoameričkom maju, koji je ekvivalent novembra u Evropi?
Samo oni koji nešto traže ili su nešto izgubili!
Smeštamo se u prekrasnu vilu koju nam je pozajmio drugar iz Buenos Airesa. Pričali smo tako jedno veče tokom prijatne večere da krećemo na put bez plana, i hop - evo ti njega:

- E ja imam kuću na obali Atlantskog okeana, ako hoćete možete svratiti na nekoliko dana... - zbori Chino (Kinez - nije pravi Kinez ali u Argentini veoma uobičajen nadimak).

Nas dvoje putnika pogledasmo se u oči i potvrdno klimnusmo glavom.

- Koliko treba da platimo? - logično upitasmo.
- Jednu večeru kad se vratite, i da prekontrolišete da li je sve u redu sa kućom.
- Dogovor.

Ulazimo u raskošnu hacijendu dva kilometra udaljenu od plaže, sagrađenu u okeanu peska. Okruženi smo kaktusima, maslinama i divljim rastinjem.
Saputnica odmah puni mini bazen toplom vodom i zaranja.
Ja izlazim na terasu i gledam u noćno nebo belo od zvezda. Božija perut rasuta na tamnom reveru noći, ali ipak pronalazim pravolinijski poređane zvezde u krst (Southern Cross). Ah kako volim taj oblik na južnom nebu; pratio je sve važnije odluke u mom životu.

Jutrom ustajemo, ulazimo u džip, palim brisače i razmazujem vlagu sa šoferke. Peščanim off-roadom u tišini odvozimo se do plaže. Još uvek je noć, ali se crveno oko promalja iz okeana i pali dan.

U Evropi već podne i neki bumbari ozbiljnih lica u Marbelji razvezuju skupocene jahte, preko puta nas u Africi nasmejani crni burazeri bacaju traktorske gume u okean i uleću u vodu, a mi u Južnoj Americi sangejzingujemo zamotani u šalove i kape. Galebovi prave dramu sa ljuskarima u pesku, a mi hranimo dušu hiponotisani lepotom ispred nas.

Crvena, narandžasta i plava rasteruju zvezdanu perut a upaljeni okean poče da balavi obalu kao čobanin frulu.  Prvo jutro našeg putovanja.
Poslepodne kao radismo jogu na terasi, ali želja za okeanom ponovo nas potera na plažu. Šetamo, ćutimo, srećemo nekoliko penzionera što hodaju  po pesku; zborimo “Hola”, ali želja za tišinom pobeđuje. Ne ulazimo u klinč upoznavanja, razgovora, pitanja.
Narednih dana kuvamo veggy klopu, radimo jogu, i meditiramo dok se sunce zavlači u šipražje.

Jednog jutra smo se toliko približili obali džipom da je vozilo ostalo zaglavljeno u pesku. Ubacujem u prvu, pomeram reduktor u sve moguće položaje 4x4, ali točkovi Toyote zvane Sofija samo dublje tonu u brašnjasti pesak. Frka okupira telo jerbo skapirah da dolazi plima! Nervozno trčimo do prvog bungalova a tamo mrtvosani ribar ne reaguje na naše razvaljivanje vrata. Na stolu ključ od stana, buljuk pivskih flaša, papir od čokolade i od soka prazna flaša, a boga mi, nije bilo ni Nataše. Derem se kao mandril ali zemljak ne reaguje…

Bacam pogled na džip koga okean polagano mazi belim penušavim rukavicama i žešći zent mi inficira telo. Ali bez potrebe; od silne frke potpuno zaboravih da Pacha Mama čuva svoju čeljad na južnom kontinentu; u roku od trideset sekundi pojavljuje se stari američki vojni džip Džejms sa trojicom likova naoružanih lopatama i užadima.

- Olaaaaaa! - dozivam ih iz daljine mašući rukama.

Oni se parkiraše pored Sofije, obilaze nekoliko krugova oko nje kao  udvarač iz predgrađa, zatim iskaču iz Džejmsa i žustro lopatama počinju da izbacuju pesak ispod točkova posrnule Sofke. Mi dotrčavamo, oni 'ladno rekoše “Hola” i nastaviše da kopaju.

- Treba li pomoći junaci? - upitasmo.
- Ne, sedite sa strane, sve ćemo mi srediti!

