Svemirska KORNJAČA ~ poučna priča

U davna vremena svi smo bili Jedno i svi smo se osećali kao Jedno. Svi smo potekli iz istog Izvora i svi smo s Njim osećali povezanost. Kako se Svemir širio i kako je vreme odmicalo, a broj Stvorenja se povećavao, sve više smo se od Izvora, od Boga, našega Stvoritelja, udaljavali i sve više smo na njega zaboravljali. Iako smo bili stvoreni od čiste svetlosti, čiste ljubavi, s vremenom smo postajali sve gušći i sve krući i sve više smo težili materijalnom svetu. Imali smo potrebu da se odvojimo jedni od drugih i da se osećamo zaštićeno. Stoga smo dobili materijalno telo i zaboravili smo na osećaj jedinstva.

Fizičko telo služilo nam je kao oklop jer pre smo jedni druge zaista videli i mogli smo jedni drugima čitati misli. Pre je naše telo bilo prozirno i komunicirali smo telepatski. Ništa nismo skrivali jedni od drugih. Sada nam to više nije bilo ugodno i hteli smo jedni od drugih sakriti što više. Nije nam se sviđao osećaj da neko vidi i zna šta mislimo i osećamo.

I tako su se stvorenja razasula svugde po Svemiru i svugde po svetu i nastanila su brojna i raznolika područja. Neki su toliko voleli skrovitost da su odlučili živeti pod zemljom, u špilji ili na dnu mora.

Budući da telepatija više uglavnom nije funkcionisala, stvorenja su izmislila jezik kojim će se sporazumevati. No to je bilo posve drugačije od telepatije jer jezik, odnosno govor, svako je tumačio na svoj način i on je često izazivao nesporazume.

I tako se život odvijao posvuda u Svemiru.
 

Jednog dana svemirska kornjača Eli odlučila je krenuti na put prema prekrasnoj plavoj planeti Zemlji koju su mnogi putnici opisivali kao prelepo prebivalište. Eli je bila još napola svetlosno biće i nije imala oklop kakav danas imaju gotovo sve kornjače. Želela je promene i nova iskustva i odlučila je da napusti svoju planetu i nastani se na Zemlji. Šta je zaželela, to se i dogodilo jer u ona vremena svetlosna bića putovala su snagom misli.

I tako se Eli našla na Zemlji. Čim je stupila na Zemlju, postala je materijalno biće i dobila je novo telo. Ipak je njeno telo bilo nežno i profinjeno jer je Eli sve do tada živela u prekrasnim nebeskim područjima i bila je vrlo senzibilna.

Eli se postepeno prilagođavala životu na Zemlji i polako je sticala nove prijatelje. Još uvek je imala telepatsku moć i još uvek je mogla videti mnoge stvari, ali brzo je shvatila da se Zemljanima to ne sviđa. Eli je i dalje sačuvala u sebi čežnju da se oseća kao jedno s drugima i da bude s njima povezana. No to joj baš i nije uspevalo.

Kad bi joj se neko dopao, Eli je želela sa njim biti u čvrstoj povezanosti i jedinstvu kakvo je nekada osećala u staroj domovini, ali to Zemljanima nije odgovaralo. Kad bi ona tako pokušala da se sa drugima stopi, oni bi prema njoj postajali sve grublji, sve neugodniji i na kraju bi Eli shvatila da ju uopšte ne poštuju. Uzimali bi je zdravo za gotovo kao nekog na koga uvek možete računati, ali i kao nekog koga ne treba uvažavati.

Eli nije bilo jasno zašto se to događa. Pa ona je samo htela da oseća jedinstvo, povezanost i ljubav. Htela je nesebično davati i deliti, a to bi se sve na kraju pretvorilo u nešto drugo.

I tako je Eli često bila povređena. Ponekad bi joj njena najbolja prijateljica Peni govorila da ona nema granice, da ne poštuje sebe i da svima sve dopušta te da joj se zato takve stvari i događaju.

Eli nije znala drugačije. Imala je potrebu da se sa drugima stopi i postane jedno. Pa naravno da nije imala granice. Granice bi je samo u tome ometale. Ona nije tačno ni shvatala šta su to granice i šta joj Peni želi reći.

