Sjaj u tami - snaga svetlosti

Kada usvojimo i počnemo da primenjujemo pozitivne misli, mi smo poput zapaljene male mirišljave sveće. Uživamo u toplini i mirisu. Obasjava nas vlastiti sjaj. Problem nastaje onda kada u izmenjenom stanju, počnemo na nov način doživljavati svet koji nas okružuje. Opazimo da je zaražen tamom, da se zaraza proširila do neslućenih daljina. Bivamo uplašeni nemogućnošću pronalaženja druge sveće, za čiji plamen verujemo da bi se, udružen sa našim, rasplamsao do velike vatre.

Tama nam preti: ,,Gde dalje?”, ,,Kako dalje?”, ,,Ti stvarno veruješ u to?”, ,,Možda u nekoj drugoj zemlji…”, ,,Ma daj, nemam ja vremena za to, to mogu oni negde, tamo, ovde ne, ne ja, ne sad…”. Polako postajemo nesigurni. Pitamo se zašto ne uspevamo obasjati druge. Njihova uverenja postaju naša, rađaju sumnju. Osećamo da gubimo vlastiti sjaj i toplinu. Ne osećamo miris. Gubimo sposobnost opažanja lepote. Nasa sveća leluja.

Tada je važno da ne zaboravimo jedinstvenost i važnost uloge svake sveće, ma koliko mala i usamljena bila. Zamislite kolika je snaga svakog sjaja koji prkosi mrkloj noći! Ne, on nije sam, iznad njega trepere zvezde, kao odgovor i podrška Duše svemira.

One iznova pale fitilj svake sveće kada tama zapreti.
Sjaj, toplina i miris nisu nešto za čim je neophodno tragati spolja, mi ih posedujemo, samo treba da pronađemo način da ih probudimo, a onda hranimo i negujemo.

Ako neumorno gorimo, mi smo oni koji daruju svetlost, oni koji istrajavaju na putu njenog širenja, čekajući dan u kojem ce mnoštvo malih sveća rasplamsati veliku vatru, koja će pročistiti svet.

Ako se ugasimo, mrak je sve što ostaje.

Autor: Dijana Redžić