Etika saosećanja: Kako razumeti svet koji nije naš

„Pažnja je najređi i najčistiji oblik darežljivosti.“ – Simon Vej

Svi mi govorimo različitim jezicima radosti i bola; etika saosećanja je učenje tog nevidljivog rečnika. To je, na neki način, maštovit proces, jer zahteva da zamislimo svet koji nije naš.
Saosećanje nije slušanje reči, već razumevanje nečijeg ćutanja. Tamo gde grešimo jeste da projektujemo sebe u tuđu kožu („Kako bi meni bilo?“), umesto da pokušamo da razumemo kako je njima u njihovoj koži, kakav je njihov doživljaj, kakva su njihova osećanja i kako se nose sa tim osećanjima.

Etika saosećanja ne nudi to kako mi vidimo rešenje tuđeg problema, već nudi svedočanstvo, prisutnost i podršku. Mi smo oni koji potvrđuju da je tuđi svet stvaran, čak i ako ga ne razumemo do kraja.

U srcu ove prakse nalazi se koncept Karuna. U budističkoj filozofiji, Karuna nije puko sažaljenje, već budna svesnost o zajedničkoj krhkosti.

Ona nas uči da je saosećanje horizontalno; prepoznavanje da je patnja univerzalna konstanta koja zahteva neustrašivost da se ne skrene pogled i da se ne nude saveti tamo gde je potrebno samo svedočenje. Ovu misao do vrhunca dovodi Šopenhauer.

Za njega je saosećanje trenutak kada puca principium individuationis- uverenje da smo mi izolovana ostrva. Tada prestajemo da drugu osobu vidimo kao „ne-ja“ i shvatamo da je ista volja za životom koja pokreće nas, prisutna i u tom drugom biću.

saosecanje

Psihijatar Viktor Frankl ovu filozofsku tezu sprovodi u praksu, sugerišući da svedočiti tuđem svetu znači pružiti ruku preko ambisa „egzistencijalnog vakuuma“.

Ali, kako to izgleda u praksi? Kada se nađemo pred nekim ko je „u problemu“, naša prva greška je naš pokušaj i naša potreba da taj problem odmah popravimo ili relativizujemo.

Najispravnija reakcija, ona koja proizlazi iz istinske etike, sastoji se od tri koraka:

Odustajanje od uloge “arhitekte“:
Najuzvišeniji čin je dozvoliti drugome da bude u svom haosu, a da ga mi ne pokušavamo „presložiti“. To je ono što je Rilke nazvao „čuvanjem tuđe samoće“.

Validacija stvarnosti: Najispravnije je reći: „Vidim da je ovo tvoja istina sada i ne pokušavam da je promenim“. Time potvrđujete da je njihov svet autonoman i validan.

Budna tišina: To je ona tišina koja nije prazna, već puna poštovanja. Simon Vej je smatrala da je vrhunac ljudskosti jednostavno pitati drugog: „Kroz šta prolaziš?“. Bez pretpostavke da već znamo odgovor.

Ova vrsta svedočenja zahteva specifičnu vrstu tišine u nama samima. Da bismo razumeli nečiju tišinu, moramo prvo utišati sopstveni unutrašnji monolog koji stalno pokušava da klasifikuje i presudi.

Kao što u književnosti Virdžinija Vulf majstorski prikazuje unutrašnje svetove svojih junaka kroz ono što ostaje neizgovoreno, tako i mi moramo postati čitaoci tuđih nevidljivih redova.

Naposletku, etika saosećanja nas podseća da biti čovek nije pasivno stanje, već neprestani napor da se preskoči sopstveni ego. To je ona tačka u kojoj se naša mašta susreće sa našom hrabrošću. Kada prestajemo da namećemo svoje odgovore tuđim pitanjima i kada prihvatimo ulogu svedoka, mi ne gubimo sebe- mi postajemo širi.

Kao što je primetio Soren Kjerkegor: „Najviši stepen ljubavi je, u stvari, pomoći drugome da postane ono što on zaista jeste, čak i ako to znači da on postane nezavistan od nas.“

Možda je upravo to suština etike saosećanja: naša sposobnost da svojom pažnjom podupremo tuđi svet, ne pokušavajući da ga posedujemo ili oblikujemo prema sebi. To je jedini način da ostanemo povezani kroz zajedničko dostojanstvo postojanja.

Autor: Tatjana Jakić