I tako muchachosi istovariše pesak ispod točkova zaglavljenog džipa, potom ispustiše vazduh iz Sofkinih  guma, zatim ustadoše i očistiše pesak sa butina  i  onda jedan od njih upali Džejmsa koga parkiraše na metar ispred Sofke. Konopcem vezaše  Džejmsa i Sofku, i jedan od njih povika:

- Amigo, uđi u džip i laganim gasom prati nas!

- Okay - rekoh, upalih Sofiju, lagano dodajem gas, sledi šlajfovanje guma, pesak u vazduhu i za tri sekunde bejah na tvrdoj podlozi.

Izlazim ozaren iz džipa i prilazim Džejmsu, a on upalio migavce i namiguje zanosnoj Sofiji.

- Momci šta sam dužan?
- Ništa amigo! Mi vodimo računa o plaži, bez razlike ko je u problemu; pomažemo nasukanim kitovima, morževima, tuljanima a i primercima ljudskog roda da se izvuku iz peska. Bilo nam je zadovoljstvo da pomognemo! Adios! - rekoše, zatim uleteše u Džejmsa i dadoše gas.

Odoše.

Šteta. Sofka se tako silno naljutila na mene što sam tako olako pustio Džejmsa, da naredna tri dana nije htela da pusti erkondišnse.

Iste večeri smo zapakovali stvari u torbe jer sutra je valjalo nastaviti put na jug. Sledeća destinacija Puerto Madrin; čarobno mesto na obali okeana gde se okuplja vesela menažerija tuljana, kitova, pingvina, kormorana i ostale polarne nejači.

Ah, kad bi ste samo znali kako volim da kruzingujem pravolinijskom magistralom A-3. Sa leve strane druma Atlantski okean, sa desne besno šipražje, ograđeno starom  ogradom od letvi i bodljikave žice, jer A-3 je ipak magistrala i po zakonu mora biti obezbeđena! A ograda je toliko visoka da je i mladunci lama preskaču bez poteškoće. Smeh i suze!

Lešinari kruže iznad crkotina a umorni kamioni vuku vetar za sobom što mi ljulja Sofku na pravome drumu. Ali ipak najviše volem krčme krajputašice gde se služi bogovska klopa za malu lovu, a pogledi na trbušaste i brkate kamiondžije dolaze gratis.
Au, kakav je to skup lobanja… ku-ku-ku.

Eto baš tog dana, negde oko keca, svratismo da ubacimo nešto u kljun, i hm…okay, znam da se ovaj časopis zove Nova Svest, ali zaista moram priznati da svaki put u  krčmama krajputašicama žvaćem meso, jer zaista niko nije toliko ispred vremena da otvori veggy restoran na južnoj magistrali A-3.  A i da se ne lažemo; ko je sreo ili cčuo za kamionerosa vegetarijanca?

Siguran znak da se istinski porađa nova planeta o kojoj se priča i piše, je kad žgoljavi kamionerosi budu zobali zelenu salatu i rzali ražani hleb!

Hm, gde ono stadoh? Da, banusmo tako u krčmu oko keca, naručismo  grilovane mošti argentinskih krava, i na putu do klonje sretoh Lobanowskog koga ću pamtiti do kraja života. Zadrigli šofer, raskopčanih pantalona, u hodniku tik ispred ulaznih vrata klonje gde jauk wc smrada već zapljuskuje nozdrve, upita me iznebuha:

- Odakle si muchacho?
- Iz Srbije - rekoh ponosito.
A on klasika:
-Dijokovic, Dijokovic...

Ja šatro kroz smeh izustih - Ha, ha, ha… si, si, si! - ali sam u sebi mislio; ma miči se smoritelju, gladan sam ko zver a prljave mi ruke.

Ali eto njega opet:
- Ti putuješ po Argentini?
- Si, si…
- A koji je cilj tvog putovanja?
- Pa eto,  da vidim Patagoniju, glečere, okean, upoznam ljude, probam neke nove ukuse, napravim dobre fotke… i tako…
- To je sve okay, ali ako budeš isti cabron (papkar, magarac, šupak, majmum - slobodan prevod pisca) pre i posle putovanja, onda si bezveze putovao!!! - reče mekano da mekanije nije moglo.

Zatim je namignuo, zakopčao šlic i nestade u utrobi sale za ručavanje!

