GEŠTALT terapija ~ Vođena fantazija: PREPREKE

Jedna od tehnika po kojoj je geštalt terapija postala poznata jeste vođena fantazija. Vođenja fantazija je metod namernog korišćenja imaginacije u cilju promene ponašanja, osećanja, pa čak i fiziološkog stanja. Uz pomoć verbalnih instrukcija uvodimo sebe (ili drugog) u fantaziju, kroz koju upoznajemo i sagledavamo otuđene delove sebe, davno zaboravljene potencijale, svoje sabotere ili kritičare i druge potisnute aspekte, kako bismo postigli veći stepen razumevanja svog funkcionisanja i uspostavili unutrašnje saveze u samom sebi.

Vođena fantazija koju ćete moći da pročitate u nastavku teksta preuzeta je iz knjige „Priče za razmišljanje”, koju je napisao Horhe Bukaj, psihijatar, geštalt-psihoterapeut i pisac, i njen cilj je da se istraže pravi razlozi nekih od naših neuspeha. Pažljivo pročitajte tekst, pokušavajući da se zadržite nekoliko trenutaka na svakoj rečenici, vizuelizujući svaku situaciju.

Idem stazom.
Puštam da me noge nose.
Pogled mi se zaustavlja na drveću, na pticama, na stenama.
Na horizontu se ocrtava silueta jednog grada.
Izoštravam pogled da bih ga dobro uočio.
Osećam da me grad privlači.
Ne znajući kako, primećujem da u tom gradu mogu naći sve što želim.
Sve moje ciljeve, odredišta i moja dostignuća.
Moje ambicije i moji snovi nalaze se u tom gradu.
Ono što želim da postignem, ono što mi je potrebno, što pokušavam, za šta radim, što mi je uvek bila ambicija, što je trebalo da bude moj najveći uspeh.
Zamišljam da se sve to nalazi u tom gradu.
Ne oklevajući, počinjem da hodam prema njemu.
Ubrzo pošto sam počeo da hodam, staza postaje strma.
Malo se zamaram, ali nije važno.
Nastavljam.
Nazirem neku crnu senku, nešto dalje, na putu.
Kada sam se približio, video sam da ogromni šanac sprečava moj prolaz.
Bojim se… Oklevam.
Ljuti me što moj cilj ne može da se postigne lako.
U svakom slučaju, odlučujem da preskočim šanac.
Idem nazad, hvatam zalet i skačem…
Uspevam da ga preskočim.
Oporavljam se i nastavljam da hodam.
Nekoliko metara dalje, pojavljuje se drugi šanac.
Ponovo hvatam zalet i preskačem i njega.
Trčim prema gradu: put deluje raskrčen.
Iznenađuje me jedna provalija koja zaustavlja moje napredovanje.
Zaustavljam se.
Nemoguće je preskočiti.
Vidim da sa strane ima drva, eksera i alata.
Shvatam da su tu da bi se izgradio most.
Nikada nisam bio vešt sa rukama…
…pomišljam da odustanem.
Gledam cilj koji želim… i nepredajem se.
Počinjem da gradim most.
Prolaze časovi, dani, meseci.
Most je izgrađen.
Uzbuđen, prelazim preko njega.
I kada stižem na drugu stranu… otkrivam zid.
Džinovski hladan i vlažan zid opasava grad mojih snova…
Osećam se utučeno…
Tražim način da izbegnem.
Nema načina.
Moram da se penjem.
Grad je tako blizu…
Neću dozvoliti da zid spreči moj prolaz.
Spreman sam za penjanje.
Odmaram nekoliko minuta i uzimam vazduh…

Odjednom, ugledam s jedne strane puta jednog dečaka, koji me gleda kao da me poznaje.
Osmehuje mi se saučesnički.
Podseća me na mene samog… kada sam bio dete.
Možda zbog toga, usuđujem se da glasno izgovorim moju žalbu.

Zašto je toliko prepreka između mog cilja i mene?

Dečak sleže ramenima i odgovara mi.

Zašto pitaš mene?
Prepreka nije bilo pre tvog dolaska…
Prepreke si ti doneo.