TUGA je rat sa onim što JESTE ~ Otpor prema BOŽJEM PLANU

Učitelj putuje ceo dan
a da ne napusti dom.
Koliko god da su prizori divni,
on vedro ostaje u sebi.

Mir je naše prirodno stanje. Jedino kada verujemo u neistinitu misao, moguće je da se udaljimo od mira u emocije kao što su tuga i bes. Bez uvlačenja u uverenja, um vedro ostaje u sebi i dostupan je za sve što naiđe.

Ko biste, na primer, bili u prisustvu drugih ljudi bez priče da iko treba da mari za vas, ikad? Vi biste bili sušta ljubav. Kada verujete u mit da ljudi treba da mare, postajete previše zavisni da biste marili o ljudima ili o sebi. Iskustvo ljubavi ne može doći ni od koga drugog; jedino iz vas.

Jednom sam hodala pustinjom sa čovekom koga je tu zadesio moždani udar. Seli smo, i on je rekao: „O Bože, umirem. Uradi ne­što!” Pričao je na jednu stranu usta jer je druga strana bila parali­zovana. A ja sam samo sela kraj njega, voleći ga, gledajući u njegove oči, znajući da smo kilometrima udaljeni od telefona ili auta. On je rekao: „Tebe nije briga, zar ne?” Odgovorila sam: „Ne”. I kroz suze, on se počeo smejati, a i ja s njim. Naposletku mu se stanje pobolj­šalo; moždani udar pojavio se da ode, a ne da ostane. To je moć ljubavi. Ne bih ga napustila ni za kakvu brižnost.

Kada bi nekog ispred mene boli nožem, kako bi saosećanje izgle­dalo? Uradila bih sve što je u mojoj moći da pomognem, naravno, ali misliti da to ne treba da se dešava značilo bi sukobljavati se sa stvarnošću. To nije efikasno. Kada bih se brinula, ne bih mogla biti ovakva prisnost kakva jesam. Briga bi me udaljila od stvarnog, odvojila bi me od onoga koga probadaju nožem i od onoga koji drži nož, jer ja sam sve. Isključiti bilo šta što se pojavljuje u vašem svemiru nije ljubav. Ljubav se pridružuje svemu. Ne isključuje čudo­vište. Ne izbegava noćnu moru – raduje joj se, zato što, sviđalo vam se to ili ne, ona može da se pojavi, ako nigde drugde, bar u vašem umu. Nema šanse da bih dopustila da briga naruši to što je za mene iskustvo mog sopstva. Ono mora da uključi svaku ćeliju, svaki atom. Ono jeste svaka ćelija i svaki atom. Tu ne postoji „takođe”.

Kada nešto osećam kao ispravno, onda to uradim; živim svoj život iz te brižnosti. To je moj doprinos životu: to je sakupljanje smeća s trotoara, to je recikliranje, sedenje s beskućnicima, sedenje s bogatima, pomaganje vrlo zbunjenim ljudima da preispitaju svoje misli. Volim ono što jeste i kako se menja kroz moje i vaše ruke. Predivno je biti tako dostupna da promenim ono što mogu, i da to bude tako beznaporno, uvek.

Neki ljudi misle da saosećanje znači osećati bol druge osobe. To je besmislica. Nije moguće osećati bol druge osobe. Vi zamišljate kako biste se osećali da ste na njenom mestu, i onda osećate svoju vlastitu projekciju. Ko biste bili bez svoje priče? Bez bola, srećni i potpuno dostupni ako bi vas neko zatrebao – slušalac, učitelj u kući, Buda u kući, onaj koji to živi. Sve dok mislite da postoji ‘ti’ i ‘ja’, hajde da raščistimo stvari u vezi s telima. Ono što volim u vezi s razdvojenim telima jeste to što kada vas boli – mene ne boli, nije moj red. I kada mene boli, vas ne boli. Možete li da budete tu za mene a da ne stavljate svoju patnju između nas? Vaša patnja ne može da mi pokaže put. Patnja samo uči patnji.
 

Budisti kažu da je važno uvideti patnju u svetu, i to je istina, naravno. Ali ako to malo dublje sagledate, čak i to je priča. To je priča koja kaže da postoji patnja u svetu. Patnja je zamišljena, zato što nismo podrobno ispitali svoje misli. Mogu da budem prisutna s ljudima u ekstremnim stanjima patnje i da ne doživim njihovu patnju stvarnom. U poziciji sam da budem potpuno dostupna da im pomognem da vide ono što ja vidim, ako je to ono što žele. Oni su ti koji se promene, ali ja mogu biti prisutna da ponudim verbalnu podršku i moć preispitivanja.