Polupanog ega odgmizah do pisoara i uz žubor zlatnih kapi razmislih o rečima Lobanowskog!
Ima li svrhe pomerati telesinu telesnog zadovoljstva radi?
Da li je svrha putovanja rast svesti… ili čekaj, stani malo… ako je istina da je Stvarnost jedno veliko polje Svesti, onda se može putovati a ne pomerati telo? - prođe mi kroz glavu dok sam otresao spolovilo.
 
Ha, mila majko šta se može desiti u raspaloj klonji na bespuću patagonijskom?
Svest je polje neograničenih mogućnosti!
Kad smo završili klopu, uredno smo platili račun, ja sam pogledom pretražio salu za ručavanje nadajući se ukrštanju pogleda sa Lobanowskim, međutim veliki trbuh je već otutnjao sa svojim šleperom, možda u pravcu Tukumana, Sante Fe-a ili užarenog Huhuja!

Jedno od dva pravila tokom našeg putovanja je da ne vozimo noću, te smo tog dana, nekoliko trenutaka pred zalazak Sunca, ukrotili Sofiju i parkirali se pored auto puta! Onda smo se popeli na krov džipa i sangejzirali uz pratnju sirena prolazećih kamiona, sve dok se Sunce nije ugasilo na divljem Zapadu.
Drugo pravilo našeg putovanja je da se spava u prvom mestu na koje naiđemo kad zađe Sunce, tako da smo posle sangejzingarenja, vozili još pola sata do bezimenog sela koje je obećavalo lošu večeru i nemirne snove. Obećanje je bilo ispunjeno jer smo te večeri spavali u postaji gde bi se i agenti tajne grupe TNT opasno pobunili.

Noćni program na radiju, u ku'ini su bubašvabe, voda kaplje niz lavabo sve je ovo bilo džabe…

Doručkovali nismo, tuširali se nismo, da se ne bi izlagali bespotrebnom riziku da nas sažvaću mutirani insekti iz kuhinje i kupatila. Jesmo, uredno smo platili račun, a presmešni vlasnik postaje nam je čak razdelio i vizit karte koje smo sručili u kantu za đubre na prvoj pumpi. Uf, zaista nije lako u glavi premotati pad iz super-moderne Chinove hacijende na Atlantiku u buhodrom na auto putu, ali bože moj, i to je deo putovanja, rekao sam saputnici, koja je napravila nekoliko žalbi oko izbora smeštaja.

Onda izlazak na auto put, gas-beton-Vreoci, i ubrzo se ukaza nepregledni Atlantik koji donese osmeh u pogužvano jutro! Na benzinskoj pumpi smo kupili neke grickalice i kafu za poneti, te na napuštenoj plazi u tišini odradismo doručak!
 
Negde oko podneva uđosmo u Municpalidad (opštinu) Puerto Madrin. Zasmetahu očima soliteri i džinovski kranovi posle dana opuštenosti i mira, i baš nimalo nisu nedostajali semafori, saobraćajna gužva, murijaši na raskrnicama i shoping molovi. Ali na putu za krajnji Jug treba obići i Puerto Madrin, odnosno Puerto Piramide, mestašce sa 32 kuće iz koga se odlično da observirati Penincula Valdes, na čijoj se kamenitoj obali sunča bratija sa Juga.

Ubrzo po ulasku u Puerto Madrin nalazimo solidnu kabanju,  sa grejanjem,  toplom vodom i udobnim krevetima. Kabanje su bile deo kompleksa hostela u kome smo na raspolaganju imali i moderno sređenu kuhinju, a i profil gostiju je bio sličan našem - tragaoci!

Tuširanje, klopanje, spavanje - prvi dan boravka u Puerto Madrinu!

Sutradan smo zajahali Sofiju i šljunkovitim 4x4 putem, pravac Puerto Piramide. Na tridesetom kilometru od P. Madrina doživljamo prvo proklizavanje tokom našeg šestonedeljnog putešestvija; okrećemo se nekoliko puta oko svoje ose, ali se Sofija ipak nije dala prevrnuti. Da li je prevelika brzina i neiskustvo moje saputnice koja je sedela za komandama bilo uzrok nezgodi, ili je možda u pitanju bila Sofijina ljubomora zbog oseta ženskog dlana na svom volanu, do danas nisam utvrdio,  ali Sofija u pogonu 4x4, zaplesala je u jednoj od krivina tako da nas je zemljani nanos pored puta zaštitio od daljeg obrtanja.