Peni je s druge strane znala da je Eli pomalo čudna i neobična, drugačija od drugih i želela je da je zaštiti. I koliko god ona objašnjavala Eli da mora da nauči kako da bude na pristojnoj distanci od drugih i da poštuje njihov prostor, Eli kao da to uopšte nije mogla pojmiti.

I zato je Peni počela govoriti Eli da kad god ima potrebu da se nekome jako približi i stopi se sa njim, neka zamisli da na sebi ima oklop i da joj taj oklop onemogućuje da se s drugima stapa.

Iako je Eli prema tome imala otpor, shvatila je da na Zemlji očito vladaju drugačija pravila i običaji nego u njenoj postojbini te je počela slušati Peni i primenjivati njen savet. Jednostavno više nije ulazila olako i nepozvano u nečiji prostor koji je ponekad videla kao svetlosno zračenje oko nečijeg tela. Sada se držala na pristojnoj udaljenosti i spoznala je da Zemljanima tako više odgovara.

Takvim odmakom stvorila je automatski i prostor oko sebe koji su drugi počeli uvažavati i nisu više prelazili njene granice. Počeli su je poštovati.

Eli i dalje nije bilo sasvim jasno zašto se to događa, no shvatala je da je tako bolje za sve.

S obzirom na takvo ponašanje Eli je sad osećala jaz između sebe i drugih i nije se ugodno osećala. Taj jaz pokušala je da premosti iskrenim razgovorom o svemu što je videla i osećala, ali opet je iskusila da Zemljanima ni to baš ne odgovara. Sada je pak svojim rečima prelazila njihove granice i ulazila nepozvano u njihov energetski prostor. I opet ju je Peni upozorila da nije dobro da to uvek radi te da opet zamisli da ima oklop u koji će se povući pre nego nešto izgovori te tamo u miru oseti treba li uopšte to izreći.

Eli ju je ponovno poslušala i uvidela da joj taj zamišljeni oklop služi kao granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Zamišljajući da se povlači u oklop, povlačila se zapravo u svoju nutrinu, u mir i spokoj svog vlastitog bića. Tamo bi se onda vratila svom Izvoru, svom Stvoritelju i postala bi jedno s njim.

Što se Eli više povlačila u svoju nutrinu, to se češće spajala s božanskom energijom koja ju je hranila i nadahnjivala, te je tako u stvari sve manje imala potrebu da se izvan zamišljenog oklopa spaja s drugima. Jer shvatila je da i drugi treba da se spajaju sa svojim Izvorom, sa zajedničkim Izvorom, Stvoriteljem svega živog i neživog.

Eli je primetila da otkad tako postupa, i njeni odnosi sa drugima postaju sve bolji. Drugi se više nisu osećali ugroženo u njenom društvu jer Eli više nije posezala za njima.

Vreme je prolazilo i Eli se svakim danom osećala sve čudnije i čudnije. Preko noći je osećala nekakvo stezanje na leđima i trbuhu i sve više joj se činilo da stvarno nosi nekakav oklop na svojim plećima.

I doista, jednog jutra Eli se probudila s osećajem čudne težine. Kad je ustala, ugledala je na sebi pravi pravcati oklop. Oklop sličan onome koji je tako uporno svaki dan zamišljala. Oklop joj je savršeno pristajao i mogla se u njega uvući kad god je poželela. No nije joj bilo posve jasno zašto joj je izrastao.

Te noći Eli je usnula neobičan san. Sanjala je da ponovo putuje Svemirom i da pokušava da se vrati svom pravom domu. Ali nikako nije mogla da pronađe put natrag. U snu je čula Stvoriteljev glas da još nije došlo vreme za njen povratak.

Glas joj je rekao da je dobila oklop na dar kao podsetnik njoj i svim ostalim kornjačama i stvorenjima na Zemlji, da uvek prvo uđu u svoju nutrinu i da pokušaju da rešavaju stvari onde sa svojim Stvoriteljem, a tek nakon toga da izađu iz oklopa i spajaju se s spoljašnjmim svetom i njegovim stanovnicima.

Jer On, njihov Stvoritelj, večni Bog, prebiva upravo tamo, unutra, u njihovoj nutrini, u njihovim srcima. I povezujući se s Njim, povezujemo se i sa svima ostalima i postajemo Jedno.


 

Autor: Dolores Rajić, odlomak iz knjige "Priče čarobnog dodira za decu i odrasle"

SEMINARI & RADIONICE