Zapanjujuće je koliko mnogo ljudi veruje da je patnja dokaz lju­bavi. Ako ja ne patim kada ti patiš, oni misle, to znači da te ne volim. Kako bi to mogla da bude istina? Ljubav je spokojna; neustrašiva. Ako ste zauzeti zamišljanjem kako izgleda nečiji bol, kako možete biti potpuno prisutni s tom osobom? Kako možete da držite njenu ruku i volite je celim bićem dok prolazi kroz iskustvo bola? Zašto bi ona želela da i vas boli? Zar ne bi radije da ste prisutni i dostu­pni? Ne možete da budete prisutni za ljude ako verujete da osećate njihov bol. Ako automobil pregazi nekoga, i vi zamišljate kako bi se osećali u toj situaciji, postanete paralizovani. Ali ponekad u takvim krizama, um izgubi sve ideje, ne može dalje da zamišlja, misli ne­stanu i ostane samo delovanje, vi otrčite i podignete auto pre nego što imate vremena da pomislite To je nemoguće. To se desi u deliću sekunde. Ko biste bili bez priče? Taj automobil je gore u vazduhu.

Tuga je znak da verujete u neku stresnu misao koja nije istinita za vas. Ona vas steže i osećate se loše. Uobičajena mudrost govori drugačije, ali istina je da tuga nije nešto racionalno, nije naš prirod­ni odgovor, i ne može vam čak ni pomoći. Tuga je samo signal da ste izgubili stvarnost, da ste izgubili svest o ljubavi. Tuga je rat sa onim što jeste. Ona znači pobunu. Možete je doživeti samo kada se sukobljavate sa Bogom. Kada je vaš um jasan, tuge nema; ne može postojati.
 

Ako situacije gubitka dočekate u duhu predaje onome što jeste, sve što ćete iskusiti jeste duboka prijatnost i uzbuđenje u vezi sa onim što bi moglo da proizađe iz tog naizgled gubitka. I jednom kada preispitate svoj um, jednom kada prozrete kroz stresnu pri­ču, ništa ne možete učiniti pa da vas ona opet zaboli. Uvidite da je najveći gubitak koji ste iskusili zapravo najveći dar koji ste mogli dobiti. Kada se pojavi priča – „Ona nije trebalo da umre” ili „On nije trebalo da me napusti” – doživite je sa malo smeha, malo radosti. Život je radost, i ako razumete tu iluziju koja se pojavljuje, razumete da ste to vi koji se pojavljujete, kao radost.

Kako izgleda saosećanje? Na sahrani samo jedite kolač. Ne mo­rate znati šta da radite. Otkriće vam se. Neko vam dođe u zagrljaj, i utešne reči se izgovore; vi niste taj koji to radi. Saosećanje nije nešto što se radi. Bilo da vi patite ili ne zbog njihove patnje, stojite tamo ili sedite. U jednom slučaju vam je ugodno, u drugom nije.

Ne morate se osećati loše da biste učinili dobro delo. Naprotiv: što manje patite, postajete bolje ljudsko biće. Ako saosećanje znači želeti da drugi budu oslobođeni patnje, kako možete želeti drugima ono što ne dajete sebi?

Pročitala sam jedan intervju s poznatim budističkim učiteljem u kome on govori kako je bio užasnut i poražen gledajući udar avi­ona o Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Dok je ovakav način reagovanja veoma rasprostranjen, to nije reakcija otvorenog uma i srca. To nema veze sa saosećanjem. Takva reakcija dolazi usled verovanja u nepreispitane misli. Na primer, on je verovao u misli kao što su „Ovo ne treba da se dešava” ili „Ovo je užasno”. Misli poput ovih bile su uzrok njegove patnje, a ne taj događaj. On je po­ražavao samog sebe ovim nepreispitanim mislima. Njegova patnja nije se ticala terorista ili ljudi koji su poginuli. Možete li ovo razu­meti?

To je bio čovek posvećen Budinom putu - kraju patnje - koji je u tom momentu terorisao sopstveni um, uzrokujući sopstvenu tugu. Saosećala sam se s ljudima koji su projektovali te zastrašujuće ideje na sliku aviona koji se sudara sa zgradom, s ljudima koji su se ubili svojim nepreispitanim mislima i oduzeli sebi ovo postojanje u milosti.
Kraj patnje dešava se baš u ovom trenu, bilo da gledate terori­stički napad ili perete sudove. I saosećanje počinje od vas. Zato što ne verujem u svoje misli, tuga ne može da postoji. Tako mogu da zađem u najveće dubine nečije patnje. Ako me pozovu, uzmem ih za ruku i izađemo zajedno na svetlost stvarnosti. Ja sam već prošla taj put.

Čula sam ljude kako govore da se drže svojih bolnih misli jer se boje da bez njih ne bi bili aktivisti za mir. „Ako bih bila potpuno u miru”, kažu oni, „zašto bih uopšte nešto radila”? Moj odgovor je: „Zato što je to ono što ljubav radi”. Ludost je misliti kako su vam potrebni tuga ili bes da vas motivišu da uradite ispravnu stvar. To bi značilo da postajete manje ljubazni kako bivate jasnijeg uma i srećniji. Kao da osoba koja je pronašla slobodu samo sedi po ceo dan balaveći niz bradu. Moje iskustvo je suprotno. Ljubav je akcija. Ona je jasna, ona je ljubazna, ona je beznaporna i ona je neodoljiva.
 

Autor: Bajron Kejti; odlomak iz knjige „Hiljadu imena ya radost“

Izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs

SEMINARI & RADIONICE