Sreća da nijedan auto baš u tom trenutku nije dolazio iz suprotnog smera a početni strah i uzdisaji se posle nekoliko sekundi mirovanja pretvoriše u histeričan smeh.

Izašao sam i pregledao Sofku; osetio se miris spaljene gume, nus pojava pregrejane lamele, šutnuh nekoliko puta gume, kao šatro da proverim da je sve u redu, i kad utvrdih da nijedna od guma nije otpala, nastavljamo vožnju. Znatno opreznije, jerbo patagonijska bespuća nisu najzgodnija mesta za čekanje prve pomoći na putu; jak vetar, hladnoća, nepostojanje telefonskog signala i najbliža pumpa stotinama kilometara daleko.

Vozimo lagano, gledamo u okean i stajemo na plaže prepune tuljana, pingvina, kormorana i morskih lavova. Vetar sa pučine ne dozvoljava mislima da se roje oko glave, te boravimo zajedno sa prirodnim lepotama u ovom jedinstvenom sadašnjem trenutku!

Posle dva sata sporohodne vožnje stižemo u opustošeno Puestro Piramide gde smo jedva našli jednu prodavnicu otvorenu. U njoj dvoje Koreanaca i porodica iz severne argentinske provincije Salte mrljave pastu sumnjive teksture. Vlasnici krčme rekoše da u celom mestu nema struje, te da bi mogli da nam podgreju pizzu u peći na drva. Daj šta ima, povikasmo u glas, jerbo su nam vetar i hladnoća istrugali stomake.
 
Posle sat vremena stigla je pizza koju nikad u životu ne bih pojeo da nisam bio toliko gladan.
Sipali smo čorbu na lokalnoj benzinskoj pumpi koja je 20 jeftinija nego u Buenos Airesu; na taj način argentinska vlada stimuliše građanje da ostanu da žive u prelepoj ali ne baš gostoprimljivoj Patagoniji.

Na povratku kući, svratili smo do ostrva ptica koje je takođe bilo pusto jer kao što rekosmo, nije turistička sezona, te ptičice nisu imale pred kim da se šepure i pokazuju svoje raskošno perje. Ipak nas je sreća malko zakačila  te videsmo repak zalutalog kita koji je lovio planktone u vodama ispred nas, nekoliko meseci pre dolaska svojih rođaka.
Predveče smo stigli u Puerto Madrin, ona je odmah otišla u sobu na dogrejavanje a ja sam gorivo pronašao u izvanrednom argentinskom vinu. Spremio sam sendviče sa avokadom, paradajzom i maslinovim uljem u kuhinji gde sam se i upoznao sa simpatičnim Francuzom u svojim pedesetim godinama.

- Ja sam Alex - rekoh i nasuh mu čašu vina.
- Moje ime je Žan - rekao je on, pružajući ruku na upoznavanje.

Posle uvodnih klišea, ko, s`kim, sa čim, odakle dolazite, i koliko još nameravate da putujete, kao tuđom rukom navođeni, spontano uletesmo u zanimljivu spiku. Naime, spazih da Žan iza naučenog zapadnjačkog osmeha krije neku tugu. Saopštih mu to onako direktno balkanski, a on podiže pogled i ustreli me vodnjikavim plavim očima.

- Dakle očigledno je da nisam okay? Neke stvari ne mogu se sakriti - reče setno.
- Ako ne želiš, ne moramo pričati o tome - dodao sam dosipajući vino u čaše.
- Da, naravno da želim pričati, ali ne bih da te davim… znaš, imam problema sa ženom posle 22 godine braka. Nije mi lako…

- Ne daviš me, baš me zanima koje su prepreke u braku posle 22 godine? - opazih neiskusno.
- Znaš, moja supruga je pre nekoliko godina počela novi lifestyle, dala je otkaz na poslu pošto sam ja zarađivao dovoljno da izdržavam celu porodicu, i prebacila se na jogu, vegetarijansku hranu, i počela je svakodnevno da meditira. Bila je to ogromna promena u njenom životu ali pošto je mnogo volim, nije mi smetala ta nagla promena…

- Super - primetio sam sa oduševljenjem, skupljajući hlebom maslinovo ulje i morsku so sa svog tanjira.
- Hm, da… - rekao je Žan zamišljeno - Ali onda su počeli problemi u našem braku koji je pre šest meseci kulminirao razvodom.
- Nemoguće - odgovorio sam u čuđenju.

- Da, i ja sam mislio da kad neko počne da radi jogu, pređe na veggy hranu i naročito kad krene da meditira, opusti telo i samim tim um, i životna priča dobije mekaniji, opušteniji tok. Međutim Katrin je počelo da smeta sve na meni. Primećivala je sitnice i detalje koje ranije nije zapažala. Uistinu,  ona je postala mirnija ali znatno zahtevnija, i njeno konstantno negodovanje u vezi svega što bih radio nije imalo kraja. A kako sam se bio obradovao kad je počela sa novim lifestylom, nošen mišlju da kad istinski implementiraš jogu, meditaciju i ishranu bez mesa u svoj život, većina problema isparava iz svakodnevice, pa čak i kad se pojave prihvatiš ih kao prolazne stvari, i sa mirnoćom reguješ na njih. Nisam ni slutio da joga i meditacija mogu umnožiti probleme…

- Hvala ti što deliš ovu priču sa mnom, jer sam i ja do ovog trenutka mislio da ljutnja i zvocanje prestaju sa meditacijom, jogom, i zdravom ishranom - rekoh iznenađeno.
- Čekaj, a jesi li probao da se priključiš njenom novom životnom stilu? - dodao sam.
- Da, na početku, ali znaš ja sam neurohirurg i mene više privlači nauka.
- Ali nauka je dokazala neverovatne beneficije meditacije, joge i ishrane bez mesa? - prekinuh Žana na pola rečenice.
- Slažem se sa tobom, ali Katrin je počela da govori o zagrobnom životu, o putujućoj duši, o raznim oblicima reinkarnacije, o svojim prošlim i budućim životima. Mene su te priče odgurnule od njenog lifestylea - rekao je.

- Žan zaista misliš da je ovaj univerzum stvoren u tri dimenzije i da ne postoje drugi oblici života, da je duša stvorena za jednokratnu upotrebu i da ima svoj vek trajanja. Zar je moguće da se cela kosmička igra vrti oko jedenja, jebanja, kakanja, spavanja, produžavanja vrste, rabotanja, stvaranja imovine, povremenih putovanja i na kraju umiranja. Mora, ali mora da postoji dublji smisao - konstatovao sam samouvereno.

- Naravno da postoji dublji smisao, ali on se pronalazi za vreme ovog života. Besmrtnost se nalazi u bezvremenom sadašnjem trenutku i sve priče o prethodnim i budućim životima su samo semenke u svesti u koje veruješ ili ne veruješ. Pa ako postoji samo sadašnji trenutak, kao što jasno govore sva spiritualna učenja,  u kom se vremenu onda odigravaju prošli i budući životi?
- Paaaa… - pokušah nešto da izustim, ali sam ipak ostao nem.

- Znaš, u neuropsihijatriji vođeni su razni ekspreimenti - nastavio je Žan pobedničkim tonom - I meni je najupečatljivije ostalo otkriće da je mozak posle smrti aktivan od 6 do 8 minuta. Po mom mišljenju to je vreme kad se odigraju svi rajevi, paklovi, reinkarnacije, prošli-budući životi, otkriju ti se mogućnosti koje su bile pred tobom a koje nisi ostvario zarad svojih strahova, ubeđenja, koncepata. To je vreme kad duša proleti celim univerzumom u potrazi za sobom. Posle toga ideje se gase, nestaje ime i prezime, nastupa totalni gubitak personalnosti, i kad prođu ti minuti večnosti, energija tela se odvaja i odlazi…

- Ali gde odlazi? - uleteh pametni ja - I nauka je dokazala da u trenutku smrti energija napušta ljudsko telo.
- Odlazi u polje ljudskih izmišljotina u koje samo oni veruju, i ako takvo polje postoji, a kvantna fizika govori da postoji, postoji iz samo jednog razloga a to je zato što ljudi veruju da to polje postoji. Ne znam da li me pratis? - upitao je.
- Da, pratim te.

- E, to je jedna od mogućnosti, ali ta mogućnost je i dalje samo u okvirima ljudskog uma. Ako bi naučio govor životinja, i upitao bilo koju životinjsku vrstu da li veruje u život posle smrti, ubeđen sam da bi dobio negativan odgovor. One nemaju ideju o tome! A u slikama raja ili pakla uvek možeš videti naslikane i životinje. Ljudski um nema pardona, tako da i životinje nosi sa sobom, a da ih nije pitao da li bi one htele u raj ili pakao.

- Ali zar samom sebi sad ne kontradiktiraš? Zar ljudska rasa baš zbog toga nije tako superiorna, jer ima mogućnost da stvara svetove u koje veruje?

- Da, to je lepo ali to ne znači da ti svetovi zaista postoje. Oni postoje samo u ljudskom umu koji je stvorio sva moguća i nemoguća verovanja koja trenutno kruže. Ponekad pomislim da kad bi poslednji čovek na ovoj planeti umro, planeta bi istog časa prestala da postoji, jer bi tako univerzum izgubio svog poslednjeg stvaraoca…

Posle njegove reči stvaraoca u kuhinji je zavladao muk. Žan je uistinu bio za mnogo stvari u pravu, ali sam ipak osećao da u njegovom naučnom elaboratu nedostaje duhovna masa u koju naučnici ne veruju iz najsmešnijeg razloga zato što se ne može videti, uslikati, izmeriti. Mada postoji i još jedna mogućnost; duhovnost kao jedan od aspekata življenja takođe postoji jedino u ljudskom umu! Možda je i ideja duhovnosti samo semenka u ljudskom umu, zasađena pre mnogo hiljada godina, koja je posle nekoliko milenijuma zalivanja, obrađivanja, seckanja, i đubrenja došla u današnji procvetali oblik i trenutno proživljava renesansu, kojoj svedočimo svi!

Možda je tako a možda i nije?! Hm, da sumnjam.
Ali ipak otresam glavom i skidam sumju sa čela kao kapljice znoja, jer ipak mi je teško verovati da je sve ovo ništa u ničemu.

- Okay, Žan - prekidam teški muk posle nekoliko minuta - I šta se na kraju dogodilo između tebe i Katrin?

- Kao što sam ti rekao, razveli smo se sporazumno. Deca su već dovoljno velika da se staraju o sebi;  Katrin se odselila na drugi kraj grada, a ja sam krenuo na jednogodišnje putovanje… eto to je epilog priče - izgovorio je setno.
- Nisi pokušao da popričaš sa njom i izgladiš nesuglasice? - upitao sam.
- Jesam, ali ona je rekla da ne veruje da dvoje ljudi toliko različitih pogleda na svet mogu da nastave zajednički život!

- A da li ti veruješ da jogina-vegeterijanka i naučnik-mesojed mogu zajedno da jezde kroz život? - upitah kroz smeh.
- U teoriji da, ali u praksi ne. Ali to nije toliko bitno, jer više nismo zajedno. Ja je još uvek volim i svakog jutra se molim za nju - reče smejući se i ispruži čašu sa vinom i reče:
- Salud!
- Salud! - rekoh i čaše se sudariše u vazduhu.

Sutradan rano ujutro nastavljamo putešestvije poznatom cestom A-3 i posle doručka na pumpi, obaveštavam saputnicu o sinoćnjem razgovoru sa Žanom.

Ona će na to:
- Hm, Žan je donekle u pravu, ali i sam znaš koliko puta si se posle joge, a naročito meditacije, osećao fantastično. Žan verovatno nikad nije probao da meditira a kamoli radi jogu, tako da su njegove konstatacije nepotpune.

Zagledao sam se u beskraj sa moje desne strane i rekoh u sebi - Hm!
Lepi osećaj posle joge i meditacije? Kome se javlja taj osećaj? Gde se javlja osećaj? Jogom se stimulišu glandule i amigdale koje stvaraju prijatan osećaj u telu, a meditacija stvara nove neuronske mreže u mozgu i tako povećava osetnost čula! Dakle ne dešava se ništa u nekom spoljnjom duhovnom svetu?!
I na kraju krajeva, da li sam ja zaista moji osećaji koji su tako silno podložni  promeni?

Nisam hteo da nastavljam debatu o duhovnosti, već sam stisnuo papučicu gasa, Sofija je zavrištala i rasterala orlušine sa auto puta.
Posle četri sata vožnje, skrenusmo sa A-3 na kaldrmasti offroad, ubacujem u pogon 4x4 te zatutnjasmo kroz prašnjavu preriju kojoj su jedino nedostajali ptica trkačica i premudri kojot! Vetar je ljujao džip po prašnjavom putu a latinoamerička muzika iz ipoda podgrevala je osećaj  slobode!
 

Beli rep prašine koji se protezao iza Sofije, dodatno nas je gasirao da glumimo u filmu u kome smo glavni glumci, producenti, režiseri.
Posle osamdeset kilometara truckanja pronalazimo nacinalni park Boske Petrifikadao (Okamenjena šuma).
Pristajemo na parking i krajnjim naporom otvaramo vrata džipa jer vetar u Patagoniji opšti sa kevom!
Bejasmo jedini posetiocu u muzeju, jer putujemo van turističke sezone, tako da smo imali privatnog vodiča.

Bosce Pertificado (okamenjena šuma)

Pre sto pedeset miliona godina dogodila se erupcija vulkana i odmah zatim počeše hiljadugodišnje kiše. Kiša je kupila pepeo iz vazduha, bogat mineralima, silikonom i ostalim elementima neophodnim da se u smesi sa vodom napravi cement. Kiša je toliko dugo padala da je promenila ćelijski sastav drveta koji se pretvorio u kamen!

Da mi je neko pričao rekao bih mu da prošeta dalje, ali sam u nacionalnom parku svojim rukama dodirnuo skamenjeno drvo! Okay nije fora, rekoh sebi!
Ali jebeni osećaj koji sštam u sebi, da se zadnjih desetak godina protok vremena neverovatno ubrzao te upoznah jedinke kojima se srce okamenilo za samo nekoliko nedelja.

Iako nam je vodič izričito zabranio da ne nosimo kao suvenire otpale ostatke okamenjenog drveća, ipak sam u stilu zemunskih nosioca šanerske spomenice, marnuo nekoliko opiljaka! Pravimo nekoliko fotki i poterani snažnim vetrom, napuštamo skamenjenu šumu i vraćamo se na magistralu.
Sumrak ubrzo poče da se navlači na beskrajni drum, Ona predlaže da stanemo i odgejzingujemo jednu rundu. Zaustavljam džip pored puta, ponovo se penjemo na krov, navlačimo kape i šalove i streljamo Sunce očima.

Okamenjeno drvo

Vetar je dobio brzinu hurakana u trenutku kad se Sunce ulivalo u horizont te brže-bolje uletesmo u kabinu džipa, palimo grejanje i dodajem gas.

Te noći krenuli smo u susret mestu Comodoro Rivadavia. Usput smo videli nekoliko zanimljivih hotela ali mene je ime Comodoro Rivadavia neopisivo privlačilo. Zašto? Pa zbog starog dobrog kompjutera Komodora 64 na kome sam izbušio tastaturu uživljavajući se u igrice.

Mi u Comodoro a tamo stativčina do bola. Comodoro Rivadavia je glavna luka za distribuciju nafte u Argentini, i kao takva preplavljena je lovom dobijenom od crnog zlata. Sedosmo u neku birtiju u shoping centru, jer je jedina bila otvorena, donesoše nam jelovnik a tamo cene astronomske. Glad je glad i reče daj da klopam sad; naručismo klopu a osoblje nas prstom uputi na buffet. Mi do bufet sale, stadosmo u red, a kad dođe vreme klope, videsmo da je Zed is dead; jučerašnja potamnela krilca, skoreni majonez, uvela zelena salata i zgnječena patata.
 
- Bježmo odavlen - povikah, te istrčasmo na ulicu u potrazi za kisikom.

Aj kao da prošetamo Comodorom, možda ćemo biti srećnije ruke u potrazi za smeštajem; mi u hotel a unutra kičerica kao u kući fudbalera, cene ujedaju, a na recepciji gomile korporativnih sinova i kćeri, lica prekrivenih ljubaznim ali lažnim osmesima.
 
Klimuh glavom saputnici u fazonu; paljba odavde te juriš u bezbednost Sofije, i odmah rikverc na auto put gde su nas u prvoj postaji toplo sačekali krezubi recepcionari, dlakavonoge sobarice i zadrigli kamionerosi.

Te večeri sam legao u krevet sa neverovatnim olakšanjem jer sam zaključio da nemam šta za tražiti u Dubaiju, Abu Dabiju i Dohi.

Lahku noć!
 

Nastavlja se…

Autor: Aleksandar Bilanović, pisac i life coach
www.latinoffroad.com

 

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE OVOG AUTORA:

Emocionalna teretana

V.I.P - assana: Savršenstvo aktivne neaktivnosti

Monah u CIVILU

Droge i RAZVOJ SVESTI

Ishrana i svest

Vipassana

Podsvest, Svesnost, Prosvetljenje

SEMINARI & RADIONICE